Zarazna neposlušnost

Nije najmanji paradoks anarhizma činjenica da je on istovremeno i jedan skroman društveni pokret ali i nešto što raspaljuje maštu. Svako je, bar u Francuskoj, čuo za pesmu Lea Ferea koja o anarhistima kaže: „Nema ih ni jedan posto, a ipak postoje”. Pre svega, na ulici, jer oni retko propuštaju priliku da se bore. Zatim, nešto posrednije, preko onoga što sociolog Alen Pesen (Alain Pessin) ocenjuje kao „Inspirativnu snagu anarhizma”, (1). Anarhizam je kritička analiza koju je prvi put formulisao 1793. godine britanski mislilac Vilijam Godvin, u svom eseju o političkoj pravdi (2) a koju su tokom XIX veka obogatili razni teoretičari, poput Šarla Furijea, Pjer-Žozefa Prudona i Mihaila Aleksandroviča Bakunjina. Godvinov primer dosta govori o načinu na koji se anarhistička misao širila društvom toga doba. Oženjen feminističkom spisateljicom Meri Volstounkreft – sa kojom je imao ćerku, Meri Volstounkreft Godvin, poznatiju pod imenom Meri Šeli (autorka Frankenštajna) – blizak lordu Bajronu i njegovim prijateljima, poput romantičkog pesnika Persi Biš Šelija, on je izumeo i sa njima, u okviru i izvan političkih, društvenih i privatnih granica, delio subverzivnu avanturu (3). Ovo kolektivno iskustvo obeležilo je englesku društvenu misao toga doba i značajno uticalo na anarhističku misao. Stvaranje anarhizma kao političkog pokreta uglavnom se povezuje sa međunarodnim kongresom održanim 15. i 16. septembra 1872, u Sent-Imijeu, u Švajcarskoj, na kome su se okupile italijanska, francuska, španska, američka i federacija Jura planina, nezadovoljne orijentacijom londonskog Generalnog saveta međunarodne asocijacije radnika (Prva internacionala). Ovaj kongres, između ostalog, izjavljuje: „Uništenje svake političke moći i vlasti jeste prva dužnost proletarijata”. U Francuskoj, na ovom terenu razvio se uticaj Prudona, jednog od prvih osnivača mutualizma, kako u teorijskom tako i u političkom smislu. Ovaj pokret je 1848. imao oko 2.000 kasa uzajamne pomoći, i praćen je poletom i podrškom koji se nisu smanjili već su rezultirali u njegovu institucionalizaciju izraženu kroz Društvenu sigurnost, ili Uzajamnost (4). Anarhisti isto tako zauzimaju i važno mesto u okviru sindikalizma jer su 1895. stvorili Generalnu konfederaciju rada (GKR) i berze rada. Pod uticajem Fernana Pelutijea (1867-1901), prve berze rada su pružale podršku bolesnim i radnicima koji su ostajali bez posla; onima koji su vodili socijalne borbe (naročito preko štrajkačkih kasa uzajamne pomoći; ove berze su čak učestvovale u obrazovanju radnika preko kurseva za sticanje opšteg i specijalnog znanja, i preko otvaranja radničkih biblioteka) (5). Što se tiče uloge anarhista u KGR-u, ona se izrazila pre svega u usvajanju 1906. godine Povelje iz Amijena, u kojoj se tvrdi da je sindikalizam dovoljan sam sebi”, i u kojoj je utvrđeno načelo rotacije, kojima se izbegava stvaranje sloja profesionalnih sindikalnih aktivista. NJen stav koji afirmiše nezavisnost sindikata prema svakoj političkoj vlasti, predstavlja jednu od najznačajnijih linija razdvajanja komunista i anarhista u XX veku. Ali, ovaj pokret takođe podržava socijalne pokrete i pobune kao što je bio ustanak lionskih tkača iz 1831. Istoričari su dugo pokušavali da pronađu inspiratora ovog ustanka, nekog harizmatskog vođu, dok najzad nisu ustanovili da se pobuna temeljila na mutualističkim strukturama koje su u to vreme postojale u fabrikama svile (6). Isto važi i za Parisku komunu iz 1871. u kojoj su učestvovali mnogi Prudonovi sledbenici, među kojima i Ežen Varlen i Elize Rekli. Od Pariske komune (1871) do Komune u Oasaki i Meksiku (2006) Po ovom pitanju postoji obilje primera: anarhisti su retko začetnici nekog društvenog pokreta, ali kad se uključe, oni doprinose njegovoj radikalizaciji. Stoga, mnogi u različitim oblicima divljih štrajkova i spontanih obustava rada, prepoznaju uticaj anarhizma, koji na prvo mesto stavlja proizvođače, bez posrednika, kako u samoj borbi tako i u određivanju pravca i toka te borbe. U drugoj polovini XX veka, posebno tokom 70-tih godina, bilo je mnoštvo štrajkova koje nisu vodili sindikati. Takav je bio i štrajk Liverpulskih dokera, o kome je Ken Louč snimio film (7). Ali, zbog intelektualnog poštenja treba priznati da se većina učesnika u ovoj vrsti protesta nije pozivala ni na anarhizam ni na bilo koju drugu ideologiju. „Komandujte slušajući”! Ova naredba potkomandanta Markosa, koji je u Čijapasu vodio pobunjene Indiose–zapatiste, odjekuje u srcu svih pokreta solidarnosti u koje su anarhisti mnogo uložili. U samom Meksiku anarhisti distancirajući se od potkomandanta koji je po njihovom mišljenju suviše pod uticajem lenjinizma i gevarizma, već desetak godina potajno utiču na pobunu u Gvereri i Oasaki. Sve do onog dana kada su u Oasaki, u oktobru 2006. nikle barikade „komune” Oasake! Ujedinivši nekoliko stotina grupa Narodna skupština naroda Oasake (APPO), pobunila se protiv guvernera Ulisesa Ruiza, postavila barikade, proglasila se za jedinu legitimnu vlast, ali je pri tom zidove prekrila veličanstvenom parolom: „Oni hoće da nas nateraju da vladamo; nemojmo nasesti na tu provokaciju”. Ipak, uticaj anarhista je najveći u oblasti morala i načina života. Anarhistički individualizam (8) još više od anarhističkog komunizma, ističe vrednost integriteta pojedinca u njegovim društvenim odnosima, ličnim odlukama i političkom izboru. Pojedinac je neprikosnoven. Iz ove koncepcije rađaju se glavne borbe usmerene na rušenje društvenih odnosa: sticanje obrazovanja u anarhističkim školama, upotreba kontracepcije, vasektomija, abortus, slobodna ljubav, kritika braka i porodice, vegetarijanstvo, naturizam, slobodne zajednice, ne nasilje, ekologija, sa Henrijem Dejvidom Toroom i njegovim Valdenom, ili Životom u šumi: ukratko, sve stvari koje mogu odmah da promene život bez čekanja na „svetlu budućnost”, stvari koje su postigle značajan uspeh u zapadnim društvima XX veka. Anarhistički individualizam je tako, bolje od drugih ideologija, odoleo zubu vremena i zaokretima istorije. Pošto nije ekonomiju stavio u centar svojih analiza, on nije ni doživeo negaciju svojih principa, koju su doživele razne komunističke struje. Menjati život odmah bez čekanja na „svetlu budućnost“ Anarhista nije funkcioner duha, tvrdio je Alber Kami, podsmevajući se „saputnicima” Francuske komunističke partije, koja je „uvek bila u pravu”, doživljavajući sebe pre kao anarhističkog „saputnika sumnje” (9). NJihovo poštovanje pojedinca i slobode teško se može spojiti sa poslušnošću, posebno kada su naredbe koje se moraju sprovesti neprihvatljive. U ovom registru, možemo se pozvati na praksu prigovora savesti. Ovo odbijanje služenja vojske (koje je bilo obavezno sve do 2001), u decembru 1963, od tadašnjeg predsednika Republike De Gola, iščupao je Luj Lekoan, posle duge borbe započete posle 1958. i štrajka glađu kome je pribegao u svojoj 75. godini. Lekoan je usput naglasio da većina onih koji su se pozivali na prigovor savesti nisu bili anarhisti već Jehovini svedoci. Anarhizam, pokret borbe, i danas je isto kao i juče prisutan na brojnim frontovima od antiglobalizma do borbe onih koji nemaju dozvolu boravka u nekoj zemlji, od ljudi koji demonstriraju prilikom samita predstavnika najbogatijih zemalja, do ekologista i antinuklearnog lobija, da ne zaboravimo pri tom sindikalne borbe u okviru organizacija kao što su Generalna konfederacija rada, Radnička snaga, ili Nacionalna konfederacija rada. 1. Alain Pessin, L’Imaginaire utopique aujourd’hui, Press universitaire de France, Paris 2001. 2. William Godwin, Anquete sur la justice politique. Et son influence sur la morale et le bonheur d’aujourd’hui, Atelier de creation libertaire, Lyon, 2005. 3. Percy Bysshe Shelleu, Lirics and shorter Poems, J. M. Dent – E.P. Dutton, London – New York 1935. 4. Zaboravu anarhističkih korena ovih institucija mnogo je doprinela marksistička ekonomska analiza Prudona, koja se razvijala posle Drugog svetskog rata. 5. Fernand Pelloutier, Histoire de Burses du travail, Phenix, Villier-sur-Marne, 2001. 6. Fernand Rude, Les Revoltes des canuts (1831- 1834), La Decouverte, Paris, 2007. 7. Ken Loach, Les Dockers de Liverpool, AMIP, Paralax, Pictures, BBC, La Sept-arte, 1996. 8. Koga ne treba pomešati sa antikonformizmom, levice ili desnice, ili sa anarhističkim pokretom, bliskim ekstremnoj desnici, koji se u SAD zalaže za ukidanje države. Kao što je rekao Eriko Malatesta: „Svi anarhisti, ma kojoj struji da pripadaju, na određeni način su individualisti. Ali, obrnuto ne važi: nisu svi individualisti anarhisti.” (izjava na anarhističkom Kongresu održanom u Amsterdamu u avgustu 2007). 9. Lou Marin Albert Camus et les libertaires ( 1948-1960), Egregores, Marseille 2008. CITATI: Maks Štirner (1842) „Univerzalna kultura škole treba da teži učenju slobode a ne pokornosti: biti slobodan, eto, to je pravi put”. Lažni principi našeg obrazovanja Mihail Aleksandrovič Bakunjin (1871) „Sloboda, jednakost, bratstvo. Ali kakva jednakost? Sve dok ne postoji ekonomska i društvena jednakost, politička jednakost je obična prevara...Bratstvo: još jedna laž. Pitam vas da li je ono moguće između eksploatatora i eksploatisanih, između tlačitelja i potlačenih? Kako! Nateraću vas da ceo dan dirinčite i lijete znoj, a uveče ću vam kazati: ’padnite mi u naručje, pa mi smo braća.” Govor održan radnicima doline Sent-Imijea. Ana Mahe (1905) „Srušimo zvaničnu pedagogiju koja proizvodi robove. Izgradimo pedagogiju koja odgovara mozgu čoveka.” Časopis Anarhija; članak koji se bavi reformom obrazovanja i pravopisa. Eriko Malatesta (1907) „Kad demokratija ne bi bila samo sredstvo za obmanjivanje naroda, buržoazija čiji bi interesi bili ugroženi, odmah bi podigla ustanak, i upotrebila svu silu i uticaj koje joj daje njeno bogatstvo, da podseti državu i vlast na činjenicu da su one samo policajci koje ona plaća i koje joj služe.” Anarhija. Moris Lukas (1905) „Opšte pravo glasa to je pravo građanina da poseduje 1/1460 ili 1/1461 (prestupne godine), vlasti koju bi trebalo da ima: to jest da svake četvrte godine iskoristi glasački listić. Vlast se vrši svaki dan.” Iz časopisa Žerminal DŽems Gijom (1876) „Pitanje preraspodele (dobara), postaje sekundarno, čim se reši pitanje svojine i ukine kapitalistička klasa i njen eksploatatorski odnos prema radnim masama. Ipak, smatramo da princip na osnovu koga treba obavljati raspodelu dobara treba da glasi: ’svako po svojoj snazi, svakom po njegovim potrebama.” Društvena organizacija Pjer Žozef Prudon (1865) „Šta je uzajamnost? Formula na osnovu koje članovi društva, korporacije ili pojedinci, trudbenici, seljaci, jedni drugima obećavaju i garantuju pružanje usluge za uslugu, kredita za kredit, vrednosti za vrednost, informacije za informaciju, svojine za svojinu. Eto, to je radikalna formula kojom demokratija hoće da utemelji ekonomska prava.” O političkoj moći radnih klasa Mihail Aleksandrovič Bakunjin (1869) „Očigledno je da se klasna razlika zasniva samo na pravu nasleđa. Na osnovu njega, ovekovečuju se prolazne razlike ili razlike u sreći ili bogatstvu; one se, da tako kažemo, okamenjuju i stvaraju urođene privilegije, zasnivaju klase i postaju stalni izvor eksploatacije miliona radnika od strane nekoliko hiljada ljudi, rođenih pod srećnom zvezdom.” Iz Jednakosti, u Ženevi. Luiz Mišel (1883) „Narod umire od gladi, a čak nema pravo ni da to kaže. Eto, zato sam uzela crnu zastavu i kazala da su ljudi lišeni rada i hleba. To je moj zločin. Sudite kako vam volja. Vi tvrdite kako mi hoćemo revoluciju, ali ovo su stvari zbog kojih i dolazi do revolucija. Izjava data pred porotnim sudom. Radnička federacija oblasti Kurtleri (1880) „Pošto je princip vlasti oduvek bio deo istorijskog obrazovanja, on je postao neodvojivi i prirodan deo naroda; sam princip se ne dovodi u sumnju već se raspravlja o oblicima vlasti koji prate napredak demokratije.” Memorandum izložen na Kongresu naroda Jura-oblasti. Pjotr Aleksejevič Kropotkin (1883) „Buržoaska štampa svaki dan nam peva istu pesmu o vrednosti i dometu političkih sloboda ’građanskih političkih prava’: opšte pravo glasa, sloboda izbora, sloboda štampe, okupljanja itd. Evo na šta se svode ove takozvane političke slobode: sloboda štampe i okupljanja, nepovredivost stana i sve ostalo, poštuju se samo pod uslovom da ih narod ne upotrebi protiv privilegovanih klasa. Međutim, čim se one iskoriste za ukidanje privilegija, sve se te takozvane slobode odbacuju i gaze. Reč jednog pobunjenika Mihail Aleksandrovič Bakunjin (1870) „Samo kroz traganje za nemogućim, uspeva čovek da ostvari ono što je moguće. Oni koji se ograničavaju samo na ono što im se čini mogućim, nisu u stanju da učine nijedan korak napred.” „Filozofska razmatranja o realnom svetu” u Delima Maks Štirner (1848) „Ako ljudi prestanu da poštuju svojinu, svako će postati vlasnik na isti način na koji su robovi prestali da budu robovi onog trenutka kada su gospodara prestali da poštuju kao gospodara.” Jedini i njegovo vlasništvo Sebastijan For (1896) „Pretpostavka ’Boga’ je beskorisna”. Božiji zločini Fernan Pelutije (1888) „Radnik će samo preko univerzalnog štrajka stvoriti novo društvo u kome više neće biti mesta za tirane.” Deo policijskog izveštaja Luj Lekoan (1917) „Čvrsto verujem da čovek može i treba da ubija druge ljude. Odbijajući da se pokorim nalozima soldateske, ne pristajući na militarizaciju, ja postupam u skladu sa svojim anarhističkim ubeđenjem. Ja se pridržavam svojih ideja, i ostajem veran srcu koje pati pred prizorom ovih grozota i savesti koja se buni, zbog toga što u pojedincima postoji toliko bede”. Pismo vojnim vlastima grada Pariza Citati preuzeti iz knjige: Bernard Thomas Ni Dieu, ni maitre. Les Anarchistes. Tchou, Pariz, 1969, ponovljeno izdanje 2007.