Krađa u tranzitu

Gasni rat u kome su učestvovale Ukrajina, Rusija i Evropa završen je, a bitke za gas tek su počele. Tako bi se ukratko moglo definisati stanje na terenu u trenutku dok ovo pišemo. Ukrajina, Rusija i Evropska unija potpisale su sporazum o formiranju zajedničke nezavisne komisije za monitoring transporta gasa kroz Ukrajinu; posmatrači su se rasporedili po mestima gde gas iz Rusije kreće u Ukrajinu i gde izlazi prema Evropi, a cela Evropa naučila je gde se nalaze Sudža, Valujka, Pisarevka i druge merne stanice; Rusija je odvrnula slavine, ali gas nije potekao. Iako su danima uporno tvrdili da Ukrajina nikad nije krala gas i da je siguran tranziter – pa je čak i u utorak, kad je međunarodna komisija potvrdila da upravo Ukrajina ne pušta gas, predsednik Juščenko to po ko zna koji put ponovio – ispostavilo se da su cevi prazne. A to znači da je gasom, koji je trebalo da ostane u cevima i obezbedi normalno snabdevanje Evrope, Ukrajina snabdevala sopstvene potrošače. Zato je pravac, koji vodi prema najugroženijim evropskim zemljama – balkanskim – trenutno neupotrebljiv. Ukrajina predlaže da gas krene preko Valujke i Pisarevke, na šta „Gasprom”, međutim, ne pristaje jer su ta dva kraka gasovoda namenjena ukrajinskim potrošačima, a Ukrajina nije platila gas i nema ugovor o snabdevanju. Svake godine 31. decembra, dok se ceo svet priprema da isprati staru i da dočeka novu godinu, rukovodstva ruskog “Gasproma” i “Naftogasa” Ukrajine sede za pregovaračkim stolom i pokušavaju da reše pitanje novih cena gasa. Srećne su godine kad uspeju da donesu odluku. Inače započinju rat, uključuju u njega najpre premijere, pa predsednike svojih država, a onda i celu Evropu. Da se i ove godine sprema novi gasni rat moglo se pretpostaviti još u novembru, kada je ruski predsednik Medvedev skrenuo pažnju “Gaspromu” da treba da naplati dug od Ukrajine. Bila je to već ko zna koja epizoda beskrajne sapunske opere, za koju se činilo da je završena 2. oktobra kada je ukrajinska predsednica vlade Julija Timošenko posetila Vladimira Putina i u Kijev se vratila trijumfalno – uspela je da reši glavni energetski problem, da dogovori prihvatljivu cenu gasa i blagi prelaz na tržišnu cenu tokom tri godine. Uslov da se pređe na taj sistem, koji je inače isproban i odlično funkcionisao sa baltičkim zemljama, bio je da Ukrajina plati dug i potpiše ugovor. Ukrajina, inače, od raspada Sovjetskog Saveza plaća beneficiranu cenu gasa koja je za 2008. godinu iznosila nešto više od 170 dolara za 1.000 kubnih metara, dok je Evropa plaćala od 450 do 500 dolara za istu količinu. Zahvaljujući tome, ukrajinska metalska i hemijska industrija bile su konkurentnije od nekih drugih i imale dobru prođu na evropskom tržištu, puneći tako više od polovine državnog budžeta. I da je u Ukrajini politička situacija normalna, a orijentacija na tržišnu ekonomiju iskrena – dogovor sa Putinom bi mogao biti samo pozdravljen. U bivšoj sovjetskoj republici, međutim, već godinama ništa nije normalno – predsednik i premijer su u stalnom međusobnom ratu, u povremenom ratu s parlamentom, u večitom sa opozicijom, i svako je u određenim periodima u koaliciji sa svakim. Premijer neće da izvrši odluku predsednika, predsednik raspušta parlament koji tu odluku ne prihvata, opozicija i deo vladajuće koalicije menjaju ustav smanjujući ovlašćenja predsednika koji to potom poništava.... Jedino što je sigurno, to je da su u takvoj situaciji izbori neizbežni, pa su svi, u svakom trenutku, na gotovs. Zato je dogovor sa Putinom Juliji Timošenko doneo poene kod velikog broja proruskih stanovnika Ukrajine, a Viktor Juščenko, predsednik koji ima oko četiri odsto pristalica u svojoj zemlji, da kompenzira gubitak optužio ju je za kolaboraciju s Rusijom, za veleizdaju. Ona mu, naravno, nije ostala dužna pa je otkrila ukrajinskoj, ali i ruskoj javnosti, da je Juščenko prodavao Gruziji rakete kojima su obarani ruski avioni iznad Južne Osetije. Kasnije će se ispostaviti da je čak i poslao svoje vojnike da pucaju. Skandali su stizali jedan drugi, o obavezama prema “Gaspromu” niko nije razmišljao, pa je decembar dočekan sa nagomilanim dugom. A ekonomska kriza udarila je iz sve snage upravo po metalurgiji i hemijskoj industriji – proizvodnja je drastično smanjena, cene su pale za više od 50 odsto, budžet nije mogao da se usvoji, para niotkuda. Samo je gasa bilo dovoljno – iako nije plaćala, sva svoja podzemna skladišta Ukrajina je uredno punila. “Gasprom”, kome je u interesu da proda što više gasa, a ne da zatvara bušotine, nudio je brojne varijante kompenzovanja duga. Na konferenciji za novinare u Novom Ogarjovu, kad je već gas prestao da teče, Putin je objasnio: „Kad smo im ponudili cenu od 250 dolara, rekli su da je skupo i da mogu da potpišu po ceni od 235. Onda sam im ponudio da uradimo ovako: da potpišemo po 250, a da im dozvolimo da sve rezerve koje imaju u svojim rezervoarima (a kupili su ih po 179,5 dolara), zajedno prodamo na Zapadu skupo (po ceni od 470 dolara). Tako će dobiti dopunska sredstva, godišnja cena će im biti 235. Nisu se složili. Ako potpišemo, rekli su, to će biti iskorišćeno protiv nas u unutarpolitičkoj borbi na predstojećim izborima u Ukrajini.” „Gasprom” je Ukrajini nudio i da joj plati unapred iznos od 3 milijarde dolara za tranzit za celu godinu, kako bi „Naftogas” mogao da plati dug, i da mu još ostane. I taj predlog je odbijen. Postoji i varijanta koja se koristi sa Belorusijom – da Rusija, za dug, dobije deo akcija gasovoda – ali je to po ukrajinskim zakonima nemoguće. Putin je podsetio da je 2002. godine bio potpisan dokument o stvaranju konzorcijuma Ukrajine, Nemačke i Rusije za upravljanje gasnim transportnim sistemom (GTS). Konzorcijum je trebalo da zakupi GTS i brine o tranzitu gasa. Kad se promenila vlast u Ukrajini, donet je zakon da se zabranjuje prodaja i iznajmljivanje sistema, a samim tim i strana ulaganja u njegov razvoj. A onda je, 31. decembra, Viktor Juščenko, iako je već plaćen najveći deo gasa i ostao samo dug od oko 600 miliona dolara, prosto odlučio da naredi ukrajinskoj delegaciji da se vrati u Kijev neobavljena posla. Juliji Timošenko, koja se bila spremila da leti u Moskvu i ponovo ubeđuje Putina, naredio je da to ne čini. I, kako tvrde ukrajinski mediji, otišao na skijanje na Karpate. Kad je 1. januara „Gasprom” prekinuo isporuke gasa Ukrajini, a ona počela da uzima koliko joj treba od količina namenjenih Evropi, a onda i sasvim prestala da transportuje gas preko svoje teritorije, slavine sa ruske strane konačno su zatvorene. Iako je veći deo Evrope ovog puta imao sasvim pristojne rezerve, neke zemlje ostale su potpuno bez gasa. Ukrajina je verovala da će Evropa, kao i pre tri godine, optužiti Rusiju za imperijalizam i da će njen imidž pouzdanog prodavca gasa biti narušen. U Rusiji se veruje da je to i bio glavni cilj izazivanja krize, jer niko nije baš toliko naivan da je mogao da poveruje da će Ukrajina izaći kao pobednik iz spora u kome se od početka zna da nije ispunila svoje obaveze. Direktor „Gasprom eksporta” Aleksandar Medvedev izjavio je da Ukrajina igra kako joj se svira iz SAD, podsećajući da je u decembru potpisala sa Amerikom sporazum o strateškom partnerstvu. U tom sporazumu se kaže da će Vašington pomoći Kijevu u razvoju energetske strukture. Da li je na to računao Juščenko kad se odlučio na borbu sa daleko jačim protivnikom, ili na podršku bar onih tradicionalnih prijatelja kao što su Poljska i baltičke zemlje, danas je veoma teško reći. Ali indikativno je da se u gasnoj krizi evropski prijatelji Ukrajine nisu oglasili. A i zašto bi – Litvanija, Estonija i Letonija su već prešle na tržišne cene i nema logike da zastupaju politiku beneficija nekoj drugoj zemlji. Uostalom, Rusija je izračunala da je na beneficije bivšoj braći, za sve ove godine, potrošila 47 milijardi dolara. Suočena sa hladnim radijatorima i neobično oštrom zimom, Evropa je potpisala ugovor sa Rusijom o posmatračima i bukvalno naterala Ukrajinu da shvati da su tranzit gasa i njen bilateralni ugovor o kupovini gasa od Rusije dve potpuno odvojene stvari – kao što su i ugovori odvojeni. I to je rezultat velikog posla koji je Rusija obavila: predstavnici “Gasproma” su tokom čitavog decembra obilazili svoje evropske partnere, pokazivali im ugovore i upozoravali na moguću krizu. Koristili su argumente koje Evropa najbolje razume – dug mora da se plati, cena mora da bude tržišna. Tokom deset prazničnih dana čitavo rusko rukovodstvo je dežuralo i svi su mogli da vide kako predsednik, premijer, direktor “Gasproma” i brojni činovnici iz sata u sat prate situaciju i nude svoja rešenja. Pošto je odgovor ukrajinskog partnera bio takav kakav je bio, Rusija je odlučila da dalji odnosi budu tržišni – cena će biti ista kao za druge kupce. Ali upravo tu i počinju novi problemi. Deo ukrajinskog plana bio je da se Evropa privoli da kao treća strana učestvuje u dogovaranju Rusije i Ukrajine i pokuša da izvrši pritisak na Rusiju da snizi cene. Da je gas krenuo u Evropu, situacija bi bila ista kao 1. januara – gas normalno teče u EU, Ukrajina nema ugovor, nema gas i mora da pregovara sa Rusijom. To je ono što iz sve snage želi da izbegne, pa čak i otvoreno govori. Na konferenciji za novinare predsednik Juščenko izjavljuje da se nada da “Ukrajina neće biti ostavljena nasamo sa Rusijom”. I njegov savetnik za energetiku govori nešto slično, najavljujući čak da je Evropa odlučila da bude treća strana u međusobnim pregovorima. Međutim, Moskva smatra da za te razgovore pomoć Evrope nije neophodna. Ona savetuje Evropi da pomogne na drugi način – da obezbedi Ukrajini kredit da plaća novu cenu gasa, pa čak nudi da i sama učestvuje u tome. Sve drugo, uključujući i konstataciju Ukrajinaca da će “Gasprom” bankrotirati zato što ne prodaje gas, samo je u domenu pustih želja, iako niko ne negira da gubici nisu mali. “Gasprom” zaista gubi oko 150 miliona dolara dnevno, ali premijer tvrdi da će “uspeti da se izbori”. Uz to, već je podneta tužba arbitražnom sudu u Švedskoj sa zahtevom za nadoknadu štete. To je učinila Mađarska, a spremaju se da učine i neke druge zemlje, i Ukrajini neće biti baš lako da izbegne odgovornost. Tim pre što sada postoje dokazi nezavisne komisije o tome ko je kriv za “gasnu blokadu”. A predsednik Rusije Dmitrij Medvedev je upravo ponovio – poklona više neće biti. Dubina “gasnog rata” Zašto ni Evropska unija ni Amerika nisu činile mnogo da preduhitre sukob Rusije i Ukrajine, koji se svakako mogao očekivati Zapad je još jednom upao u rusko-ukrajinsku gasnu krizu a da to nije ni primetio, suočivši se ponovo sa obustavom isporuka gasa usred zime. I Evropljani i Amerikanci su “gasni rat” iz januara 2006. nazvali pozivom na buđenje, neophodnim upozorenjem da treba povećati sigurnost snabdevanja evropskog kontinenta gasom. Međutim, tri godine kasnije, uzroci hroničnog “gasnog rata” – potpuno odsustvo koherentne energetske politike u Ukrajini, malicioznost Rusije u donošenju odluka i pasivno popuštanje zapadnih zemalja – još uvek su prisutni. Sada je najvažnije izvršiti pritisak na Rusiju i Ukrajinu da proglase primirje u “gasnom ratu” postizanjem kratkoročnog dogovora kojim će biti kupljeno vreme za pregovore o kupoprodaji gasa. Posle toga Kijev mora da, uz podršku vodećih evropskih prestonica i Vašingtona, jednom za svagda spreči izbijanje novih kriza. Za gotovo dve decenije koliko je prošlo od raspada Sovjetskog Saveza, Rusija i Ukrajina nisu uspele da stabilizuju međusobne odnose u oblasti trgovine gasom. Odgovornost za to snose obe strane, dok se Evropa ponaša kao pasivni posmatraččkojeg se taj problem nimalo ne tiče iako se 80 odsto gasa koji uvozi iz Rusije transportuje preko teritorije Ukrajine. Ona je u više navrata pokazala spremnost da prazne reči Moskve i Kijeva prihvati kao garanciju stabilnosti svog snabdevanja gasom. Ruski “Gasprom” nastoji da osigura dominantnu ulogu u gasnom sektoru Ukrajine ne bi li tako stavio pod kontrolu tranzitne gasovode i sisteme za skladištenje gasa u toj zemlji. Ukrajina predstavlja za “Gasprom” ključnu rutu za transport 110 milijardi kubnih metara gasa godišnje do njegovih najimućnijih kupaca, što čini oko 40 odsto gasa koji uvozi Evropska unija i obezbeđuje više od dve trećine ukupnih prihoda “Gasproma”. Čini se da rusko rukovodstvo namerava da koristi taj pritisak na Ukrajinu dok god to bude moglo. Čelni ljudi “Gasproma” obilaze trenutno evropske prestonice pokušavajući da objasne zašto su obustavili isporuke gasa. Svi dosadašnji ukrajinski zvaničnici su gledali na energetski sektor zemlje kao na politički plen. Trezvena politika je bila podređena ličnim i poslovno-klanovskim interesima. Dobrobit Ukrajine, a pre svega potreba potrošača za sigurnim, transparentnim i pouzdanim isporukama gasa iz Rusije, nikada nije bila odlučujući faktor u kreiranju ukrajinske energetske politike. Ukrajina je, umesto toga, oberučke prihvatila nerealnu cenu koja ne predstavlja odraz stvarnih troškova i sumnjive posredničke firme kao što je zloglasni “Rosukr-energo”. Rezultat toga je “prljavi” novac u džepovima ukrajinske političke elite, preterana potrošnja gasa, ogromna dugovanja zbog nepodmirivanja računa i nedovoljna iskorišćenost velikih domaćih rezervi gasa. “Narandžasta revolucija” iz 2004. nije, nažalost, donela poboljšanje na tom planu, a zapadni partneri Ukrajine sve to posmatraju skrštenih ruku. Evropska unija i njene ključne članice sumnjičave su prema Ukrajini kada je reč o gasu, iako bi stabilna trgovina gasom između Rusije i Ukrajine povećala sigurnost snabdevanja evropskih potrošača tim energentom. Povećanje transporta gasa preko teritorije Ukrajine bilo bi mnogo jeftinije od realizacije preterano skupih i pompeznih projekata kao što je izgradnja gasovoda “Severni tok” ispod Baltičkog mora. Energetska politika Ukrajine je takva “crna rupa” da evropske energetske kompanije i vlade evropskih zemalja, a u nešto manjoj meri i Evropska komisija, posmatraju Ukrajinu kao problem Rusije, prepuštajući joj da ga reši onako kako misli da treba. Zašto ulaziti u glib kad je bolje platiti visoku cenu novih gasovoda koji će zaobići Ukrajinu? Vašington, oduševljen “narandžastom revolucijom” kao nagoveštajem demokratije, takođe se drži podalje od energetskih problema sa kojima se suočava Ukrajina. Iako je bilo očigledno da se predsednik Viktor Juščenko i ostali lideri nisu latili rešavanja problema sa gasom, koji je tako važan za Ukrajinu i energetsku bezbednost najvažnijih ekonomskih i trgovinskih partnera Amerike, predsednik Buš se sastao sa ukrajinskim predsednikom tri puta u 2008. godini. Bela kuća nije nijednom izvršila pravi pritisak na Ukrajinu da prestane da pronalazi izgovore i sprovede istinsku reformu svog energetskog sektora. Bušov tim je, umesto toga, dozvolio da mu pažnju zaokupi dugoročniji cilj kao što je ulazak Ukrajine u NATO. Ako postoji rešenost da Ukrajina postane deo evroatlantske zajednice, što pozdravljamo, ono u čemu ta zemlja može da da najkonkretniji doprinos stabilnosti i bezbednosti Evrope i skladnim odnosima u njoj jeste obezbeđivanje stabilnog snabdevanja energentima. To je istovremeno od presudnog značaja i za nezavisnost Ukrajine. Kijev može da krene u sprovođenje reforme u gasnom sektoru, koja bi podrazumevala transparentno snabdevanje i tranzit, sklapanje kupoprodajnih ugovora u skladu sa međunarodnim standardima, određivanje realne cene i povećanje energetske efikasnosti, podsticanje domaće proizvodnje i restrukturiranje propale državne energetske kompanije “Naftogas”. Ako krene tim putem, treba da traži i da dobije urgentnu, veliku i koordinisanu pomoć prijatelja sa Zapada. Druga mogućnost koja stoji pred Ukrajinom je da krši ruke od očajanja i dozvoli da se sadašnja situacija nastavi pronalaženjem kratkoročnih rešenja, što će samo oslabiti njenu poziciju u odnosu na Rusiju. Ako se ta zemlja opredeli za ovaj drugi put, niko u Kijevu – ali ni u Berlinu, Parizu, Briselu ili Vašingtonu – ne treba da se iznenadi kada gasne krize i nesigurno snabdevanje energentima postanu stalna noćna mora Evrope. (Jonathan Elkind je viši saradnik Instituta “Brukings” u Vašingtonu i bivši član američkog Saveta za nacionalnu bezbednost; Ednjard Chonj je viši saradnik vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije, a u prošlosti je bio i rukovodilac jedne međunarodne naftne kompanije) DŽonatan Elkind i Edvard Čou