U Italiji talasi i plima

Petnaestog marta 2008, rektori 12 italijanskih univerziteta osnovali su u Bolonji asocijaciju najproduktivnijih univerziteta, koja planira da među univerzitetima podstakne konkurenciju za dobijanje finansijske pomoći, zasnovane na čisto knjigovodstvenoj i proizvodnoj osnovi (1). Čini se da je na taj način proces transformisanja uslužnih delatnosti po uzoru na preduzeća, u visokoškolskom obrazovanju dostigao svoj završetak. Paradoks leži u tome što je vlada Silvija Berluskonija, ideološki u simbiozi sa ovom tendencijom, uspela da sve i „produktivne“ i „neproduktivne“ rektore okrene protiv sebe. Došavši na vlast u trenutku kada je finansijska kriza pogađala već oslabljenu italijansku privredu, Berluskoni se izjasnio protiv budžetskih restrikcija. Savet ministara je 25. juna za devet minuta usvojio „hitne mere“ (vladina uredba koja je kasnije postala zakon), nekih 85 članova, od kojih nekoliko predviđa vrlo značajno smanjivanje troškova za visoko obrazovanje. Ova „eutanazija“ univerziteta (2), kako je zove Gaetano Acariti, profesor ustavnog prava na Rimskom univerzitetu, bila je čisto politička odluka koja je nekim privrednim sektorima dala prednost pred obrazovanjem i istraživanjem (3). Stoga, na jednog novoprimljenog profesora na fakultetu, dvojica moraju prestati sa radom. Druge mere predviđaju pribegavanje privatnom finansiranju, kao i proširenje prava upisa, koje predviđa i odobravanje zajma najsiromašnijim studentima. Mariastela Đermini, ministar za javno obrazovanje, univerzitet i istraživanje, predstavila je, 28. avgusta, jednu vladinu uredbu koja osim budžetskih restrikcija predviđa i povratak praksi „jednog učitelja“ (u italijanskim osnovnim školama u svim razredima za svaki predmet postoji poseban nastavnik), mere kojom se smanjuje dužina boravka dece u školi. Druge mere obnavljaju neke oblike stare škole, uključujući i povratak na ocene iz vladanja (ideja za koju se već zalagala prethodna vlada levog centra) u osnovnoj i srednjoj školi. Slične „reforme“ uklapaju se u kampanju koju neki predstavnici desnice vode na temu rasipnost i škole (4), a pre svega na temu preteranih troškova za osoblje, kampanja koja nastoji da protiv obrazovne delatnosti okrene resantiman (često osnovan), koji Italijani osećaju prema rasipanju državnog novca. U stvari, radi se o tendenciji koju i vlade desnice i vlade levice zastupaju već više od jedne decenije. Kao što objašnjava jedan pisac koji se protivi reformi: „U roku od tri godine očekuje nas nestanak 87.000 nastavnika, i sve to začinjeno bljutavim povratkom jednog učitelja a pod plaštom brige za radnike... Iza povratka na stari način ocenjivanja i ponovnog uvođenja ocene iz vladanja, kriju se udarci zadati državnoj školi, koji će dovesti do povećanja broja privatnih škola, broja koji se u 2001. povećao za 65 odsto. A sve će to ići na trošak građana Italije” (5). Malo je reći da je početak školske godine bio vruć. Nastavnici i roditelji dece iz škole Iqbal Masih u rimskom kvartu Čentočele, zauzeli su 15. septembra školsku zgradu. Pokret se brzo proširio celom Italijom i dobio ime „non rubateči il futuro“ („ne kradite nam budućnost“). Deca, roditelji i nastavnici spavaju u školama, u kojima su izvešali parole i zajedno demonstriraju. Okupacijom gimnazije Mamijani, talas okupacija, okupljanja i rasprava zapljusnuo je i srednje škole. Zatim je krenuo na univerzitete, počevši sa Pizom, 5. oktobra. 7. oktobra okupiran je rimski univerzitet Sapijenca. Skup od 10.000 studenata i demonstranata okupirao je Termini, glavnu železničku stanicu prestonice. Na dan štrajka radničkih sindikata, 17. oktobra, ulicama Rima prošla je ogromna kolona kojoj se pridružilo 50.000 studenata. Okupirani su univerziteti u Bolonji, Milanu, Torinu, Napulju, Padovi i Palermu. Ovaj pokret sebe je nazvao Onda anomala („Neobičan talas”), 30. kolone su postale još veće. Sutradan je jedna studentska delegacija, na godišnjoj skupštini sindikata metalurgije, dela italijanske Generalne konfederacije rada (KGIL), tražila generalni štrajk, što je ovaj sindikat prihvati zakazavši taj štrajk za 12. decembar. Aktivisti nošeni ovim talasom, dali su mu neobične oblike. Na skupovima i uz pomoć blogova i Interneta zajednički je razrađeno na stotine tekstova i amandmana; profesori su po ulicama držali predavanja i pravili analize. Bolonjsko udruženje pisaca Vu Ming, pozvano je da govori pred uzavrelim amfiteatrom. Rađala se socijalna inteligencija. „Ono što se sada dešava jeste samo organizovanje privremeno zaposlenih i studenata na univerzitetu“, kaže Aljoša, student književnosti na Sapijenci, koji privremeno radi u jednoj banci. „Neki su istovremeno studenti honorarci, drugi su privremeno zaposleni i istraživači, treći samo honorarci. U zajednici sa radničkim sindikatima, mi smo zajedno pokrenuli generalni štrajk 17. oktobra, organizujući ga takođe i na mestima gde je privremeni i honorarni rad svakodnevna pojava.“ Današnja Italija u kojoj stopa nataliteta nije dovoljna za obnavljanje stanovništva, jeste zemlja u kojoj omladina izaziva zabrinutost gotovo istu kao i imigranti. U jednom intervjuu koji je nadahnuo mnoge parole, ministar privrede u prethodnoj vladi o mladim Italijanima govorio je kao o velikim bebama, koje nisu u stanju da napuste rodno ognjište. „Ovaj pokret označava ponavljanje jednog buntovničkog raspoloženja, sukoba generacija“, ističe Frančesko, doktorand iz Firence. „Ovo je na prvom mestu opšta borba protiv privremenog honorarnog rada, ali i protiv društva koje je zatvoreno za mlade. Mi kažemo: ’prikazujete nas kao protuve, dangube, večite mangupe, mada smo u stanju da raspravljamo sa vama i da se nametnemo.“ On ističe još jednu karakteristiku ovog pokreta: „On se pojavio u času u kome je krajnja levica nestala iz parlamenta i u kome se u parlamentu dovršava izgradnja političkog sistema po ugledu na američki bipolarni model. Ovo je novi način vođenja politike u Italiji. Mi stvaramo novi početak, sa svim njegovim kontradikcijama i ambivalencijama...“ Ovaj „neobični talas“ pokazao je veliku zrelost kad su pokušali da ga uvuku na teren nasilja, naročito prilikom provokacije od 29. oktobra, kada je policija dozvolila grupi neofašista da sa kamionom punim gvozdenih šipki uđu u pešačku zonu u blizini Senata. Ali slika dečaka od 13 i 14 godina koji razbijenih glava beže pod udarcima šipki i pendreka, nije vladi donela poene. Berluskoni je pretio da će poslati policiju da oslobodi okupirane univerzitete, čime se objašnjava parola „ja se ne bojim“ (aluzija na roman omiljen kod omladine), koja se vidi na čitavom italijanskom poluostrvu (6). U zemlji još uvek obeleženoj sećanjem na „olovne godine“ instinktivan izbor nenasilja ipak ne znači biranje jednog parališućeg legalizma. Kao što to objašnjava Tanja, studentkinja političkih nauka na Sapijenci, „taktika blokade je delom spontana a delom plod posmatranja sličnog pokreta u Francuskoj u 2006. Blokada železničkih stanica, blokada saobraćaja. To je način da se izbegne direktni sukob sa snagama reda, imajući u vidu reputaciju italijanske policije u ovoj oblasti. Ali, radi se i o tome da izađemo iz univerziteta, da sebe učinimo vidljivim, da pričamo sa drugima imajući svest da se ne borimo samo za univerzitet, već i za čitavu generaciju i za mnoge društvene slojeve. Mi smo, dakle, izmerili stepen simpatije koju naš pokret uživa“ (7). Dan posle „okeanske manifestacije”, 15. i 16. novembra u Rimu skupština svih univerziteta iz zemlje, podeljena na više komisija (za istraživanje, za pedagogiju, za socijalnu zaštitu...) donela je niz predloga za „autoreformu univerziteta“. Komisija za socijalnu zaštitu, u prisustvu hiljada ljudi, u uvodnom delu svog izveštaja istakla je: „Sve više ljudi ulazi u sistem visokog obrazovanja, ali po cenu zaduživanja. Znanja koja tamo stiču sve se manje cene. Proces borbe prenosi se, dakle, na teren tržišta rada (gde proizvodnja znanja i obrazovanja zauzima sve važnije mesto) i na tržište socijalne zaštite.“ Uoči generalnog štrajka, od 12. decembra, ministarka Đelmini je donekle popustila: ponovno uvođenje „jednog učitelja“ postalo je fakultativno a škole mogu da budu otvorene po ceo dan; što se tiče reforme visokog obrazovanja, ona se odlaže za 2010. Međutim, budžetski udarci nisu dovedeni u pitanje. Uprkos velikim kišama i poplavama, na demonstracije koje su organizovali KGIL, osnovni sindikati i „neobični talas“, okupio se ogroman broj ljudi (1,5 miliona, prema KGIL). Iako posle pauze na kraju godine ovaj pokret treba da dobije druge oblike, malo je verovatno da će se pokrenuti talas umiriti. Na drugom kraju poluostrva, Onda (talas) ističe drugu parolu: „Nećemo plaćati za vašu krizu“. Ako je ovaj društveni pokret velikog obima, prvi u Evropi posle privredno-finansijskog sloma, on svakako nije poslednji. Učesnici u ovom talasu već su podstakli slične pokrete u Grčkoj, gde je pobuna omladine dobila druge forme. U Italiji, manifestacije solidarnosti sa grčkom omladinom ističu generalni štrajk. Aludirajući na Aleksisa Grigoropulosa, dečaka koga je ubila atinska policija, parola „talasa“ proglašava: „neuhvatljivi, nepokorni, nepredvidljivi. Od Grčke do Italije sa Aleksisom u srcu“. Ovde, tamo i na drugim mestima, očekuju se novi talasi. A zašto ne i poplava? 1.Na osnovu njihove „finansijske solidarnosti“ i prema mestu na klasifikacionim spiskovima. Videti: Kristof Šarl „Treba li odrediti cenu evropskih fakulteta“, Le monde diplomatique, septembar 2007. 2.Gaetano Azzariti, „Per une un’universita” ’senza condizione’” u Gaetano Azzariti i saradnici: „Manifesto per l’universita pubblica, derive Approdi, Rim 2008. 3.De fakto, troškovi o kojima je reč manji su od sredstava utrošenih na spasavanje Al-Italije. 4.Dokaze za svoju tezu našli su u knjizi autora Đovani Florisa (Giovanni Floris), La fabbrica degli ignoranti („Fabrika neznalica”) Rizzoli 2008, u kojoj su iznete brojke koliko spektakularne toliko i lažne. Za precizno demontiranje ove propagande o školi, videti: Emanuele Barbieri, Tagli e pretesti, www.futuroscuola.org/file-id=11. 5.Ascano Celestini „Una note alla elementare Iqbal Masih”, L’Unita, 21. septembar 2008. 6.U intervjuu datom listu Il đorno 24. oktobra 2008, Frančesko Kosiga, bivši ministar unutrašnjih poslova iz takozvanih olovnih godina, setio se saveta koje je davao predsedniku vlade: treba se infiltrirati u pokret, njegove članove podsticati na nasilje, pustiti da nasilje traje desetak dana, a onda, uz podršku naroda, „sve ih poslati u bolnicu“. 7.Primer diskursa prisutnog u ovom talasu, može se videti na: L’esercito del surf. La rivolta degli studenti e les sue vere ragioni. Najzanimljiviji blogovi su: unirot.com(blog etudiante); o školi: http://maestrounico.blogspot.com, isto kao i blog dnevnika Il Manifesto: http://fuoriclasse.ilmanifesto.it/.