Udarna ekipa CIA

Naš jedini prestup bio je u tome što smo doneli sopstvene zakone a naš zločin bio je u njihovoj primeni na kompaniju Junajtid frut.“ Jakobo Arbens, koji je 1951. izabran za predsednika Gvatemale, pored ostalih progresivnih mera, započeo je i agrarnu reformu. Četvrtog marta 1953. godine, on je eksproprisao deo američke kompanije za trgovinu bananama Junajtid frut i od 234.000 hektara, koliko je posedovala, oduzeo je 84.000. Iz Nikaragve i Hondurasa u Gvatemalu je, 17. i 18. juna 1954. godine, upala plaćenička vojska i 27. juna oborila predsednika Arbensa. Američki državni sekretar, DŽon Foster Dals i njegov brat Alan, šef Centralne obaveštajne agencije (CIA) u to doba bili su akcionari Junajtid fruta! Operacija – pod šifrom PI-BI/Sakses – zasnivala se na aktivnom učešću „udarne ekipe“ CIA, koja će delovati i narednih decenija. Došavši, posle obaranja nacionalističkog rukovodioca Muhameda Mosadeka u Iranu, izvedenog 19. avgusta 1953, PI-Bi/Sakses je Centralnoj obaveštajnoj agenciji pribavila reputaciju nepobedivosti i postala model za njene tajne operacije širom celoga sveta. U martu 1960, predsednik Dvajt Ajzenhauer dao je zeleno svetlo za novu akciju, ovog puta usmerenu na destabilizovanje Kube, u kojoj je 1. januara 1959. pobedila revolucija. Većina agenata koji su učestvovali u obaranju Arbensa našla je svoje mesto i u ovom „kubanskom“ projektu. Na njihovom čelu bio je Ričard Bajsel, čovek broj 2 Centralne obaveštajne agencije: sa njim su radili Trensi Barnz, koji je dobio zadatak da oformi kubanske vojne snage, Dejvid Etli Filips, odgovoran za psihološki rat i Hauard Hant, zadužen za stvaranje „privremene kubanske vlade“. Ovoj grupi priključila su se i dva mlađa čoveka, Porter Gos, vojni kontraobaveštajni oficir, i DŽordž Herbert Voker Buš (1). Ovaj drugi bio je zadužen za „regrutovanje kubanskih izbeglica u ovu invazionu vojsku CIA“ (2). Stvaranje kontragerile Oko 1.500 ljudi, koliko je imala ova invaziona vojska, brigada broj 2506, iskrcali su se 17. aprila 1961. godine, u Zalivu svinja. Posle poraza koji su pretrpeli za manje od 70 sati, prvi i drugi čovek CIA, Dals i Bajsel, bili su prinuđeni da podnesu ostavke. Ogorčen zbog ovog neuspeha, predsednik DŽon Kenedi je Agenciji dao ogromna ovlašćenja, što će imati veliki i dugoročan uticaj na svetska zbivanja (3). Ministar pravde i predsednikov brat, Robert Kenedi, nadgledao je novu agresiju protiv Kube. Majami je postao epicentar najveće paravojne operacije - DŽi-Em/VEJV - koja je ikada započeta sa američkog tla. Na njenom čelu bili su Teodor - Ted Šekli, i Tomas - Tom Klajns. Grupa je dobila pojačanje u licu generala Edvarda Lencdejla, koji je došao iz Indokine, gde je sarađivao sa francuskom tajnom službom u kolonijalnom ratu; zatim Ričarda Sekorda, oficira Američkih vazduhoplovnih snaga; i Dejvida Sančeza Moralesa, vojnog kontraobaveštajnog oficira. Kada je 14. oktobra 1962. izbila „raketna kriza“, Vašington je tražio da Sovjetski Savez povuče svoje balističke rakete smeštene na Kubi. Moskva je pristala, ali je postavila uslov da se Sjedinjene Države obavežu da neće napasti na ostrvo, i da će povući svoje rakete smeštene u Turskoj. Kenedi je pristao, i naredio ukidanje DŽi-Em/VEJV-a. Kubanska revolucija nije navela Vašington da radikalnije izmeni svoju strategiju regionalne bezbednosti. Naprotiv, započela je restrukturacija latinoameričkih vojski, a u američkoj zoni Panamskog kanala osnovan je centar za obuku i indoktrinaciju – Škola dve Amerike. Kada je Kenedi ubijen 22. novembra 1963, u Dalasu (Teksas) njegova doktrina nacionalne bezbednosti već je pustila dubok koren. Obaranje brazilskog predsednika Žoao Gularta 31. marta 1964, bio je znak za seriju državnih udara, i za početak nestajanja i torture političkih protivnika, izvedenih na jedan masovan i sofisticiran način. Na primer, u bivšoj belgijskoj koloniji Kongo. Tamo su se iskrcali, krajem 1962, da između ostalog pruže pomoć iz vazduha snagama budućeg diktatora Žozefa Dezirea Mobutua. Ovi avioni pripadali su kompaniji Ear Amerika koja je u to vreme pripadala CIA. Na kopnu, ovi ljudi su delovali u okviru 58. bataljona zaduženog za otkrivanje i praćenje – neuspešno – Ernesta Če Gevare i manje grupe kubanskih revolucionara. Na zahtev Lorana Dezirea Kabile, Če je stigao krajem aprila da pruži tehničku podršku gerilcima koji su se borili protiv Mobutua (8). Ova udarna jedinica, konačno se očeličila u Vijetnamu. Tamo je preuzela i razradila metode specijalnih snaga pobeđene francuske vojske, i finansirala prljave operacije novcem dobijenim od trgovine laoskim i burmanskim opijumom (opet sa avionima Er Amerika). Tu nalazimo i ljude iz DŽi-Em/VEJV: Šeklija, Klajnsa, Sančez Moralesa, Sekorda - Eda Diaborna, Rodrigeza Mendegutije u pratnji Donalda Grega, inspektora CIA; DŽon Dimitri Negroponte „politički savetnik“ svih operacija; general DŽon Sinklob, bivši šef CIA u Koreji; Lensdejl, zadužen za operacije Pentagona; i Oliver Nort, iz obaveštajne službe američke mornarice. Godine 1968, Vilijam (Bil) Kolbi, naimenovan je za rukovodioca Akselereitid Pacifikejšn kempejn (tajno ime: Feniks). Cilj: terorisanje građanskog stanovništva u cilju neutralisanja vijetnamskog otpora. U roku od četiri godine, ubijeno je oko 40.000 osumnjičenih. Ipak, najveće uspehe ova ekipa će postići na drugom kontinentu. U martu 1967, među dvadesetak ljudi iz američkih specijalnih snaga koji su došli u Boliviju da uhvate Če Gevaru, ističe su Kubanac Rodrigez Mendegutija. Kada je Če, 8. oktobra 1967. ranjen i zarobljen, ovaj čovek preneo je naređenje da se ubije. Ipak, tri godine kasnije, CIA nije mogla da spreči da socijalista Salvador Aljende bude izabran za predsednika Čilea. Ričard Nikson tada naređuje Agenciji da spreči njegovo preuzimanje dužnosti. Ekipa poslana na lice mesta nije uspela da obavi taj zadatak, ali joj je pošlo za rukom da ubije vrhovnog komandanta oružanih snaga Čilea, generala Renea Šnajdera, lojalnog Aljendeu. NJegov naslednik zvao se Avgusto Pinoče. Opet su Filip i Sančez Morales figurirali među odgovornima za operacije na terenu. Postavši šef direkcije za zapadnu hemisferu CIA, zahvaljujući svom radu na Kubi i Vijetnamu, Šekli je dobio zaduženje da destabilizuje čileansku vladu. On je naredio Klajnsu da se usredsredi na „slučaj Aljende“ (9). Čitavu stvar je nadgledao poddirektor za specijalne operacije Kolbi. Za organizovanje međunarodne kampanje klevetanja predsednika Aljendea i njegove vlade zadužen je američki ambasador pri Ujedinjenim nacijama – DŽordž Buš. Kada je u septembru 1973. Aljende eliminisan, a Pinoče došao na vlast, sve bi krenulo odlično za najbolji od svih svetova, ali ... CIA je postala predmet skandala pa su joj podsečena krila jer je dobar deo njenih zločina otkrila štampa, a onda parlamentarne anketne komisije Čerča (10) i Rokfelera (11). Ali, uzalud. Agencija je „prenela“ dobar deo svojih aktivnosti na službe sa kojima je sarađivala u okviru operacije „Kondor“ (12) i iz komande Ujedinjenih revolucionarnih organizacija (KORU). Ovu organizaciju, osnovanu u Dominikanskoj Republici, u maju 1976, po nalogu CIA, do 20. januara 1987. vodio je DŽordž Buš. Na čelo KORU-a, čije finansiranje uglavnom dolazi od trgovine drogom (13), našli su se Orlando Boš i Posada Kariljes. NJih dvojica su u Karakasu (Venecuela) organizovali atentat u kome je 6. oktobra 1966. oboren u letu avion kompanije Kubana de Aviasion (63 poginula). Ali, možda zato što je počinjen usred Vašingtona, zločin tandema Kondor-KORU koji je izazvao najviše uzbuđenja bilo je ubistvo bivšeg Aljendeovog ministra inostranih poslova Orlanda Letelijera, izvršeno 21. septembra iste godine. Među petoricom uhapšenih, bila su trojica veterana „kubanskog projekta“. CIA DŽordža Buša dala je sve od sebe da spreči istragu i uništi dokaze. Kada je postao predsednik, taj isti Buš amnestirao je krivce koji su na robiji proveli samo nekoliko godina. Jedan od njih, Giljermo Novo Sampol, biće uhapšen u Panami 17. novembra 2000. u društvu sa Posada Kariljesom, dok su pripremali bombaški napad na Fidela Kastra koji se nalazio u poseti toj zemlji. Osuđeni na po 8 godina robije, 20. aprila 2004, oni su amnestirani već 25. avgusta iste godine; njihovu amnestiju potpisao je panamski predsednik Mirea Moskoza, veliki prijatelj Sjedinjenih Država. Droga za oružje U međuvremenu, rat niskog intenziteta Vašingtona protiv Nikaragve, okupio je većinu ovih agenata. Tada potpredsednik DŽordž Buš, nadgledao je ove operacije dok su operativni komandanti zavere bili Greg i Nort, vijetnamski veterani. Ambasador Sjedinjenih Država u Hondurasu – tamo su ga zvali prokonzul - Negroponte je ovu zemlju pretvorio u vojni poligon za agresiju dok su eskadroni smrti honduraske armije – bataljon 3 -16 - suzbijali opoziciju. Prešavši iz Bolivije na azijska pirinčana polja a onda u Salvador, Rodrigez Mendigutija udahnuo je novu snagu nikaragvanskim revolucionarima (kontrašima) – uz pomoć Posade Kariljesa i Basulta na nikaragvanskoj teritoriji. Da bi mu poverili ovu misiju, CIA i antikastrovski krugovi iz Majamija, organizovali su u avgustu 1985. bekstvo Posade Kariljesa iz venecuelanskog zatvora u kome se nalazio zbog atentata na avion kubanske kompanije. Pošto je finansijsku pomoć kontrašima američki Kongres izričito zabranio, potpredsednik Buš se bacio na prikupljanje novca ne birajući sredstva. Ilegalna prodaja oružja Iranu, uz posredovanje Izraela, završena je 1986. skandalom „Iran-gejt“. Kada je DŽordž Buš postao predsednik, senatska komisija sa DŽonom Kerijem na čelu, dokazala je da postoji savez između CIA i kolumbijske mafije (14). U Kostariki su u julu 1989. Nort i Sekort sa još nekim članovima, pripadnicima američke vlasti, formalno optuženi za organizovanje trgovine „droga za oružje“, tokom rata protiv Sandinista... CIA, koju je predsednik DŽems Karter sredinom avgusta 1988. očistio, postala je redovni predmet raznih zvaničnih anketnih komisija, i pregledanja arhiva. CIA je od svog nastanka u julu 1947. prolazila kroz razne uspone i padove. Ipak, svi koji su učestvovali u tajnim operacijama udarne grupe, stvorene 1954, i proširivane tokom godina, uživali su jednu privilegiju – nekažnjivost. Da navedemo neke od njih: Posada Kariljes i Boš sada slobodno žive u Majamiju. Rodrigez Medigutija koji je naredio ubistvo Če Gevare danas živi u vili u kojoj vodi jednu konsalting firmu posvećenu bezbednosti. Pošto je postao prvi ambasador Sjedinjenih Država u „oslobođenom“ Iraku, zatim proveo 20 meseci na čelu američkih obaveštajnih snaga, Dimitri Negroponte je postao čovek broj dva Stejt dipartmenta u januaru 2007. Što se tiče Portera Gosa, učesnika u „Kubanskom projektu“, on je od septembra 2004. do maja 2006. bio direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA). × 1.U ovom članku isključivo je reč o DŽordžu Bušu-ocu. 2.Common Cause, Vashington. DC, 4. mart 1990. 3.William Colby, Trente ans de CIA, Presses de la renaissance, Paris, 1978. 4.Kuba ih je razmenila za pomoć u hrani i lekovima, vrednu 54 miliona dolara. 5.Budući predsednik Nacionalne kubansko-američke fondacije (FNKA), glavne antikastrističke organizacije u Majamiju, na čijem čelu će ostati sve do svoje smrti u novembru 1997. FNKA je između ostalog umešana i u talas atentata koji se u Havani desio tokom 1997. 6.Aktuelni predsednik FNKA. 7.Jean Pierre Gillet Les Berets verts. Les Commandos de la CIA, Albin Mišel, Pariz 1981. 8.Če Gevara i njegovi ljudi povukli su se u novembru 1965. 9.David Corn, Blond Ghost: Ted Shackley and the CIA’s Crusades, Simon & Schuster, New York, 1994. 10. Američki Kongres, „Select committee to study governmental operatins with respect to Intelligence activities“ 1976. 11. Rokfelerov izveštaj objavljen 10. juna 1975. za vreme predsedničke vlasti DŽeralda Forda (1974-1977) optužuje CIA za ilegalne delatnosti u poslednjih 20 godina. Ovaj izveštaj takođe optužuje i bivše američke predsednike Lindona DŽonsona (1963-1969), i Ričarda Niksona (1969-1974). 12. Saradnja tajnih službi diktatura latinoameričkog kontinenta u progonu i ubijanju političkih protivnika. 13. Peter Dale Scott et Jonathan Machall, Cocaine Politics. Drugs Armies and the CIA in Central America, University of California Press, Los Angeles, 1999. 14. Ibid.