Sahrana Bukefala

Kad dođu januarske suvomrazice, počnu da me saleću stare dosadne pitalice. Te, zar mi nije hladno u klompama, te ne bojiš li se leda i vratolomnog padanja. Slične pitalice prate me i kad počnu bljuzgavice: zar ti mokar sneg ne kvasi pete, nisu li ti mokra stopala? Ah, koliko me puta samo moja pokojna brižna mati to pitala! Kao da nije znala koga je rodila! Jer, evo, klompama lebdim po beogradskim ulicama, među vama Srbima, već trideset godina. Samo što lebdeći nad zemljom u klompama ne želim od toga da pravim predstavu ni na Galilejskom, ni na Savskom jezeru. Jednostavno, pokušavam da budem realan mesija kakav danas treba Srbima, da vas vratim, polako, starim bogovima, mislim, kada srpske vladike recikliraju pravoslavlje... A jeste stegla suvomrazica, zastaklila se i Gročanska. Tako je bilo i kada smo sa Aleksandrom gušili pobunu trivalskih plemena, a i kad smo se preko zaleđenog Dunava tukli sa bratskim panonskim kraljevima. Ah, kakvi su bili panonski ratnici, krupni, snažni, i kako samo riđi i plavi! Bili su kao divovi, na leđima su konje svoje dizali samo da ih ranjene sklone od naših kasapa, da nam ne budu hrana. Nego, sada, zavaljen u beržeri, čitam „Vrline rata” od bivšeg američkog marinca Stivena Presfilda. I, ratujem, tako, sa Aleksandrom Makedonskim po uzavreloj Aziji, jurimo sa starim makedonskim generalima, šezdesetogodišnjacima, mojim ispisnicima, jurimo persijskog cara Darija, koji je majku i ženu u vojnom logoru na milost i nemilost nama ostavio. Aleksandar u poteri prednjači na Bukefalu, najstarijem među našim konjima. I, leti božanska konjina, baca zemlju kopitama, tim konjskim klompama. I, pogrešno je reći da je Bukefal bio konj. On je bio čudo, zver, „diamon”, a, možda, i sam bog koji je, eto, pristao da nosi Aleksandra na svojim vrelim leđima do na kraj sveta. Aleksandar je dobro znao da Bukefal „ne pripada nikom, čak ni samom sebi, nego nebesima”. I kada smo Persiju osvojili, pa i indijskog kralja Pora pobedili i kada su se Makedonci od osvajanja umorili i poslušnost Aleksandru otkazali, e, onda je, tek, Bukefal rešio da nas ostavi, posle bitke na Hidaspu... Bukefalu je bila dvadeset i jedna godina, i, gotovo mu je puklo srce dok je hladnu reku preplivavao. I, sećam se, Aleksandar je od konjušara Evagore tražio mladu kobilu Koronu, kao zamenu za Bukefala. Ali, oh nebesa, kako ga je, u tom trenu, Bukefal besno pogledao! Makedonski vojskovođa je odmah od Korone odustao. Zaista, zaista, vam kažem: Bukefal je bitku kod Hidaspa do kraja izdržao, sve dok se makedonska zastava s lavom nije zalepršala na čitavom bojnom polju... A onda je, oh nebesa, onda je Bukefal, kao gromom pogođen, pao. Ležao je na desnom boku, a srce mu je stalo, a oko ukočeno ostalo, i, gore, u nebo gledalo. I tu sam se, za Aleksandra, baš uplašio jer se, pored Bukefala, stropoštao, bled kao krpa, lišen duše i duha. Kad, gle, iznad mrtvog Bukefala stoje trački vitezovi, neustrašivi konjanici, inače, moji zemljaci. I njih jedanaest nude svoje živote i živote svojih konja, traže da se „njima posveti Bukefalov grob”. Hoće moji Tračani sa Bukefalom na nebo da odjašu i da, gore, Aleksandra čekaju. E, tu, sad, meni hoće srce da pukne, a Aleksandar rida kao žena, kao dete ostalo bez oca i majke. Onda je Aleksandar održao govor: „Ova makedonska vojska stoji ovde, na Hidaspu, zahvaljujući Bukefalu. On je razbio Sveti odred kod Heroneje, nijedan drugi konj to ne bi mogao. Na Isu i Gaugameli nisu konji sledili mene, jurili su za Bukefalom... Potom smo svi plakali kao da je umro Zevs, a ne jedan konj koji to nije bio. Posle sahrane Bukefala kao da je u Indiji iskopnela sva makedonska snaga. Ni generali, ni vojnici nisu više hteli da idu dalje na Istok, do Kineskog mora, do kraja sveta. I, Aleksandar se povinovao zahtevu makedonske vojske. E, tada sam, ja, Telamon bajagi iz Arkadije, a u stvari iz Trakije, otkazao poslušnost Aleksandru. I, pitao me: „Šta hoćeš? Zlato, žene, oružanu pratnju?” Hoću da pođeš sa mnom do Kineskog mora, gde smo se i zaputili... Aleksandar je, tada, zaćutao i zagonetno se smeškao, i, kao da bi sa mnom pošao. Pružio sam mu desnicu, a Aleksandar makedonsku ratničku pesmicu posvećenu dugim kopljima falange: „Sarise na vetru žalosno pevaju/Tihim i mekim glasom jecaju/Volele bismo mirniji zanat/Ali, znamo samo za rat.” A kad mi je ovu pesmicu otpevao, Koronu je Aleksandar petama podbadao i vratio se vojnom logoru. Sa grupom indijskih gimnosofista uputio sam se u hodočašće ka Kineskom moru da vidim kraj sveta, da vidim šta dolazi iza života vojnika, iza života svetih ratnika... Jung snažno pljeska šakama sa srebrnastom patarenskom lulom u ustima: „Bravo, bravo, moj Telamone! Bez hipnoze i regresoterapije stigao si do Indije, a i, dalje, do Kineskog mora! I nisam ti više potreban kao guru, sad guraj sam, gologlav sa klompama, jer tebi ne može više niko ništa, a kamoli ova beogradska suvomrazica.” Kad, na plazmi, opet, Jungovi sinhroniciteti! Vesti da se onesvestiš! Kao, “makedonska vlada je rešila da insistira na teoriji o antičkom poreklu Makedonaca”. Posle skopskog aerodroma „Aleksandar Makedonski”, tako će se zvati i međunarodni put od Skoplja do Đevđelije, a Gradski stadion u Skoplju dobiće ime Filipa Drugog, oca Aleksandrovog! E, sad, Brisel misli da „Makedonija tako nepotrebno iritira Grke”. Ma nemoj!? A nije li se Demosten u Atini proslavio vatrenim govorima, vatrenim „filipikama” protiv Filipa i njegovih „makedonskih divljaka” koji, je lž da, nisu Grci. Toga se današnje makedonske vlasti samo – pridržavaju. A Srbi, jadni Srbi ne smeju da se maknu dalje od Nemanjića... Eh, kad bi se setili svojih vinčanskih korena! I od te teške južnjačke tuge počnem da se nalivam Nikoline vinčine. A u snu me moja Crna iz Vrčina dočekuje, pa me ovako savetuje: „Putuj, putuj, Telamone, do Kineskog mora, do kraja sveta! Putuj, Telamone, trački konjaniče! Jer, šta te, ovde, u Srbiji, u Makedoniji drži? Šta te čeka? Putuj u klompama do Kineskog mora, ali pazi, u Grčića Milenka napravila se opasna poledica...”