Na Dalekom istoku, takođe

Krajem XIX veka, anarhizam se pojavio i u istočnoj Aziji. U početku su ga mešali sa ruskim nihilizmom, ali je ubrzo zauzeo svoje mesto u socijalističkom pokretu koji se u to vreme brzo razvijao. Iako su Azijci cenili inovativnu stranu ove evropske ideologije, oni su nastojali da je uklope u sopstvene nacionalne tradicije. Anarhistički komunizam Pjotra Kropotkina postao je referentni okvir i princip generalnog štrajka, koji se 1907. proširio po nekim zemljama Azije, a pre svega u Japanu. Povodom ovog događaja, na površinu su izronile najznačajnije ličnosti istočnjačkog anarhizma: Kotogu Šusui (1871- 1911), Osuki Sake (1885-1923) i Išikava Sanširo (1876-1956) u Japanu; Li Šizeng (1881-1973), Liu Šifu (1884-1915)i Pa Kin (1904-2005) u Kini; Šin Če-Ho (1880-1936), i Rij Ča–Mijang (1891-1985)u Koreji. Kropotkinova teorija o uzajamnoj pomoći ima neke zajedničke crte sa istočnoazijskom kulturom: njena filozofija morala bliska je konfučijanstvu a principi međunarodne solidarnosti omogućavaju suprotstavljanje militarizmu i imperijalnom uređenju. Radovi Pjer-Žozefa Prudona, Mihaila Bakunjina i Erika Malateste, u manjoj meri su prevođeni pa je i uticaj ovih anarhističkih mislilaca znatno ograničeniji. U sindikalnom svetu, anarhizam se razvio tokom 30-ih godina prošlog veka, uporedo sa razvojem radničke klase u Japanu i Kini. Kao simbol modernog doba, on je uticao na više oblasti: na umetnost (poezija, književnost, pre svega pozorište), feminizam, oslobođenje parija (burakumina u Japanu), na pacifizam, širenje esperanta i agronomije. Zavisno od zemlje u kojoj je pustio koren, anarhizam je dobijao različite oblike. U Japanu on se razvijao tempom i u oblicima vrlo bliskim tempu i modalitetima u Zapadnoj Evropi. Japansko društvo je vrlo brzo sa feudalizma prešlo na kapitalizam, što je podstaklo pojavu sukoba i društvene svesti u kojoj se antikapitalizam povezivao sa anticarizmom. Revolucionari su se zalagali ne samo za obaranje monarhije već i za rušenje buržoaskog poretka. Pod izgovorom da su kovali zaveru protiv cara, japanske vlasti su 1911. pokrenule široku represivnu akciju protiv anarhista. U Kini borba za socijalnu pravdu spojila se sa borbom protiv carskog sistema. U revoluciji, iz 1911, oboren je carizam, ali je militarizam koji je došao umesto njega duboko razočarao anarhiste. Oni su se okrenuli ka kulturnoj revoluciji i uzeli aktivno učešće u Pokretu nove kulture. Što se tiče Koreje, tu se anarhizam zbog brutalne japanske kolonizacije, povezao sa borbom za nacionalno oslobođenje. Zbog toga je ovaj pokret od samog početka bio u čvrstoj vezi sa nekim oblicima nacionalističkog mišljenja. Situacija na Tajvanu bila je gotovo identična, jer je ova zemlja takođe bila izložena japanskoj kolonizaciji. Ipak, tajvanski anarhisti manje su se opredeljivali za nasilje, a više za razne vrste duhovnih delatnosti. Mada je anarhizam u nekim zemljama istočne Evrope bio povezan sa nacionalizmom, on je u svojoj osnovi bio jedan internacionalistički pokret. Ova istina u Kini se pokazala kroz stvaranje Udruženja azijske sloge i Socijalističkog instituta. U Japanu, Kotogu Šusui je 1907 uspostavio veze sa Kinom i Indijom; inostrani anarhisti koji su živeli u Tokiju, aktivno su sarađivali sa njim. Jedna od posledica ovog stanja bilo je stvaranje Udruženja azijske sloge u koga su se pored ostalih, uključili korejski, vijetnamski, malajski i filipinski revolucionari. U Kini je pokret Liu Šifua, uspostavio i učvrstio veze sa brojnim anarhističkim organizacijama Japana, Sjedinjenih Država, Rusije i Evrope. Ruska revolucija dovela je do podela unutar socijalističkog pokreta i podstakla rasprave između anarhista i boljševika. U Japanu je anarhistički sindikat Zeniren, 1927. godine okupio 15.000 članova, a proboljševički sindikat Hiu Dikaj, u isto vreme, imao je 12.500 članova. Smanjenje uticaja anarhizma ne treba pripisivati samo sukobima koji su se razvijali u okviru socijalizma. Ipak, izvesno je da je krajem dvadesetih ovaj pokret počeo da slabi. Međutim, početkom tih dvadesetih godina prošlog veka, delatnost japanskih i kineskih anarhista bila je na vrlo visokom nivou. U oktobru 1920. Osuku Sake je tajno došao u Šangaj da pregovara o stvaranju Unije anarhista istočne Azije, i da uzme učešće na konferenciji socijalista Delekog istoka. Zatim je, preko Kine, krenuo u Evropu da bi uzeo učešća na Međunarodnoj anarhističkoj konferenciji zakazanoj u Berlinu 1923. Međutim, u maju iste godine, Osuku Sake i njegovu prijateljicu feministkinju Ito Noe ubile su vojne vlasti. Projekat Unije ostao je mrtvo slovo na papiru. Anarhistička delatnost je, uprkos svemu, uspevala da opstane. Samo u Šangaju tokom dvadesetih godina postojale su između ostalih i sledeće organizacije: Radnički univerzitet, Institut za obučavanje narodnih masa i Istočna antietatistička federacija. Japanska invazija Kine, 1931, dovela je do zastoja u razvoju anarhističkog pokreta. Jačanje militarizma i imperijalnog režima u Japanu, pratilo je sistematsko proganjanje opozicionog pokreta, kako u metropoli (likvidacija anarhističkog ruralnog pokreta u Naganu 1934-1935. i anarho-komunističke partije 1935) tako i u pokorenim zemljama. U Koreji i na Tajvanu sve su pobune nemilosrdno ugušene. U Kini dve stranke Kuomintag i Komunistička partija vodile su borbu protiv japanske okupacije, borbu koja je ostavila malo prostora za anarhistički pokret. Ipak, 1931. stvorena je zajednička kinesko-korejska anarhistička liga, Konfederacija za spas zemlje od japanske okupacije. U ovoj ligi uzeli su učešća i Japanci i žitelji Tajvana. Napetost između nacionalizma i internacionalizma bila je veoma jaka. U tom trenutku kineski i korejski anarhisti nisu uspeli da pomire svoje ideale sa borbom za nacionalno oslobođenje a komunisti su gvozdenom rukom kontrolisali radnički pokret.