Kuba u traganju za modelom obnovljenog socijalizma

Izaći iz haosa, a da ne padnemo pod jaram zakona džungle.“ Ovo je način na koji sociolog Aurelio Alonzo sažima kubansku dilemu. Pola veka posle dolaska na vlast pobunjeničke vojske, ostrvo se iznenada nalazi na istorijskoj prekretnici. „Privremeno“ odsutan od jula 2006, zbog zdravstvenih razloga, Fidel Kastro više nije predsednik jer se 2008. odrekao ove dužnosti. Ipak, ostaje generalni sekretar kubanske Komunističke partije (PKK), do narednog kongresa, koga njegov brat Raul Kastro priprema za jesen 2009. Politički scenario je neobičan. „Ja ne odlazim. Hoću samo da se borim kao vojnik ideja. Nastaviću da pišem, pod naslovom ’Razmišljanja druga Fidela’. Možda će me i shvatiti. Biću oprezan“ (1), istakao je vrhovni komandant 19. februara 2008. najavljujući da se povlači sa scene. Tokom svog uvođenja u dužnost, pet dana kasnije, Raul Kastro je tražio od Nacionalne skupštine ovlašćenje da starijeg brata konsultuje o velikim strateškim pitanjima, odbrani, međunarodnoj politici i društveno-ekonomskom razvoju. Poslanici su jednoglasno odobrili ovaj zahtev. Prema nekim posmatračima, ovo glasanje je Fidelu Kastru dalo neku vrstu prava veta, čime se objašnjava sporost reformi. Od tada bivši predsednik često iznosi svoja „razmišljanja” u medijima. Za njegovog brata, nasleđe se pokazuje kao vrlo delikatno. Jedva i započeto ovo nasleđe suočilo se sa nizom nepredviđenih teškoća (povećanje cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda. Katastrofa izazvana udarom tri uzastopna ciklona (2): svetska finansijska kriza, opadanje kubanskog privrednog rasta i strukturalnih prepreka (velika zavisnost od uvoza, niska produktivnost, monetarni dualizam (3), i birokratska hipercentralizacija. Finansijski manevarski prostor za sprovođenje promena najavljenih 2007. koje imaju za cilj modernizaciju proizvodnog aparata je dakle, ograničen. U 2008. na uvoz nafte i prehrambenih proizvoda potrošeno je najmanje pet milijardi dolara, što čini polovinu trenutnih izvoznih kapaciteta Kube računajući u to i prodaju usluga Venecueli (4). Decentralizacija poljoprivrednih tokova, usu fructus, neobrađene zemlje predate siromašnim seljacima, politika zamene uvoza koja se oslanja na privatne poljoprivrednike, nova politika plata (5), sve su to značajne mere koje je nova vlada preduzela. Prema nekim ekonomistima, treba „osloboditi proizvodne snage” kao što je to sa uspehom uradio Vijetnam. Po njihovom mišljenju, postojeći sistem ne može da bude polazna tačka za razvoj. Ekonomista Pedro Monreal govori o nužnosti „jednog ekonomskog društvenog preuređenja” (6). Ipak, podrška privatnoj delatnosti i posledice proširenja tržišne privrede, mogu da povećaju već ionako nepopularne društvene nejednakosti, u času kad plate nisu dovoljne, što je nedavno priznao i Raul Kastro, i kad u zemlji cvetaju siva ekonomija i crna berza. Tržišne ekonomske reforme, sprovedene 90-ih godina, destabilizovale su stanovništvo i dovele do novog socijalnog raslojavanja. Kubanski sociolog Maira Espina ističe da se „procenat gradskog stanovništva koje zbog siromaštva ne može da zadovolji osnovne životne potrebe, sa 6,3 odsto u 1988. povećao na 20 odsto u 2000“ (7). „Sitna urbana i seoska buržoazija, štetu nadoknađuje iz sive ekonomije, samostalnog rada i proširenja tržišnog mehanizma u raspodeli. U sivoj ekonomiji mogu se zapaziti određene aktivnosti koje funkcionišu kao mala preduzeća, u kojima postoji gazda ili poslodavac, zaposleni, preduzeća u kojima rade članovi porodice pa čak i šegrti“ (8). Jaz između mladih i stare revolucionarne generacije nikada nije bio tako dubok Društvena homogenost i jednakost ostvareni na početku revolucije, znatno su nazadovala mada i dalje ostaju vrednosti duboko ukorenjene u društvu. Pre početka krize opšta primena socijalnih prava garantovala je snabdevanje osnovnim namirnicama, obrazovanje, zdravstveno i socijalno osiguranje, radno mesto i pristup kulturnim dobrima. Društvo je dostiglo relativno visok nivo jednakosti i rasne integracije (9). Kriza je ova dostignuća ugrozila a društvene napetosti su se povećale. Nikada jaz između mladih i stare revolucionarne garde nije bio tako veliki. Nove generacije upoznale su samo težak život u takozvanom „specijalnom” periodu (izazvanom početkom 90-ih padom sovjetskog bloka), i društva koje nema ništa zajedničko sa društvom njihovih starijih. Diktatura Fulgensije Batiste za njih je daleka istorija, koja se nalazi u školskim udžbenicima. Pošto se stanje u obrazovanju pogoršava, profesori napuštaju svoja radna mesta i odlaze da rade bolje plaćene poslove. Na njihovo mesto često dolaze „maestros emergnetes“, učitelji i nastavnici sa kratkim kursom i malim iskustvom. „Obrazovanje je katastrofa“, viknuo je jedan od prisutnih na javnoj raspravi koju je organizovo list Temas (10) ponavljajući kao odjek zapaženu primedbu koju je Alfredo Gevara izneo na nacionalnom kongresu kubanskih pisaca (UNEAK), optužujući „apsurdna merila i prakse koji haraju obrazovanjem”. Odakle dolazi nezainteresovanost mladih za politiku? „Od nje mi je muka“, odgovara jedan od njih izmučen svakodnevnim političkim „savetovanjima” i „orijentacijama” rukovodilaca. Osećanje da nemaju profesionalnu budućnost koja odgovara rečenoj kvalifikaciji, vrlo je raširena među omladinom pa mnogi nastoje da napuste ostrvo. U februaru 2008, u jednoj popularnoj TV emisiji, jedan student je nezadovoljno upitao Rikarda Alarkona, predsednika Nacionalne skupštine, zbog čega je za putovanje potrebno odobrenje vlasti i zašto je pristup Internetu ograničen? U istraživanju vođenom više meseci, Mihela Čejz, američka istoričarka, ističe da se glavne kritike odnose na nedostatak rasprava i sklerozu institucija (11). Dva pitanja prožimaju sve rasprave: privreda i učešće naroda u vlasti Neki studenti i mlađi istraživači stavljaju naglasak na nužnost „podruštvljavanja” vlasti (12). Godine 2007. oni su na havanskom Univerzitetu organizovali javni skup posvećen Oktobarskoj revoluciji na kome je prisustvovalo oko 600 ljudi. Pristalice revolucije, oni se pozivaju na socijalizam, čitaju klasike marksizma, ali i to je znak vremena da niko od njih nije za sebe rekao da je „fidelista“. Priznavši javno da sistem ne funkcioniše dobro, da su plate male, da su potrebne strukturalne promene, Raul Kastro je probudio mnogo nada. Pozvavši svoje saveznike da učestvuju u velikoj nacionalnoj raspravi, novi predsednik je otvorio prostor za izražavanje razlika. Mada nije objavljen nijedan zbornik sa ovim raspravama, zna se da su se aktivisti izjašnjavali za jedan demokratskiji socijalizam. Stanovništvo – i na prvom mestu opozicija – traže poboljšanje svakodnevnog života. Treba menjati. Ali, šta, kad, kako? „Kuba počinje da se pokreće, aktuelni model je u krizi“, komentariše mladi istraživač Arijel Dakal. Već dve godine je vidljivo kolektivno izražavanje kritike aktuelnih teškoća i postignutih rezultata. U januaru 2007, za vreme oporavka Fidela Kastra, emitovanje TV emisije blagonaklone prema cenzorima iz 70-ih godina, podstaklo je kolektivnu peticiju nazvanu „i-meil ratom“ jer se prvi put izrazila preko Interneta. Posle ove peticije koju su potpisale brojne ličnosti iz politike i kulture, Alfredo Gevara, Marijela Kastro (ćerka Raula Kastra), i verske ličnosti (monsinjor Karlos Manuel de Cespedes), došao je jedan krug konferencija i knjiga u kojoj je napravljen kritički bilans „olovnih godina” (13). „Na taj način“, kaže Deziderio Navaro, direktor časopisa Kriterios, „uspostavljena je javna sfera koja nadoknađuje nemar velikih medija“. Rasprave su nastavljene i u aprilu 2008. na kongresu UNEAK-a na sajmu knjiga, na skupovima koje je organizovao časopis Temas, i u obrazovnim centrima, poput centra Martin Luter King. Postojanje internet-sajta, Kaosenlared, koji sadrži kubanske tekstove, omogućava proširenje razgovora i rasprava u jednom do sada nepoznatom obimu. O čemu se diskutuje? Gde se pojavljuju razlike? Aktivisti, istraživači, intelektualci, i neki studentski krugovi, tragaju za alternativnom formom socijalizma. Ovo traganje prati kritički osvrt, na realni socijalizam, i bilans pada Sovjetskog Saveza, čija je analiza, kao što podseća pisac Ambrozio Fornet, uvek odlagana, „da se ne dovede u opasnost jedinstvo i oružje ne stavi u ruke neprijatelja“. Ali, ovde se radi o „prividnoj jednodušnosti“ (14): Alfredo Gevara optužuje „pretvaranje ideala u ritual, u govoranciju, u ceremoniju, stvari koje se često sreću kod birokrata i oportunista“. U srcu rasprave nalaze se dva velika pitanja: prvo privreda, onda nedostatak narodnog učešća. Zašto privreda ne radi? Kakvi su odnosi između države i tržišta u prelaznoj privredi socijalizma? Koje pouke može Kuba da izvede iz kineskog, a pre svega vijetnamskog iskustva? „Raulisti“ i „fidelisti“, daju različite odgovore. Mada ne moraju da obavezno uključe i svoje mentore, oni su svedočanstvo o razlikama koje postoje u samom vrhu države. Dokle Raul Kastro može i hoće da ide. On je pragmatičar i stavlja naglasak na nužnost izlaska iz postojeće privrede, poboljšanja prinosa u poljoprivredi (više od 50 odsto zemlje nije obrađeno), zalažući se za organizovanije funkcionisanje institucionalnog poretka, koji je za vreme vladavine njegovog starijeg brata redovno zapadao u krizu. Tom privrednom reformom, on hoće da ovekoveči politički sistem, a da ga pri tom ne stabilizuje, i da ga na taj način pripremi za postkastrovsko doba. Stoga postoji jako zanimanje za vijetnamsko iskustvo, koje potvrđuje da se od kapitalizma može uzeti ono što je efikasno, tržišna ekonomija, a da se ne dovede u pitanje politički sistem i jednopartijska vladavina. Ali, da li se takvo iskustvo može preneti na Kubu? I da li će Kubanci podneti socijalne troškove reforme posle toliko godina ispunjenih teškoćama? Kada je ideja šok-terapije odbačena, na njeno mesto stupila je ideja postepene i sporije tranzicije. Ipak, Raul Kastro ima 77 godina: ni on nema mnogo vremena. Za progres revolucije potrebno je težiti nemogućem Sa druge strane, oni koji se protive tržišnim reformama ukazuju na opasnost koju one predstavljaju za sistem. Fidel Kastro nikada nije skrivao svoje nepoverenje prema ovim „kapitalističkim” mehanizmima, čijih se političkih posledica plaši. On je oduvek naglasak stavljao na voluntarizam, i društvenu mobilizaciju. Politikolog Huan Valdez Paz ovako sažima razlike: „Za neke revolucije je istorijski proces koji skokovito napreduje i koji, da bi postigao napredak, mora da se bori za nemoguće. To je vrlo jaka struja mišljenja, možda i najjača u revoluciji. Drugi revolucionari su realističniji: oni shvataju da postoje situacije koje revolucija nije u stanju da prevaziđe. Ovo je zanimljiva rasprava između utopista, odnosno subjektivnih marksista, i realističnijih aktivista okrenutih određenim ciljevima, i svesnih postojećih okolnosti.“ Na jedan značajan način, teorijski i politički časopis Centralnog komiteta PKK-a Kuba socijalista objavila je dva stara govora Fidela Kastra (15): Jedan od njih održan je 1988. i, prema uredniku, „još uvek aktuelan“, ističe značaj odbrane zemlje i ideološke bitke. „Neki postavljaju pitanje ne bi li bilo bolje da se sve snage, svi napori, svi resursi posvete izgradnji socijalizma, razvoju zemlje... Ali, to bi bila ozbiljna, čak kriminalna greška, jer to je cena koju naš narod mora da plati za revoluciju, za svoju slobodu i nezavisnost.“ To je rečeno pre krize: kubanska privreda je i tada prolazila kroz teškoće. Ko upravlja Kubom? Ovo pitanje postavlja se u pola glasa. Fidel Kastro tvrdi da nikada nije i da nikad neće biti vođa neke „frakcije”. Ipak, ako čitamo između redova časopis od 19. novembra, dolazimo do zanimljivih zaključaka i saznanja. Na prvoj strani naslov ispisan velikim crvenim slovima najavljuje: „Fidel primio Hu Đintaoa“. Na dnu iste strane naslov, ispisan manjim crnim slovima, govori o susretu između vršioca dužnosti kubanskog predsednika i predsednika Kine: „Zvanični razgovori između Raula i Hu Đintaoa“. Kad znamo stepen kontrole Centralnog komiteta nad ovim listom, teško je poverovati da se radi o grešci ili slučajnosti. Opasnosti kineskog modela: nejednaka raspodela prihoda Teško je identifikovati homogene sektore u državnom aparatu. Revolucionarne oružane snage FAR i dalje su nezaobilazan faktor. Raul Kastro je bio ministar vojske gotovo pola veka; oružane snage direktno ili indirektno kontrolišu dve trećine privrede. Vojna preduzeća su vektor brojnih transformacija; oficiri koji njima upravljaju, eksperimentisali su sa kapitalističkim upravljanjem, pa se može pomisliti da su i oni pristalice reforme. Ipak, treba se čuvati prebrzog uopštavanja. Neki partijski kadrovi, sindikalne i opšte narodne organizacije, izražavaju svoje rezerve. Tako, jedan sindikalni rukovodilac u razgovoru ističe opasnosti koje prate fenomenalan razvoj Kine suočene sa „nejednakom raspodelom dohotka, bedom, velikom razlikom između grada i sela i zagađivanjem prirodne okoline“. Selija Hart, bliska Kastrovim političkim shvatanjima, izjavila je u avgustu 2008. da se boji da „Kuba ne krene putem kojim je krenula Kina“ (16). Jedan visoki kubanski funkcioner citira bivšeg predsednika poljske vlade Tadeuša Mazovjetskog: „Niko nema iskustva u tranziciji od socijalizma ka kapitalizmu. Kad bih znao da će biti 18 odsto nezaposlenih, ja bih se u reformi verovatno kretao sporije.“ Mada niko od rukovodilaca ne predlaže političke promene, oseća se težnja ka participativnoj demokratiji i samoupravnom socijalizmu, pre svega pod uticajem latinoameričke levice. „Stanovništvo kritikuje birokratske institucije, i zahteva veće učešće socijalne baze“, komentariše Huan Valdez Paz. Pod uticajem intelektualaca ovaj zahtev prati i kritika uloge PKK – „partija ne može da rukovodi državom, to treba da čini narod“, izjavljuje jedan aktivista. „Verujem da treba da priznamo kako smo ostvarili jedan suviše etatistički projekat, projekat koji je suviše birokratizovan i koji ima vrlo nizak stepen narodnog učešća u sistemu odlučivanja“, ističe Aurelio Alonzo. Prvi put „programski predlozi“ namenjeni Šestom kongresu PKK-a predviđenog za jesen 2009, objavljeni su na sajtu Kaosenlaret pod naslovom „Kuba ima potrebu za participativnim i demokratskim socijalizmom“, ova platforma predstavljena je kao shvatanje „kubanskih komunista i revolucionara“, a pod uticajem Pedra Kamposa, bivšeg diplomate, koji je služio i u ministarstvu inostranih poslova. Kampos živi siromašno i odbija da daje intervjue, ali je susret s nama prihvatio. Oni koji nemaju pristup Internetu mogu kod njega da nabave tekst od 13 „predloga” - koji kritikuju autoritarni „etatistički” socijalizam. Prema autorima ovih predloga, treba stvarati radničke savete, koji će uticati na odluke u preduzećima, promeniti izborni sistem u smeru jedne participativnije demokratije, treba revidirati članove krivičnog prava, na osnovu kojih se mogu donositi i političke presude, proglasiti ilegalnom pomoć inostranim vladama, koja ima subverzivne ciljeve, treba ozakoniti slobodu udruživanja i izražavanja. Tekst se konačno zalaže za komunističku partiju koja će dozvoliti postojanje frakcija. Nekoliko vrlo popularnih zahteva dopunjuju ovu celinu, pre svega zahtev da se ukine dozvola za izlazak iz zemlje i omogući neograničen pristup Internetu. Kubanske ličnosti uključene u ovu raspravu diskutuju o odnosima između države i svojine, samoupravljanja i tržišta, socijalizma i demokratije; približio se kraj jednog istorijskog ciklusa. Suočeno sa epohalnim promenama – uključujući i dolazak Baraka Obame u Belu kuću – ponašanje se neopaženo menja, i izražavaju se političke razlike. Urednik časopisa Temas, Rafael Ernandez, postavlja pitanje kako „iznova stvoriti konsenzus”? Svaki raskid u vrhu doveo bi u opasnost čitav sistem. Kako naći zamenu za arbitražu koju je do sada pružao Fidel Kastro, harizmatični lider („nezamenljiv“, po rečima svog brata Raula). Jednim kolektivnim rukovođenjem odgovara novi predsednik, naglašavajući regularnost funkcionisanja institucija. On je već odbacio „talibane”, kako se sada nazivaju beskompromisni mlađi kadrovi, okupljeni oko bivšeg predsednika. Ne znamo da li istorijska generacija, koja još uvek zauzima ključna mesta, može da reformiše ono što je sama stvorila; možda će uplašena od promena zauzeti pasivan stav. U stvari, sadašnje rukovodstvo nije mlađe od prethodnog, ono je čak - starije. Neki misle da su za kredibilitet promena potrebni novi akteri. Istorija teško može da se odluči između onih koji vode računa o vremenu, i onih koji ga više nemaju. × 1.„Poruka vrhovnog komandanta“, Granma Havana, 19. februar 2008. 2.2008. cikloni Gustav, Ajk i Paloma, teško su oštetili više od 400.000 kuća, bez krova nad glavnom ostavili 200.000 ljudi, i kompletno uništili 55.000 raznih poljoprivrednih kultura. 3.Običan pezos služi za plate i kupovinu osnovnih namirnica. Konvertibilni pezos (koji je 2004. zamenio dolar) koriste turisti i kupci luksuzne robe. 4.Philippe Colombani, La lettre de la Havane, n. 82, ambasade de France, mission ecconomique, jun 2008. 5.Od sada će radnici biti plaćeni prema učinku; njihova osnovna plata biće fiksirana mimo nacionalnih platnih normi; u preduzećima mogu da postoje različiti sistemi plaćanja. 6.Espacio Laical, Havana, februar 2008. 7.Maira Espina, Politicas de atencion a la pobreza y la desigualdad, CLACSO, Buenos Aires 2008. 8.Maira Espina, „Viejas y nuevas desigualdades en Cuba“, Noeva Sociedad, n. 216, Havana, jul-avgust 2008. 9.Alejandro De la Fuente, Race inequality and politics in twentieth - century Cuba, A Nation for all., Chapel Hill, London 2001. 10. Sedmi kongres UNEAK-a održan 1. aprila 2008. 11.Michelle Chase, „Cuba’s generation gap“ Nacla report, novembar-decembar 2008. 12. Julio Cesar Guanche, „Todo lo que egiste merece perecer“, 15. septembar 2008; http://www.kaosenlaret.neet. 13. La Politica cultural del Periodo revolucionario, Memoria y reflexion, Krug konferencija koji je organizovao teorijsko kulturni centar Kriterios, Havana 2007. 14. „El Quinquenio gris: revisitando el termino”, ibid. u La politica cultural..., op.cit. 15.Cuba socialista, april-jun, 2008, n. 47. 16.Pagina, Buenos Aires, avgust 2008. Selija Hart, ćerka istorijskih rukovodilaca kubanske revolucije Armanda Harta i Hajde Santa Marije, isključena je iz PKK. Poginula je u saobraćanoj nesreći.