Povratak druga Marksa

Čak i novi predsednik SAD Barak Obama ponovio je u svom inauguracionom govoru obećanje prelaska na bolji sistem zdravstvene zaštite i školovanja, pripremivši tako neoliberalnu javnost na mere stvaranja društva blagostanja kakvom je Amerika do sada bila suprotnost. I najradikalniji neoliberalni kapitalista Evrope Nikola Sarkozi javno se odrekao verovanja u “nevidljivu ruku” Adama Smita, oca slobodnog tržišta, nazvavši ovu gotovo religioznu teoriju budalaštinom. A britanski premijer Gordon Braun prilikom prošlonedeljnog, ali verovatno ne i poslednjeg, upumpavanja novca u banke, upozorio je da se “nikada više nećemo vratiti na isti sistem ekonomije”. Dok marksisti i kejnzijanci uveliko likuju pred kolegama zastupnicima teorije apsolutno slobodnog tržišta, a ovi preinačuju svoja pređašnja verovanja, u Srbiji jedva da se počelo govoriti o efektima svetske finansijske krize. Svako ko bi pre dva meseca poželeo da upita predstavnike vlasti, pa i ekonomiste, za eventualne mere predostrožnosti, bivao bi anatemisan kao neznalica i bezmalo veleizdajnik. Danas, svi su već pomalo svesni da je makar kroz enormne kredite kojima smo se neraskidivo vezali za međunarodne finansijske institucije, kriza “zahvatila” i Srbiju. Premijer Cvetković i predsednik Tadić i svi od kojih se očekuje, reaguju na krizu povećanjem akciza, verovatnim povećanjem PDV-a, još verovatnijim rebalansom jedva usvojenog budžeta i smanjenjem broja osoba kojima je dozvoljeno da voze službeni automobil na nekoliko hiljada najvažnijih. Za razliku od naših, lideri evropskih država nisu smanjili, nego su povećali socijalna davanja, a istovremeno od banaka koje su “otkupili” zatražili su prioritetno kreditiranje malih i srednjih preduzeća. Takoreći, preinačili su tržišnu u planiranu privredu. U naletu iskrenosti karikaturalno poput Šojića, ministar ekonomije Mlađan Dinkić obrazložio je da se Vlada nije ranije angažovala u vezi sa svetskom krizom, jer je želela da sačeka i vidi kakve će biti njene posledice. Time je potvrdio da spada u onu grupu ekonomista za koje je Yon Kejnz tvrdio da se oglašavaju kada oluja prođe da bi nas obavestili da je more ponovo mirno. Predsednik Republike Boris Tadić najavio je niz mera, koje su, doduše, u nadležnosti Vlade, i objasnio da kada je obećao da će sačuvati radna mesta, nije mislio na sva, nego samo na ona produktivna, te je kao svoju prvu i osnovnu meru u borbi protiv ekonomske propasti, zamolio građane za optimizam. Dakle, od principa “minimalne države” se neće odustati, pa je i privatizacija zastala tek zato što ni za “Jat” ni za “Telekom”, recimo, nije bilo kupca u ovim teškim vremenima. Čeka se da verovatno negde u maju, kad sve olista, tržište, kao i do sada, samo sebe reguliše i ponovo zamiriše. Akademik Mihailo Marković smatra da ulazimo u period u kome se opaža da je uloga države bila neophodna. “Ali, mi smo se sa tom ulogom pozdravili još kada je Zoran Đinđić poručio da država nije servis privrede. Sada smo u fazi u kojoj niko od naših političara ne uspeva da nam odgovori na najvažnija pitanja. Oni se prave da se ništa ne dešava i nastavljaju da uzimaju preskupe kredite i pomažu tajkunima da ne propadnu.” NJegov predlog opiranja potpunom slomu odnosi se na pokretanje javnih radova, koje bi umesto veštačkog održavanja kursa, trebalo finansirati iz deviznih rezervi. Podsećamo da su devizne rezerve Narodne banke Srbije na kraju decembra iznosile 8,15 milijardi evra, što znači da su u tom mesecu smanjene za 892,4 miliona evra, a u toku cele 2008. godine za 1,49 milijardi evra, najvećim delom radi odbrane kursa dinara. “Dinar će biti onakav kakvim ga učini proizvodnja”, kaže Marković. “Za važne infrastrukturne projekte treba i doštampati novac, ako je neophodno. U suprotnom, preskupi krediti koje država dogovara odvešće nas pravo u propast. Prihoda od privatizacije više neće biti, jer je sve prodato. Glupost je verovati da sve mora biti u privatnim rukama. Ne postoji nijedna razvijena zemlja koja se do te mere fundamentalno rukovodi tom dogmom neoliberalne ekonomije kao što i dalje čini Srbija. Ako su i Obama, pa čak i Buš, to prihvatili, i mi ćemo ako želimo da preživimo. Naša se elita možda opire, zato što se na tim postulatima uzdigla, ali oni više neće moći da idu okolo i traže kredite, a država će moći da preživljava jedino ako osposobi proizvodnju. To je azbučna istina i uveren sam da onaj ko radi protiv nje, taj na nekim ostrvima ima račun i zna da će kad bude još teže, sesti u avion i odleteti tamo.” Markovićeve preporuke bazirane su na Kejnzovoj ekonomskoj teoriji na koju se danas poziva ceo svet u želji da se 1929. godina ne ponovi. Bivši američki predsednik Teodor Ruzvelt je sledeći te ideje organizovao javne radove na izgradnji hidrocentrala u Tenesiju. Sredinom tridesetih prošlog veka ovaj britanski ekonomista upozorio je da slobodan tržišni sistem ne teži ravnoteži, nego suprotno – neravnoteži izraženoj u krizama. Ugrozivši dotadašnju makroekonomsku teoriju, jedan od osnivača Bretonvudskog sistema, ukazao je na potrebu intervencije države, posebno u fiskalnoj politici. Od Kejnzovih se zaključaka odustalo osamdesetih godina kada je, po mnogim teoretičarima, današnja kriza i započela. Kejnz je, pre svega, insistirao na pokriću za novac, i ulaganju, a ne na intervenciji države, u čemu se njegova teorija razlikuje od teorije državne kontrole kapitala Karla Marksa, čiji je “Kapital” danas najprodavanija knjiga na svetu. U potrebi da shvate šta se dogodilo na tržištu kapitala, građani zapadnih zemalja čitaju Marksovu kritiku kao proročanstvo. Akademik Marković objašnjava zašto su danas, ipak, realnije paralele između stvarnosti i Kejnzove teorije, nego Marksove. “Marks je kazao da su krize neminovne, ali su njegove krize bile predviđene s uzrokom u hiperprodukciji robe, dok je kapitalista težio da smanjuje nadnice, pa onda nestaje apsorpcija robe, a onda slede otpuštanja i još manja apsorpcija robe. Kejnz je smatrao da država treba namerno da stvara izvesnu inflaciju kojom će organizovati velike javne radove i isplatiti radnike da bi izašla iz krize. Marks, recimo, nije imao u vidu tu posebnu okolnost da je, na primer, iz Amerike veći deo kapitala izlazio na Istok da bi se tamo organizovala proizvodnja sa do dvadeset puta jeftinijom radnom snagom. Pored viška robe, Amerika je tako dobila manjak radnih mesta, kapital na Istoku, a uz to i velike špekulacije, posebno u poslovima sa nekretninama. Tržište je tako samo sebe uništilo i odjednom se javlja neophodnost intervencije države. Ali, važno pitanje je kakve države? Ispostavlja se da nadnacionalne i internacionalne institucije poput MMF nisu u stanju da donose odluke, pa su države primorane da rešavaju probleme u okviru svojih teritorija.” Iznošenje kapitala i osnaživanje istočnih i latinoameričkih ekonomija i sociolog Imanuel Valerštajn je video kao jedan od povoda, ne i uzroka, ekonomskog kraha u Americi koja je dugo pre toga imala potpunu hegemoniju, posebno zahvaljujući važnosti dolara u svetskoj ekonomiji. Podsećajući da je kapitalizam prolazio kroz više kriza do sada – krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka – Valerštajn tvrdi da je neoliberalizam stigao do trenutka u kome njegovi osnovni principi nekontrolisanog tržišta uništavaju ekonomiju. Za njega kriza nije iznenađujući, jer “je sastavni deo kapitalizma, kako on funkcioniše i kako je oduvek funkcionisao”, ali će, prema njegovim rečima, baš onako kao je Obama najavio a evropski lideri i njegov prethodnih već učinili, morati da se kupuje industrija i intervencijom države delimično kontroliše proizvodnja. Amerika je do sada ubacila 700 milijardi dolara u privatne kompanije, Nemačka 81 milijardi evra, Italija 80, Španija 38, Francuska 26, Velika Britanija 22, Mađarska 9, Portugal 2,2 milijarde i Švedska 750 miliona evra. Na nivou Evropske unije, pride, Evropska je komisija odobrila paket pomoći posrnulim kompanijama od čak dve stotine milijardi evra. Centralne banke i vlade ovih zemalja neće uspeti da od neprofitabilnih kompanija načine profitabilne, pa su stoga čak i neke sanirane, ipak, bankrotirale. Takve mere ne zaustavljaju nego odlažu krah tih kompanija, smatraju neki ekonomisti, ali uprkos tome svedoci smo najveće nacionalizacije u istoriji sveta. U Srbiji će nacionalizacija, ili dokapitalizacija kako se preuzimanje privatne imovine danas zove, najpre asocirati na oduzimanje “buržoaskog viška stambenog prostora”. Da li je, dakle, ovde reč o finansijskom slomu, slomu neoliberalne teorije i politike? Ili, skidanje prašine sa Marksovih dela upućuje na slom kapitalizma “lično”? “Isuviše je komplikovano odrediti šta je od ta tri”, kaže Lino Veljak, profesor filozofije na Zagrebačkom sveučilištu. To što se zove slom finansijskog tržišta zapravo je slom tržišnih vrednosnica, a drugo nije kriza neoliberalizma nego kriza neoliberalne teorije odnosno neoliberalne politike koja je iz nje nastala. Ta politika omogućila je tržišno poslovanje koje se zove ’presipanje iz šupljeg u prazno’. To nije bila neoliberalna posledica direktno, nego je neoliberalnom sferom omogućena.” Veljak bi se složio sa Valerštajnom da je kriza kapitalizma permanentna, što ne znači nužno i odumiranje, ali otvara prostor za samoubilačke odluke. “Na osnovama neoliberalizma, sasvim je izvjesno, potrebna je intervencija države makar kroz zakonsku regulativu tako da se smanje stalne tendencije da se uvede apsolutna fleksibilnost u poslovanju. Izvjesno je da neoliberalizam pokazuje znakove da može dovesti do efekata koje je imala i stalna proizvodnja viška moći u socijalizmu. Efekte sopstvenog uništavanja. Nakon sloma dolaze promjene, obično nabolje, ali izvjesni optimizam koji imam u vezi sa tim promjenama sa rezervom je. Jer je za promjenu nabolje potrebno da postoji minimum humanih pretpostavki koje danas nemamo. U paraleli sa socijalizmom citiraću autora koji je kazao da je od socijalizma gori samo nacionalizam. U ovom slučaju nisu tako daleki autoritarni sistemi do kojih može lako doći sa ovom oskudicom humanosti”, kaže Veljak. Velika depresija 1929. godina izrodila je Nacionalsocijalističku partiju Nemačke sa svim njenim pogubnim idejama, ali je bila vetar u leđa i nekim drugim socijaldemokratama koji su se organizovali u borbi za socijalna i radnička prava, te državnu intervenciju na surovom tržištu rada. Kad nakon tačerizma i reganizma neoliberalna ideja biva potpuno upotrebljena u korist kapitala, te dostignute ideje postaju samo šrafovi u sistemu koji postoji isključivo zbog profita. Ni Marksova revolucija nije slavno prošla u tumačenju tadašnjeg komunističkog establišmenta. Proleteri svih zemalja se nikada nisu ujedinili, jer je njihova potreba za ujedinjenjem nahranjena njegovim prividom. Na Srbiju su, da bi razumela tržišnu logiku, potrošeni miliona evra i dolara ne(pro)vladinih organizacija, pa, ipak, i savremeno zaklinjanje u kapitalizam bilo je samo privid za tajnovitost tendera, povećanje poreza, tajkunizaciju, prelazak monopola iz državnih u privatne ruke i “uvođenje tržišta” po netržišnim uslovima. Neka javna preduzeća ostala su u predtranzicionom stanju, te i veliki korisnici budžeta, ali ne zbog tržišnih potreba povećanja profitabilnosti, nego zbog isplaćivanja skupih članstava u upravnim odborima tih rupa bez dna. “Za naše zemlje u tranziciji važno je da posmatraju iskustva razvijenih i da ih ne oponašaju mehanički”, upozorava Veljak. “Mi treba da uočimo da se ’njellfare state’ obnavlja i da se trend nulte regulacije perioda prvobitne akumulacije napušta. Jer bi posljedice po nas mogle biti katastrofalnije nego po razvijenija društva. Opomena treba da nam budu latinoameričke zemlje kada su bezuslovno prihvatile ničim neograničeno slobodno tržište, ali i hiperinflacija u Srbiji 1993. godine.” Hoćemo li, međutim, zajedno sa ostatkom sveta, kad more opet bude mirno, moći da se vratimo blagostanju u kakvo smo verovali pre pola veka ili makar nekom hibridnom dansko-švedskom modelu socijalne pravde? Borka Vučić, ekonomista, kaže da se u rasporedu snaga Srbija mora prilagođavati svetskim tokovima, ali da se, ipak, da bi preživela mora držati sopstvenih potencijala, dostignuća i mogućnosti. “Naša najveća greška je što nismo u kontinuitetu nastavili privredni razvoj. Nemamo kontinuitet, a ni strategiju razvoja, ali bez toga nećemo moći dalje. Kada se samo pogleda poljoprivreda koja jedina ima veći izvoz od uvoza, i odnos države prema toj grani, sve je jasno. Ali strategiju ne možemo imati ni bez završnog računa koji nam nedostaje godinama već. Planirana privreda mora da postoji, a mi smo tu potrebu zanemarili, za razliku od Kine koja danas beleži stalni rast. Privatizacija je dobra stvar, ali mora imati meru. Sada nam je malo ostalo, ali makar s tim moramo voditi računa. Da ne ustupamo prirodna bogatstva drugima i da dobro odmerimo svaku mogućnost zapošljavanja i veće proizvodnje. Ako nema proizvodnje, ništa drugo, čak ni porez, ne može je nadoknaditi u budžetu.” Borka Vučić podseća da naša zaslepljenost idejama vodi dotle da ma šta da je postigla prethodna vlast, svaka sledeća, zapravo, želi da se predstavi kao da kreće od nule. “Bili smo na tržištu kapitala i bili smo konkurentni i prisutni u svetskim finansijskim institucijama, imali smo banke širom sveta, ali smo hteli da se više udvaramo drugima. Grozna greška je bila ukidanje četiri razvojne banke. Osim toga, izgubili smo elitu koja bi mogla da pregovara povoljne kredite, a ne ove sa kamatama od po sedamnaest odsto.” Postoje svakako i oni ekonomisti koji se baš zato što su preturili komunizam preko leđa protive planiranoj privredi. Vaclav Klaus, trenutni predsednik Češke, ekonomista i bankar, oglasio se da osudi Sarkozija i Angelu Merkel da su jedva dočekali da se odreknu mastrihtskih kriterijuma, te da na taj način ukinu sve barijere za neosnovano visoke državne troškove. Ponajviše zabrinut za banke, Klaus tvrdi da je opasnost da se finansijske institucije pretvore u državno vlasništvo prevelika i da bi to bila radikalna greška. Iako smatra da bi ostatke Bretonvuda – Svetsku banku i MMF – trebalo ukinuti, jer je sistem na kome počivaju propao, Klaus veruje da je bankarski sistem već dovoljno regulisan i da mu nije potrebna dodatna regulativa. Neće biti “novog kapitalizma”, kazao je Klaus. “Pokušaji globalnog upravljanja mogu sve samo da iskomplikuju. Veća regulacija sveta finansija od one kakvu poznajemo, nije potrebna. Francuski predsednik je rekao da ova kriza ne znači kraj kapitalizma. U tome je potpuno u pravu, ali trebalo bi da zna da njegovi predlozi i mere predstavljaju veliki doprinos kraju kapitalizma. Ti predlozi ne vode u nekakav “novi kapitalizam”, kako je to nazvao u Briselu. Naprotiv – reč je o povratku “starom socijalizmu”.” A sa tim se slažu mnogi. Hteli to ovdašnji ekonomski eksperti da priznaju ili ne, gotovo da se ne može naći čak ni ostrašćeniji pristalica Čikaške škole koji ne priznaje da su intervencije svetskih lidera negacija neoliberalizma i najava kraja samog kapitalizma. Evropski proletarijat Koračanje u levo Zasićenost efektima neoliberalizma ili pretpostavke krize, na prvi pogled se ne čini, ali su uveliko promenile partijsku sliku Evrope. Oponenti ratovima, osnaživanju NATO, porezima, a zastupnici veće jednakosti i socijalne zaštite, liberalizacije javnog sektora, a nacionalizacije javnih dobara prisutniji su u parlamentima nego na početku prošlog veka. Najveće šanse među njima ima nemačka levica Die Linke čiji je program u celosti, pre septembra, bilo spremno da podrži čak dve trećine Nemaca. Socijalistička partija Holandije je utrostručila svoje prisustvo u parlamentu na poslednjim izborima 2006. godine, a proslavila se u kampanji protiv izglasavanja evropskog ustava. Rejting grčke Koalicije radikalne levice SIRIZA porastao je na čak dvadeset procenata biračkog tela koje uglavnom čine mladi do 35 godina. Već tri godine na vlasti norveška Socijalistička leva partija u “crveno-zelenoj” koaliciji sa laburistima i Partijom centra (i to je vlada koja se vidi kao najviše levo orijentisana u celoj EU) zaustavila je privatizaciju javnih preduzeća i poboljšala sistem zdravstvene zaštite i brigu o starima. Iako sa socijalističkim predlozima u pogledu ekonomske politike, leve partije ostale su bez uspeha ili su se deklarisale protiv postulata levice (npr. imigraciona politika) još u Francuskoj i Velikoj Britaniji. Ostale su se već angažovale na ekonomskim predlozima prevazilaženja krize, a svakako najradikalniji je bio španski premijer i lider Socijalističke partije radnika Hose Luis Rodrigez Sapatero koji je obećao “socijalističku ekonomsku politiku” koja će se bazirati na potrebama radnika i siromašnih. Ako bi Socijalistička partija Srbije spadala u ovu grupu socijalista, vredelo bi poslušati i njihove planove, kad je već došlo do krize kapitalizma protiv koga bi po definiciji trebalo da se bore. Problemi sa Volstrita mogli bi da se pretvore u još jednu SPS-ovu istorijsku šansu.