Zagledani u srce muslimanske Indije

Iznenađenje u NJu Delhiju... Samo nedelju dana posle atentata u Bombaju, Kongresna stranka koja se nalazi na čelu koalicije, ojačala je u tri od pet država, u kojima su održani lokalni izbori – među njima i u državi u kojoj se nalazi prestonica zemlje. Ovu pobedu niko nije predviđao, jer je izgledalo da je ova stranka istrošena četvorogodišnjom vladavinom i oslabljena finansijskom krizom iz temelja uzdrmana krvavim događajima iz novembra meseca. Ipak, 8. decembra, ona je u jednoj od najturističkijih država Indije, Radžastanu, pobedila hindu-nacionaliste iz Baratija DŽanata partije (BDŽP), koja je u svojoj kampanji posebno isticala slabosti centralne vlasti u odnosu prema terorizmu uopšte i muslimanima posebno. „BDŽP je zakupila celu stranu u novinama na kojoj je stajala velikim slovima ispisana reč ’terorizam’, okružena mrljama krvi, i praćena parolom: ’glasati za BDŽP znači glasati za bezbednost’“, ukazuje DŽaved Anand, pisac, muslimanski i laički aktivista. „Ipak, to nije funkcionisalo. Mnogo ljudi među nama muslimanima je uznemireno. Međutim, birači su glasali za efikasnost, za hleb i zaradu.“ Izbori su se u stvari odvijali oko lokalnih i društvenih pitanja, kao što su cena prehrambenih proizvoda, snabdevanje vodom, zaposlenje... To takođe objašnjava i uspeh koji je postigla Bahudžan Samadž partija (BSP), stranka Dalita (onih koji su izvan kasti, odnosno, „nedodirljivi”). Ova stranka u NJu Delhiju sa 5 odsto u 2003. porasla je na 14 odsto 15. decembra ove godine. BSP je osnovala gospođa Kumari Majavati, koja je postala prvi predsednik vlade savezne države Utar Pradeš, pošto je sklopila do tada nečuven savez između Dalita, Indusa iz viših klasa i muslimana – savez koji bi mogao da se proširi... Niko ne može da kaže hoće li se ovi rezultati ponoviti na opštim izborima zakazanim za naredno proleće. Sve što se može reći jeste da su manevri BDŽP-a pretrpeli neuspeh. I da nije došlo do sukoba među zajednicama, sukoba koje su jedni priželjkivali – najekstremniji među hindu-nacionalistima – a drugi ih se pribojavali - pre svega muslimanske zajednice. Ipak, muslimani su i dalje uznemireni i dalje u stanju pripravnosti. Sedmog decembra, deset dana posle atentata u Bombaju, mule, muftije i obični muslimani učestvovali su na velikom mirnom skupu organizovanom u znak sećanja na žrtve; ovaj skup organizovali su pisac Anand i njegova grupa Muslimani za sekularnu demokratiju. Oni su takođe izrazili svoje nezadovoljstvo zbog „obrušavanja čitavog sistema vlasti i osudili sve organizacije uključene u masovna ubijanja“, naime, Al kaidu, talibane, pakistanske pokrete, pre svih Laškar-e-Taiba i neke lokalne indijske grupe. „Ne u naše ime“ (1), to je bio njihov osnovni zahtev. Organizovani su i drugi skupovi u Bangaloru, Ahmedabadu, Indori, Hajderabadu i NJu Delhiju. Verske vođe sa svoje strane odbile su da na jednom muslimanskom groblju uzmu učešće u sahrani devet kamikaza, tvrdeći da ti ljudi nisu bili istinski vernici. Poslednji u dugom nizu, atentati iz Bombaja privukli su pažnju čitavog sveta jer su u njima stradali zapadnjaci, mada najveći deo od 163 čine Indusi. Samo u 2008, u eksplozijama je poginulo više od 200 ljudi a ranjeno oko 1.000, pre svega u Asamu, žarištu moćnog separatističkog pokreta, gde su 30. oktobra poginule 64 osobe a ranjeno njih nekoliko stotina. Na meti su takođe bili NJu Delhi (13. i 30. septembra, 19 ubijenih), Malegon (2) (29. septembra pet mrtvih), Ahmedabad (26. septembra 49 mrtvih), Bangalore (25. juli 2 mrtva) i DŽaipur (13. maj 63 mrtva). Sumnje su ovog puta bile više usmerene na lokalne grupe – Indijske mudžahedine i studente islamskog pokreta Indije (SIMI), danas zabranjene – nego na Pakistan, tradicionalno sumnjičenu stranu. Mediji su u velikoj meri doprineli klimi histerije; u odsustvu dokaza sve su „poverljive informacije“ koje dolaze iz policije ili tajne službe, uzimane zdravo za gotovo. Mnoge ugledne muslimanske ličnosti i članovi laičke inteligencije, tradicionalno naklonjene levici, izrazile su svoju zabrinutost zbog mnoštva otkrivenih terorističkih „mozgova”, zbog hapšenja stotine muslimana i zbog vesti o „priznanjima” datim pod batinama. Muslimansku zajednicu još je više uznemirila činjenica da glavni osumnjičeni nisu bili „bradati muslimani“ koji dolaze iz koranskih škola, već osobe koje su dobile jedno moderno laičko obrazovanje. „Indijski politički rukovodioci su nepošteni: postoji kriza legitimiteta“, objašnjava Obaid Sidiki, musliman specijalista za medije, profesor na univerzitetu DŽamija Milija Islamija, iz NJu Delhija. „Osim toga, u Indiji ne postoji politički konsenzus o ključnim pitanjima, kao što je terorizam.“ Ali, oseća se sve veće prisustvo opasne islamofobije. Centar za islamske studije Darul Ulom iz Deobanda (Utar Pradeš), u februaru 2008. izdao je fatvu (versku nalog i upozorenje) (3) protiv terorizma i organizovao je 31. maja u NJu Delhiju konferenciju na kojoj su se okupile glavne muslimanske organizacije naklonjene fatvi, velikog muftije Habibura Rehmana, upravnika Derul Uloma, i njegova tri pomoćnika. U muslimanskoj zajednici već samo ime Deoband uliva u ljude strahopoštovanje. Većina indijskih sunita (koji sačinjavaju većinu muslimanskog stanovništva) prihvataju uputstva koja dolaze iz njega. Islamski seminar Darul Ulom nalazi se u Deobandu, na 6 sati vožnje kolima od NJu Delhija, među poljima žita i šećerne trske. Siromašniji od „nedodirljivih” Ovaj institut obuhvata oko 3.500 studenata koji na njemu borave 13 godina pre nego što dobiju diplomu. Svake godine, na njega se upisuje 800 od 10.000 kandidata. Obrazovanje je besplatno. Adil Sidiki, zadužen za odnose sa javnošću, vodi nas kroz lavirint zgrada do otvorenih kuhinja, gde se melje žito. „Poljoprivrednici iz ovog kraja nas mnogo vole i našim dečacima daju žito”, tvrdi on. Prema Adilu Sidikiju, lažna je optužba po kojoj ovaj seminar održava odnose sa Osamom bin Ladenom i talibanima posle 11. septembra 2001. Osnovana 1866, ova škola je, baš naprotiv, poštovana zbog svojih umerenih stavova. NJeni osnivači imali su veliku ulogu u pobuni Sepoja, koja je 1857. izbila protiv britanske imperije (4). Muftije su preduzele i druge inicijative da potvrde svoje odbacivanje nasilja. Na podsticaj DŽarnijat Ulema – e-Hinda (DŽuh) organizacije povezane sa Deobandom koja broji 10 miliona članova, na „voz mira” ukrcalo se 2. novembra 2008. više od 6.000 muftija koji su otputovali u Hajderabad u kome je organizovana konferencija protiv terorizma. Tamo je ratifikovana nova fatva (inspirisana fatvom iz Darul Uloma) koja u ime islama zabranjuje nasilje; završnoj večeri prisustvovalo je 100.000 ljudi. Molana Mahmud Madani, vođa DŽuha, i član Visokog doma (Radža Saba) indijskog parlamenta, obratio je pažnju na ulogu „nacionalnog jedinstva koji predstavlja neophodan okvir za sve rasprave”. Pre toga, istakao je da DŽuh treba da udvoji napore i da se približi nezadovoljnoj omladini i objasni joj da se terorizam ne može izjednačiti sa džihadom. Iako je uticaj mula iz Deobanda izuzetno veliki u verskim krugovima i u siromašnim slojevima, on među omladinom gotovo da ne postoji. Mnogi muslimani se žale da muftije nisu učinile dovoljno za reformu personalnog prava – kodeksa, o ličnom statusu koji omogućuje da se islamski zakon primenjuje na sva pitanja povezana sa porodičnim stvarima, kao što su razvod, brak, nasleđe...(5) Mnoge žene zahtevaju promene, jer sada procedure za razvod, na primer, uglavnom unilateralno pokreću samo muškarci. Postoje još dve grupe, često povezane sa ekstremizmom: Tablig i DŽamat i DŽamat-e-Islami Hind (DŽih). Prva koju u inostranstvu ponekad optužuju za fundamentalizam, u Indiji se predstavlja kao čisto religiozni pokret koji se ne bavi politikom. Druga se često sreće u glavnim medijima i među islamistima uživa značajan ugled. U poslednje vreme, ona je ublažila svoje stavove, mada umereni muslimani (poput muslimana iz Deobanda) svaku formu političkog islama doživljavaju kao pretnju. Zbog ove činjenice DŽih je isključen iz zajedničke muslimanske inicijative protiv terorizma ostvaren 2008. U oktobru, ona je izdala sopstvenu deklaraciju protiv nasilja, a mesec dana kasnije, poslala je dva mirovna karavana u sve krajeve u cilju „borbe protiv terorizma”. U Kerali, iz DŽiha nastao je jedan još radikalniji pokret – Nacionalni demokratski front. On se zalaže za oružanu borbu protiv hindu-nacionalista. Istinska opasnost dolazi od bede i osećanja nepravde koje se širi ovom zajednicom. Činjenica je da je veći deo od 154 miliona muslimana – 13,4 odsto ukupnog stanovništva, i stoga najveća indijska manjina – ostao izvan tako često hvaljenog „indijskog čuda”. Prema izveštaju komiteta, na čijem čelu se nalazi ministar pravde Radženda Sahar (6), muslimansko stanovništvo „prema većini pokazatelja zaostaje u razvoju”. Ovu studiju naručila je sama vlada, u novembru 2006. Ali, nijedna od preporuka ovog komiteta nije primenjena. Prema zvaničnim podacima, muslimani se nalaze na nivou, a ponekad čak i ispod njega, na kome se nalaze niže induske kaste, Idaliti. Ova beda izuzetno upada u oči u muslimanskom sirotinjskom predgrađu Golibar, u istočnom delu Bombaja, u kome stanovništvo živi u malim stanovima, gde se na prvi sprat stiže samo merdevinama. Uprkos tome, ovde se nalaze udruženja stanodavaca improvizovane ambulante u kojima se dobijaju vakcine (uključujući vakcinu protiv tifusa i hepatitisa B) a mogu se čak, i to na ulici, uzimati časovi engleskog (odvojeno za muškarce i žene). Stanovništvo je tamo gostoljubivo, za razliku od stanovnika zapadnog Mahima, koje se nalazi nešto dalje u blizini svetilišta Baba Makdum. Ovde je siromaštvo stalno, a o mladima se niko ne brine. Mada se ovaj kvart ne može smatrati sirotinjskim, on je prljaviji od Golibara. Muslimansko stanovništvo isto tako je na osnovu zaključaka Zaharovog komiteta i manje obrazovano. Četvrtina dece od 16 do 14 godina ili nisu nikad pohađala školu ili su je napustila. Stopa pismenosti ove zajednice iznosi 59 odsto, dok je na nacionalnom nivou 65 odsto. Na boljim univerzitetima, ima samo 4 odsto muslimanskih studenata; u državnoj službi, muslimani zauzimaju samo 5 odsto mesta. Mnogi od njih se bave zanatima (Indusi su uglavnom trgovci), ali je globalizacija u velikoj meri ugrozila njihovo zanimanje. Ako neki od njih i uspeju da se uzdignu na društvenoj lestvici, onda su to pre svega oni koji imaju neki veći talenat, pre svega u muzici, filmu ili sportu; takav je Jusuf Patan, igrač kriketa u nacionalnoj ekipi, sin mule, ili Sanija Mirza, jedina internacionalno poznata indijska teniserka. Međutim, čak su i slavnoj glumici, Šabani Azmi, koja se bori za pravo za stanovanje, odbili da prodaju kuću u jednom kvartu Bombaja. Što potvrđuje gospođa Humera Ahmed, direktorka poštanske službe, muslimanka koja je kritična prema pripadnicima svoje veroispovesti: ona smatra da su Indusi tolerantni, a muslimani isključivi, „ne samo u svojoj veri već i u načinu života”. Ona ne priznaje da su muslimani izloženi diskriminaciji: „danas ne bih mogla da se uselim u zgradu u koju sam se uselila pre 25 godina i koja pripada induskom kućevlasniku. Ipak, moj društveni status i činjenica da živim u kosmopolitskom gradu, omogućuje mi da izbegnem skučenost života u odvojenoj zajednici“. Induski novinar u NJu Dehiju, Šoma Čodari, savršeno sažima ovaj problem: „Naše zajednice oduvek su živele u getu, ali se njihovi članovi susreću u svim oblastima javnog života. LJudi trguju međusobno. Žive odvojeno – ali jedni pokraj drugih. Ova ravnoteža je ugrožena.“ Porodica Sidiki ilustruje ovu evoluciju. Ona živi u najpoznatijem muslimanskom kvartu NJu Delhija, DŽamij Nagaru, u kome nalazimo sve društvene klase. Ovo nekada malo selo razvilo se u predgrađe posle otvaranja slavnog univerziteta DŽamija, Milija Islamija, tridesetih godina prošlog veka. U blizini lepih vila građenih u kolonijalnom stilu, sa vrtovima i udobnim stanovima, širi se mreža prljavih uličica u kojima živi siromašno stanovništvo. O Baid Sadiki ovde se oseća opušteno. Međutim, stvari su se iskomplikovale: njegova žena je pripadnica Siki religije, prema čijim načelima je odgajena i njihova ćerka. Zato se uprkos dva sata vožnje kroz saobraćajnu gužvu i visoku zagađenost porodica preselila u drug kvart gde mogu da žive neprimećeni. „Imamo šofera i putujemo svaki dan“, objašnjavaju oni. U Vajšali, koji se nalazi blizu Gaziabada, na nekoliko kilometara od granice sa Utar Pradešom, ima puno prodavnica pica, i Mekdonaldsovih restorana; tokom Divalija (hinduska nova godina), okićen vencima cveća, osvetljen i pun muzike, ovaj grad vrvi od kupaca. Ipak, ljudi dva puta razmisle pre nego što odu tamo u kupovinu, jer je uspomena na tamo izvedene napade koji su uzdrmali zemlju 2008. još uvek vrlo živa. Dobro zaštićena iza gvozdene ograde, zgrada u kojoj živi porodica Sidiki je „šik” (mada lift u njoj ne radi redovno); zgrada ima bazen i gimnastičku salu. Od 72 porodice koje u njoj žive, samo su dve muslimanske. Kako objasniti trenutnu nelagodnost? Naravno, ovde i dalje postoji duboka mržnja rođena još 1947, kada je prilikom sticanja nezavisnosti zemlja podeljena i kada je preseljavan ogroman broj stanovništva (7). Tokom dvadesetih godina, sa usponom stranke Raštrija Svajamsevak Sang (RSS) (8) induska desnica počela je da ističe pojam indijske raštra („nacija”), čiju je slavnu prošlost prekinula vladavina Mongola. Ali, tek od 80-ih nacionalistička politika BDŽP i njenih saveznika počela je da marginalizuje muslimansku zajednicu. Svima je poznato da induska dijaspora u Sjedinjenim Državama i drugim zemljama ulaže velika finansijska sredstva u promovisanje ovih ciljeva. Prema novinaru Čadariju, „podelu na Induse i muslimane ljudi doživljavaju kao civilizacijsku pukotinu. U vreme očeva osnivača (Mahatme Gandija i DŽavaharlala Nehrua) ovaj jaz je prikrivan, pribegavanjem plemenitoj retorici demokratije“. Ali, u godinama koje su došle posle sticanja nezavisnosti, sve češće su bile vidljive „epizode nasilja“. Da navedemo samo ubistvo Mahatme Gandija koga je 30. januara 1948. počinio jedan induski aktivista. Zatim je tokom 80-ih induska desnica „stekla određenu slavu koristeći činjenicu da je tada vladajuća Kongresna stranka izgubila ugled. Rušenje džamije Babri u Ajodiji, 1992, traumatično je delovalo na stanovništvo i pokrenulo talas nasilja širom čitave Indije (9). Deset godina kasnije došlo je do nemira u Gudžaratu. Sukob oko Kašmira još više je pojačao strahove: BDŽP optužuje muslimane da se stavljaju na stranu Pakistana, a Indija u celini to odobrava.“ Nemiri iz 2002, u kojima je poginulo oko 2.000 ljudi, snažno su obeležili sećanje (10). Ove akte nasilja orkestrirali su induski nacionalisti uključujući i najviše vlasti ove države – pre svih predsednik vlade Gudžarata, Narendra Modi koji je još uvek na vlasti – uz aktivno saučešće policije. U nekoliko izveštaja utvrđeno je da je ovaj lov na muslimane unapred bio smišljen i planiran. Nije samo što krivci nisu kažnjeni, nego velikom broju porodica nije dato odobrenje da se vrate u sopstvene kuće. Gospođa Sovija Kan, osnivač nevladine organizacije Safar, ističe da danas, računajući samo žene, ima oko 150.000 raseljenih uglavnom zbog diskriminativne politike policije. Grad Ahmedabad sa 4,5 miliona stanovnika (prema popisu od 2001), prolazi kroz privredni bum. Ali, Indusi i muslimani, u njemu jedva uspevaju da žive zajedno. Muslimani su naselili određene kvartove, poput DŽuhapure na istoku grada, koji je pretvoren u ogroman geto od 350.000 stanovnika, uglavnom siromašnih i ekstremno siromašnih. Sada postoji strah da se ova podela na zajednice ne proširi na čitavu zemlju. Naravno, BDŽP u prvi plan stavlja pojam Soft Hidutva (umereni hinduizam) za razliku od ekstremističkog pokreta kojim se zapravo inspiriše RSS – što joj omogućuje da napravi određeni prodor. Ali, u stvarnosti „rukovodioci ove stranke stvaraju sve veću klimu straha“, nastavlja Čadbari. „A problem dolazi iz induskih srednjih klasa i intelektualaca; svi pričamo – ali nećemo svi glasati.“ U Indiji zapravo, na biralište izlazi samo sirotinja, dok više klase ostaju po strani. Za koga da glasaju? Da bi opravdala svoju mržnju prema muslimanima, BDŽP prepravlja istoriju i „zaboravlja” da su arapski trgovci na obalu Malabara, (Kerala) stigli već u VII veku; tada je islam pustio koren u ovoj zemlji. Mesta sufističkog hodočašća, podelila su svetinje i svetilišta stvarajući bogatu sinkretičku kulturu Indije, koja traje do dana današnjeg. Takvo je, na primer, Mehroli na jugu NJu Delhija, u svetilištu Hazrat Kvadža Kutbudim Bahtijar, ukrašeno vencima žutoga cveća i uvek u stanju praznika. Dasamuiv Verma, stari Indus poreklom iz srednje klase, dobro poznaje ovo mesto: već 56 godina, on ga posećuje svaki dan; danas zbog starosti, u njega odlazi četiri puta nedeljno. Po njegovim rečima, neki siromašci, okupljeni oko svetilišta, manje ili više su muslimani... LJudi sa tradicionalnim sufističkim kapama na glavi sede na zemlji i slušaju hipnotičku kavali (versku sufističku muziku), praćenu igrom i udarcima u dolak (bubanj). Vazduh je zasićen tamjanom. Na izlazu, mula me uverava da svi siromasi Mehrolija – bez obzira na svoju veroispovest ovde dolaze po hranu. Usput on rešava spor između dva čoveka, koji se svađaju oko bakšiša za čuvanje cipela koje hodočasnici po običaju ostavljaju na ulazu. Nekoliko stotina kilometara dalje nalazi se Daravim, najveći sirotinjski kvart Bombaja (neki kažu cele Azije), u kome živi najmanje milion stanovnika. U nekima od njegovih delova, muslimani žive pored Indusa. U unutrašnjosti ovog autonomnog „grada” sastavljenog od lavirinta prolaza i malih kućica, ljudi različitih religija rade u istim zanatskim radionicama. Što ipak nije sprečilo krvave nemire iz 1993. Od tada ovde vlada mir. U Kerali, isto tako, dve zajednice žive jedna pored druge bez nekog vidljivog problema. Sada veliki broj muslimana hoće da utiče na vođenje politike zemlje. Za nekoliko meseci, oni će na opštim izborima razmotriti svoj izbor. Ako Kongresna partija izgubi, treba li praviti nove saveze sa lokalnim strankama. Regionalne muslimanske stranke postoje u Kerali, i u DŽamu-i-Kašmiru, isto kao i u Andra Pradešu, u čijoj prestonici Hajder Abadu (40 odsto muslimana) drže lokalnu vlast. U Utar Pradešu, oni su – uspešno – sklopili savez sa dalidskom BSP. Hoće li ići dalje? × 1.Muslimsfor Secular Democracy, www.mfsd.org 2.Za atentat u Malegonu osumnjičeni su hindu-ekstremisti, između ostalih jedan sadu i jedna sadvi (oni koji su se odrekli života u svetu), zatim jedan potpukovnik indijske obaveštajne službe i jedan vojni penzioner. 3.Delovi fatve mogu se naći na www.mfsd.org/fatwaenglish.htm. 4.Videti William Dalrymple, Le dernier Moghol, Noir sur Blanc-Lozana, 2008; i „150 godina od pobune Sepoja”, Le monde diplomatique, avgust 2007. 5.Personalno pravo ustanovili su Britanci a potvrđeno je 1947. godine. 6.„Social, economic and educational status of the muslims of India”. Indijska vlada, novembar 2006. 7.Podela teritorije koju su do tada pod okupacijom držali Britanci, na Pakistan i Indiju, izvedena 15. avgusta 1947, dovela je do ogromnog egzodusa. 15 miliona ljudi prešlo je granicu u jednom ili drugom smeru a život izgubilo više od 3 miliona osoba. Videti: Kuldib Nayar and Asif Noorani, Tales of Two Cities, Roli Books, New Delhi, 2008; i Salman Rushdie, Les enfants de minuit, Livre de poche, Paris, 1989. 8.RSS je posle ubistva Mahatme Gandija zabranjena, jer je dokazano da su ovo ubistvo izvršili njeni članovi. 9.DŽamiju u Ajdoiji srušili su 6. decembra 1992. induski nacionalisti rešeni da na tom mestu sagrade svoj hram. To je dovelo do neviđenog talasa nasilja između ove dve zajednice. 10. Ovu cifru navodimo prema procenama nevladinih organizacija kao što je Građani za pravdu i mir, www.cjponline.org.