Strategija hladnih radijatora

Slično onima što umiru od žeđi, a leže na izvoru vode, meštani Banatskog Dvora, mestašca u Vojvodini, leže na gasu, a opet su se smrzavali prethodnih nedelja. Gasna kriza ili sukob Rusije i Ukrajine i obustava transporta ruskog gasa prema Ukrajini, Evropi, pa i Balkanu, potresali su donedavno ceo stari kontinent. Ipak, malo je onih zemalja u kojima je zbog novog sukoba nekadašnjih članica Sovjetskog Saveza već sutradan nestalo gasa, a na desetine preduzeća zaustavilo svoje proizvodne trake. Za to vreme građani skoro cele Vojvodine i nekoliko gradova u Srbiji ostali su hladnih radijatora na temperaturi daleko ispod nule, jer Srbija nije imala rezervi gasa ni za dva dana. I dok su predsednik Boris Tadić, vlada i odgovorni u “Srbijagasu” molili Mađarsku i Nemačku da nam pozajme nekoliko miliona kubnih metara samo dok se ne reši sukob Rusije i Ukrajine, niko nije odgovarao, ali ni pitao koliko će ta pozajmica da košta Srbiju. Jasno je bilo jedino da neke ozbiljnije zemlje od naše, pa i susedna Mađarska, imaju dovoljno gasa da pozajme drugima. Iako se tada rešenje nesuglasica nastalih na gasovodnom putu od Moskve do Kijeva nije ni naziralo. I baš kao što to obično i biva u Srbiji, tek tada svi su se setili da pitaju zašto nema rezervi gasa u podzemnom skladištu u Banatskom Dvoru. Usledio je i pregršt odgovora, prepucavanja i prebacivanja odgovornosti sa ove na onu prethodnu vladu, ili vladu pre te prethodne, zaboravivši da su skoro svi oni sudelovali u nekoj od tih vlada. I da građane ili privredu koja na vreme izmiruje svoje mesečne račune za gas ne zanima ko je za to odgovoran, oni žele tople stanove i funkcionalne pogone. I na to imaju pravo. Sada su svi odahnuli. Vladimir Putin, premijer Ruske Federacije, i Julija Timošenko, premijerka Ukrajine, dogovorili su se da nastave isporuku gasa, te ovaj trenutno najcenjeniji energent među Evropljanima krenuo je iz Rusije ka ostatku kontinenta. Taman kada su pozajmice od Mađara i Rusa potrošene, u Srbiju je ponovo stigao ruski gas. I to 10.000 miliona kubnih metara dnevno, baš onoliko koliko nam je dopremano i pre ove gasne krize. Sa završetkom krize, na red su stigli računi. Ko će platiti pretrpljenu štetu zbog nestašice gasa? Hoće li država tužiti Rusiju i Ukrajinu zbog obustave isporuka? Hoće li preduzeća koja su morala da obustave proizvodnju tužiti državu, kao što su najavila? I na kraju, ko će građanima da nadoknadi štetu zbog hladnih radijatora? Ili će možda baš oni platiti ceh nestašice gasa? Prvo je Dušan Bajatović, generalni direktor “Srbijagasa”, saopštio da je za pozajmicu od 4,7 miliona kubika dnevno uzetih od Mađara i Nemaca plaćeno unapred oko 24 miliona dolara. I da će sada, zbog visoke cene gasa, tražiti od Vlade Srbije i Agencije za energetiku da razmisle o još jednom poskupljenju ovog energenta. Jer nema veze što je gas sada jeftiniji nego ranije, promenio se odnos dinara po kome građani i privreda plaćaju gas i dolara po kome se obračunava njegova cena prilikom uvoza. I kako je taj odnos na strani dolara, “Srbijagas” trpi gubitke. A te gubitke neko mora da plati. Može i država subvencijama da pomogne ovom javnom preduzeću, ali može se i barem razmisliti da cenu neodgovornosti države i njenih vlada unazad skoro 20 godina plate potrošači. I to za 18 odsto skupljim gasom. Prvi odgovor na predlog Dušana Bajatovića stigao je od Mlađana Dinkića, potpredsednika Vlade Srbije i ministra ekonomije, koji smatra da je neodgovorno ponovo povećavati cenu gasa, posle onog oktobarskog povećanja od 60 odsto, te da “Srbijagas” treba kreditom da premosti gubitke nastale prethodnih dana. Dinkić je takođe rekao da bi Srbija trebalo da tuži obe zemlje, znači i Rusiju i Ukrajinu zbog neisporuke, jer je Srbija sa Rusijom potpisivala sporazum o isporukama, a s druge strane, odgovornost za obustavu je na Ukrajini. Iako je Dušan Mrakić, državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike, kazao da se za sada ne razmišlja o novim, višim cenama gasa, “Srbijagas” je uputio Vladi Srbije i Agenciji za energetiku zahtev za povećanje cena. Zorana Milanović-Mihajlović, stručnjak za energetiku, kaže da ne postoji nijedan opravdan razlog zbog koga bi gas trebalo da poskupi. Ona podseća da “Srbijagas” nije uradio nijednu analizu kako bi utvrdio zbog čega posluje sa gubicima, niti je naplatio svoja potraživanja od privrede, niti je smanjio troškove u prenosnom sistemu. Milanovićeva podseća na lavinu poskupljenja koje bi pokrenulo ponovno povećanje cena gasa, a koja usled ekonomske krize nisu u interesu ni države, ni privrede, ni građana. Vojislav Vuletić iz Udruženja za gas kaže da može da uvaži argumente “Srbijagasa” o skupljem dolaru i drugom odnosu dinara i dolara sada, u odnosu na period kada je sa Rusijom dogovarana isporuka. “Razumem ja da je gas sada skuplji u dolarima, te da oni zbog toga trpe gubitke. Pa i da je gas koji je protekle dve nedelje stizao iz Mađarske i Nemačke plaćan po višoj ceni, ali to ne znači da ceh treba da plate potrošači. Ako je vlada socijalno odgovorna, kako se predstavljala i sada se predstavlja, onda bi trebalo da preuzme odgovornost. Pa i za ove nadoknade gubitaka ’Srbijagasa’”, kaže Vuletić. Ali čija je, naime, odgovornost što ova zemlja nema rezerve gasa dovoljne za barem nekoliko dana i zašto se o skladištu gasa u Banatskom Dvoru govori samo kada presuše cevi? Iako za poslednje dve decenije nisu uspeli da završe ni ovo jedno skladište, koje bi, tvrde stručnjaci, bilo više nego dovoljno i za domaće potrebe i za “pozajmice”, političari su počeli da pričaju o nekoliko lokacija na kojima je moguće graditi novo skladište. Pored Banatskog Dvora, pominje se i Mokrin, kao i još nekoliko lokacija u Vojvodini i istočnoj Srbiji. O nepostojanju odgovornosti za energetsku stabilnost i normalno snabdevanje privrede i građana gasom kada se desi obustava isporuke poput ove, pričali su i Boris Tadić i Dušan Bajatović. I sadašnji i bivši ministri energetike u vladama Srbije, unazad skoro dvadeset godina. I svi oni prebacivali su odgovornost za nezavršeno skladište na druge, one pre ili posle njih. Velimir Ilić, nekadašnji ministar za infrastrukturu, tvrdi da je Bojan Pajtić, predsednik Izvršnog veća Vojvodine, novac namenjen Banatskom Dvoru, preko Kapitalnog fonda Vojvodine, potrošio na finansiranje predizborne kampanje. I da zato nemamo podzemno skladište u koje se mogu smestiti zalihe gasa dovoljne da ne cvokoćemo i zatvaramo pogone, samo dva dana posle obustave isporuke iz Rusije. Pajtić, opet, kaže da Ilićeve tvrdnje nisu tačne, te da je novcem izdvojenim iz Nacionalnog investicionog plana 2006. godine, za završetak skladišta Banatski Dvor, raspolagalo Ministarstvo energetike, a ne vojvođanski Fond za kapitalna ulaganja. Kako god bilo, jasno je da je novac za završetak skladišta odvajan nekoliko puta, kako početkom devedesetih godina, tako i od 2006. godine, ali do sada skoro ništa nije urađeno. Vojislav Vuletić kaže da je projekat za Banatski Dvor još iz devedesetih godina. “Sećam se kada je američka kompanija ’Pričard’ još 1990. godine predstavila u ’Naftagasu’ idejno rešenje podzemnog skladišta. Od tada, pa do 2006. godine ništa nije urađeno. Sećam se i da su naftne kompanije Srbije, Bosne i Hrvatske odvojile još devedesete godine novac kako bi se radilo skladište. I to je propalo. O skladištu je ponovo počelo da se priča 2006. godine, kada smo imali gasnu krizu. Ali očigledno je da iz nje nismo izvukli nikakve pouke. Krajem 2006. godine tadašnja Vlada Srbije odobrila je 11,5 miliona evra za skladište, ali opet su pare potrošene za neke druge namene.” Od nadležnih se moglo čuti i da su završetak rada na skladištu Banatski Dvor usporila arheološka nalazišta iz vremena Rimljana i problemi sa eksproprijacijom zemljišta. Stručnjaci koji rade u Banatskom Dvoru kažu da su svojevremeno rađena istraživanja utvrdila da je ta lokacija pogodna za skladištenje gasa, i to količine koje bi obezbedile uredno snabdevanje cele nekadašnje SFRJ u zimskim mesecima. Procenjuje se da u podzemno skladište može stati do milijardu kubnih metara gasa, što je, samo radi poređenja, zapremina veća od hrvatskog i mađarskog skladišta gasa zajedno! Umesto toga, zbog odlaganja završetka Banatskog Dvora, koji je i deo energetskog sporazuma Rusije i Srbije, u skladištu gasa skoro i da nema. Vladan Marković, nekadašnji direktor Beogradskih toplana, optužuje današnju vlast za nepostojanje robnih rezervi gasa i obustavu punjenja skladišta u Banatskom Dvoru. “Ovde ne postoji nikakva energetska strategija, kako na nivou države, tako i na nivou grada. Kada sam bio direktor Beogradskih elektrana i potegao pitanje izrade energetske strategije, kako bismo tačno znali sa čime raspolažemo, ko može ili mora da koristi koji energent, gradske vlasti su to obustavile. Kao što su obustavljeni i projekti za izgradnju postrojenja koja će proizvoditi nove vrste energije, da ne zavisimo isključivo od fosilnih goriva.” NIN-ovi sagovornici sumnjaju u najave Dušana Bajatovića o završetku skladišta već na leto, kako bi već sledeće zime Srbija imala dovoljno gasa da može prebroditi krize slične ovoj. Reagujući na izjavu Bajatovića da je za skladište potrebno 22 miliona evra, Vojislav Vuletić kaže da kompresori nisu automobil, pa da mogu da se naruče za mesec dana. “Da bismo dobili nov kompresor, i pored obezbeđenih para, mora da prođe najmanje godinu dana.” Ako nisu imali volje, želje, novca da skladište završe do sada, nerealno je očekivati da će se to desiti u trenutku ekonomske krize kada novca nema ni za šta. Banatskog Dvora, za dva dana, niko se više neće ni setiti. Barem do trenutka dok Rusija opet ne odluči da obustavi isporuke gasa ka Evropi, a mi se ne dosetimo da smo i tu zimu dočekali nespremni.