Šta bi u palati „Srbija”

Odsustvo novinara i televizijskih kamera, doprinelo je, kažu učesnici skupa koji je inicirao Boris Tadić, da se svi opuste. Da otvoreno razgovaraju o „Srbiji protiv ekonomske krize” kako je nazvan sastanak predsednika Srbije Borisa Tadića, premijera Mirka Cvetkovića, nekoliko ministara, guvernera Radovana Jelašića sa vodećim privrednicima poput Miroslava Miškovića, Zorana Drakulića, Aleksandra Vlahovića, Slobodana Vučićevića, sa vođama sindikata u Srbiji, bankarima... Da jedni drugima jasno i glasno kažu šta imaju. Neki bi ovaj sastanak nazvali i prvom, pravom sednicom Socijalno-ekonomskog saveta, jer su se na jednom mestu našli najveći poslodavci, već pominjani Mišković, Drakulić, Vučićević, a ne samo Unija poslodavaca Srbije, koja predstavlja uglavnom srednja i mala preduzeća, a prisustvovali su i svi predstavnici sindikata. Na sednici jedino nije bilo Rasima Qajića, ministra za rad i socijalna pitanja, i to mu sindikalisti dugo neće zaboraviti. Tadić je, inače, predložio da se ovakvi sastanci održavaju najmanje jednom mesečno, jer je kriza najozbiljnija u poslednjih 100 godina, kao i da niko trenutno ne može predvideti koliko će ona potrajati. Šta je to država obećala kako poslodavcima, tako i sindkatima? Šta su oni zamerili jedni drugima, a šta su tražili od predstavnika vlasti? I još nešto. Zašto je sednica održana mimo očiju javnosti? Ono od čega strahuju i jedni i drugi i treći jesu ekonomski pokazatelji koji govore da je Srbija već u krizi, da industrijska proizvodnja konstantno pada, tokom poslednjeg kvartala, da su izvoz i uvoz u novembru pali za 5,2, odnosno 11 odsto u poređenju sa novembrom prethodne godine. Da je sve manje investicija i kredita. Iako se i dalje može čuti kako će se pravi efekti krize ispoljiti tek na proleće ove godine, tokom marta i aprila. Trn u oku privrednicima, najpre je sve češće spekulisanje oko povećanja poreza na dodatu vrednost ili svima znanog PDV-a. Premda je ministarka finansija Diana Dragutinović naglasila da će do povećanja PDV-a doći samo u slučaju krajnje nužde i da se o tome trenutno ne razmišlja, ta krajnja nužda je sve izvesnija, a pominjanje povećanja sve učestalije. Malo je onih koji veruju u rast BDP-a od tri odsto, još manje onih koji veruju u dostizanje planiranog rasta izvoza i uvoza, dok su jedino izvesni manji prihodi od carina zbog odluke o jednostranoj primeni prelaznog trgovinskog sporazuma. Posledica toga je ništa drugo, do manje prihoda u državnoj kasi. I kako ih onda nadomesiti? Jedan, a neki su skloni da tvrde, i jedini način jeste povećanje stope PDV-a za koji procenat. Za privrednike je to ubistvo srpske ekonomije. Već PDV ne samo da bi dodatno opteretio privredu, on bi izazvao veće cene, dakle veću inflaciju. Naterao bi poreske obeveznike na utaju poreza, podstakao bi nama dobro znanu sivu ekonomiju... Privrednici takođe podsećaju vladu da su razvijene zemlje smanjile PDV kako bi podstakle proizvodnju. “Nismo dobili uveravanja da neće biti povećanja PDV-a, ali nismo to ni tražili. Jasno smo rekli šta bi to značilo za srpsku ekonomiju i mislim da su nas odlično razumeli”, kaže za NIN Zoran Drakulić, vlasnik Ist Pointa. Privrednici se uglavnom protive i jednostranoj primeni trgovinskog sporazuma sa EU. Za Zorana Drakulića nerazumno je u ovom trenutku, a da to niko od nas ne traži, smanjivati carniske stope na proizvode iz Evropske unije, jer se tako povećava uvoz, a onda stvara sve veći jaz u spoljnotrgovinskom bilansu. “Umesto da su tih 300 miliona evra, koliko će nas koštati jednostrana primena, dali domaćim privrednicima, država je rešila da se otvara prema Ervopi u trenutku kada se sve privrede štite od toga”, kaže Drakulić. I Slobodan Vučićević, predsednik Srpske asocijacije menadžera protivi se jednostranoj primeni prelaznog trgovinskog sporazuma. Za njega je ta primena prerana i nepotrebna u ovom momentu, jer ćemo se zbog njega opteretiti većim akcizama na neku robu, dakle višim cenama, a i manji igrači na našem tržištu neće preživeti tržišnu utakmicu. Spekulacije da je od Vlade Srbije i guvernera Radovana Jelašića zatraženo da dinar ne slabi ispod 90, sagovornici sa kojima je NIN razgovarao, a koji su prisustvovali sastanku u palati “Srbija” poriču. Teško da bi se privrednici i složili oko kursa dinara, jer jednima odgovara slabiji, a drugima jači dinar, sve zavisi da li su izvoznici ili uvoznici. Oni opet tvrde da to nije bitno, da se ovaj put radi o interesu zemlje i njene privrede, pa je nebitno toliko na kom je nivou dinar, bitno je da bude stabilan. I da se zna koliko će on vredeti u nekom narednom periodu kako bi mogli da planiraju svoje poslove. Drugim rečima, da ne bi morali, kako je to nekada ranije nazvao guverner Jelašić, „svako jutro da gledaju u kursnu listu” kao u vremensku prognozu. Eto i Drakulić kome, sam priznaje, najviše odgovara da jedan evro bude 150 dinara, tvrdi da to ne bi bilo dobro, jer nije u interesu ostatka privrede i naravno građana. S druge strane, predsednika Tadića, ali i lidere sindikata najviše je interesovalo očuvanje postojećih radnih mesta. Ipak, poslodavci im to nisu mogli obećati. Oni kažu da će se potruditi da zadrže postojeće zaposlene, ali sigurno to neće raditi na svoju štetu. Ako ne usledi obećana pomoć države privredi onda vlasti ne mogu da očekuju da će broj zaposlenih ostati isti, jer na državnim plećima je da nosi socijalni teret. „Ako mi na primer proizvodnja padne za 50 odsto, ne mogu ja da držim 1.000 radnika, već 500, drugim rečima onoliko koliko mi je potrebno. Valjda je važnije da preduzeća prežive ovu krizu, a ne da veštački održavamo zaposlenost po cenu propasti firmi”, upozorava Zoran Drakulić. Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata kaže da je za taj sindikat očuvanje radnih mesta na nivou prethodne godine, bitnije od proširenog dejstva kolektivnog ugovora. „Naravno da smo za kolektivni ugovor, to je neosporno. Ali sigurno je da bi se primoravanje poslodavaca da povećaju zarade za iznos toplog obroka i regresa dovelo do otpuštanja, jer drugačije im se ne isplati. I onda se postavlja pitanje šta nam je ovog trenutka bitnije i preče”. I njene kolege iz Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenog granskog sindikata “Nezavisnost”, posle sastanka u palati „Srbija” sve manje pominju najavljene štrajkove. Čini se, da su im i država i poslodavci jasno dali do znanja da para nema, pa štrajkovali ili ne, isto im dođe. Pominje se i mogućnost odlaganja ili zamrzavanja zahteva o povećanju zarada usled delovanja proširenog dejstva kolektivnog ugovora za šest narednih meseci. Ostalo je međutim nejasno kako će to država da se bori protiv ekonomske krize, jer na njoj je sve. Woj se obraćaju i jedni i drugi. I sindikati i poslodavci. Dok ovi prvi nestrpljivo očekuju da se vrate kolektivnom ugovoru koji je država podržavala i proširivala pre samo dva meseca, a onda se odjednom dosetila da za to nema para, ovi drugi su još nestrpljiviji da dobiju obećane kredite od države. Poslodavci su naime insisitrali na što hitnijim parama i kreditima za podsticanje privrede koje je država obećala. Zoran Drakulić kaže da očekuje da će taj novac biti dostupan do kraja januara, jer sve posle toga je kasno. On se nada skoroj dostupnosti 68 milijardi dinara povoljnih kredita koje je Vlada Srbije davno obećala. On kaže da mu visok kurs odgovora. Da nema poteškoća ni sa jednostranom primenom prelaznog sporazuma jer je izvoznik, a ni sa kreditima koji su mu ranije odobreni po povoljnim kamatama. Ipak Drakulić namerava da uzme od države kredite namenjene privredi. Da podsetimo, najavljujući budžet i borbu protiv recesije premijer Cvetković obećao je dve milijarde evra za privrednike, naročito one izvozno orijentisane i one koji mogu očuvati postojeći broj radnika. Ipak nije još stigao odgovor kada će taj novac biti dostupan. Nekako najtajnovitije je ostalo šta su predstavnici vlasti dogovarali sa bankarima, koji su bili prisutni. Sigurno je da se ni njima ne sviđa ideja o visokoj referentnoj kamatnoj stopi, a privredi se još manje sviđaju visoke kamate po kojima mogu pozajmljivati novac od banaka. Te pozajmice, naročito one koje preduzeća uzimaju iz inostranstva desetostruko je manji poslednjih meseci, a Vlada Srbije i Narodna banka Srbije opet su se dogovorile da inflaciju brane pomoću referentne kamatne stope. Vodeći privrednici pitaju vlast kako misle da se može konkurisati na inostranom tržištu domaćom robom, ako je kamata na dinarske kredite u Srbiji preko 20 odsto, dok se evropski proizvođači zadužuju po stopi od tri odsto. Rešenja ipak nema, a odgovor na pitanje koliko će recesija da potraje i kakve su njene posledice, ne znaju ni vlast, ni privreda, ni bankari, ni sindikati... Za sada su moguća samo mesečna sastančenja i donošenje ad hok rešenja.