Vigvami u Aleksincu

LJupče Pavlović zvani “Indijanac”, iz Aleksinca, nikada u životu nije video pravi tomahavk. Izuzev u proleće 1999. godine. A ipak tvrdi za sebe da je pravi – Indijanac. Štaviše, sebe i svoju porodicu je na poslednjem popisu 2002. godine tako prijavio, a u međuvremenu je osnovao i udruženje sličnih sebi. To su svi oni koji se osećaju kao da žive u rezervatu, izolovani od sveta i pravde. Pri tome je svejedno da li se tako osećaju zbog toga što su doživeli “milost” anđela sa kojim su ratovali pravi Indijanci još u vreme Bika Koji Sedi ili zato što se država u kojoj moderni srpski “Indijanci” žive, prema njima i njihovoj teritoriji odnosi onako kako su to svojevremeno činili agenti američke vlade zaduženi za Indijance. Pa ih dere porezima, nemogućnošću da se izbore sa džinovima poput Elektrodistribucije, sudovima, mitom, razornom privatizacijom... I svim onim što malog čoveka, iz male sredine kakva je Aleksinac, na primer, može da pogodi mnogo više no nekoga ko živi u “središtu sveta”, tj. države. Zbog čega ta mala srbijanska sredina, evo to gledamo već nekoliko godina, umire? “Fale nam samo ćebad zaražena variolom, ili ptičjim gripom, na primer”, počinje LJupče Indijanac. “Takav je osećaj – Indijanci u SAD i Srbi u Srbiji žive istim životom. Wih je vlada SAD ubijala; i nas je, devedesetih, sankcijama, ne samo tokom bombardovanja. A i to bombardovanje, to je isto kao ona zaražena ćebad – od 1999. godine naovamo, broj obolelih i umrlih od raka je porastao višestruko. To vam je jedan krug oko geta u kome smo. Drugi je onaj unutrašnji, gde tajkuni kupe za džabe preduzeće pa ga dodatno upropaste, kao što je to ovde slučaj. Gde su sudovi koji presudama krše vlastiti zakon, Poreska uprava, računi za struju koje niko ne može da vam objasni? Zar nismo onda svi mi Srbi – Indijanci?” Priča o srpskim Indijancima počinje kao i svaka druga priča o pobuni – ličnim razlozima. Sve je počelo kad je Pavlović 2000. godine definitivno zatvorio svoju pekaru, a Poreska uprava mu tada zaračunala neki dug za koji, veli, nikada nije saznao kolika je glavnica. A onda su došle kamate, pa kamate na kamate, i tako redom. Iako, veli, po zakonu, to zastareva nakon tri godine, njemu se dug gomila do dana današnjeg. Pa krivične prijave, pa seča struje sa pogrešno upisanim podacima o vlasniku brojila i bez obzira na već plaćen račun... “I onda slučajno čujem da se neko na popisu izjasnio kao Marsovac. Padnu mi na pamet Vinetu i Bik Koji Sedi, moji omiljeni Indijanci. Kad su došli da izvrše popis, ljudi a ne stvari, ja se prijavim kao Indijanac. Udruženje smo posle formirali, 2005. godine.” U međuvremenu, dobio je srpski Indijanac i nekoliko sudskih presuda. Sve osuda do osude. A onda je presavio tabak, pa sudu u Strazburu podneo pet tužbi. I za porez, i za EPS, i za sudove. Kaže, nije ga ništa koštalo, i da to treba objaviti građanima Srbije, koje advokati često uplaše “startnom” cifrom za podnošenje tužbe od 1.000 evra. Trećeg marta prošle godine, Sud za ljudska prava mu je potvrdio prijem tužbi. Pavlović sada čeka te presude. A sa njime i preostalih 550 članova Udruženja Indijanaca Srbije. Priča o ovom udruženju se proširila, pa sada ima članova od Subotice do Vranja i Bujanovca. Jer, svugde ima onih koji se osećaju zakinuto i zatvoreno. Povezali su se i sa dijasporom. Razni ljudi – razne potrebe, tek, udruženje je vrlo brzo došlo i do višnjih motiva – kad su krajem 2007. godine Lakota Indijanci u SAD proglasili nevažećim sve ugovore sa vladom prve sile sveta, njihovi “sunarodnici” po duhu i patnji iz Srbije su ih javno podržali. Pa nek ima i Amerika svoje Kosovo! To što naši “Indijanci” ne znaju da su početkom 19. veka engleski i francuski špijuni gurali indijanska plemena da napadaju stanovnike tek stvorene države i tako začeli seme koje će kasnije dovesti do istrebljenja najvećeg dela Indijanaca, nikom ništa. Analogija između otimanja srpske teritorije u korist mahom sveže doseljenih Albanaca, sa otimanjem teritorija Indijancima zarad stanovnika nove države, sasvim je jasna. I stigao je odgovor iz Amerike. Ali od Ričarda Milanovića, čoveka koji je po ocu Srbin, a po majci – Indijanac! Pomenuti Milanović, Indijanci Srbije, a i srpska dijaspora, naročito su zainteresovani za stvaranje etnosela kod Aleksinca, ali ne sa čuvenim kućama moravskog tipa, ćilimima, aleksinačkom slatkom paprikom, već sa vigvamima (indijanskim šatorima). “Bio bi tu i mali muzej genocida nad indijanskim plemenima u SAD”, kaže Pavlović. Vigvami nisu jedina ideja ovih Indijanaca – nedavno su svoj polumrtvi gradić i javnost Srbije “protresli” zahtevom da im se da nekoliko odborničkih mesta u lokalnoj Skupštini, ali i barem jedno u državnom parlamentu. Ako mogu Tomini naprednjaci bez izbora da dobiju mesta, što ne bi i Indijanci. “Nesumnjivo da prave parodiju na našu političku scenu”, kaže za NIN Ivan Dimić, novi predsednik opštine Aleksinac, član DSS-a (ovde je na vlasti koalicija DSS – NS, SPS i SRS). “Pa, ako su u Nišu u poslednjoj predizbornoj kampanji mogli da grade priču o stvaranju nove pokrajine unutar Srbije, onda ovo nikoga ne čudi.” U samom Aleksincu doskora nisu ni znali da imaju i Indijance u svojim redovima Nekima je cela stvar zanimljiva, neki se u potpunosti slažu s idejom, a neki ne slažu. Qudi različito gledaju i na razloge za sve ovo. Onima koji nalaze mane ideji, smeta zapravo najviše to što se za Aleksinac sada mahom čuje kada je nešto ekstremno u pitanju. Ivan Dimić spada u tu grupu. “Imamo manastire iz četrnaestog stoleća koje su gradili naši vladari, imamo Gornji Adrovac sa crkvom grofa Rajevskog koji je bio prototip za lik Vronskog u Tolstojevoj ’Ani Karenjini’, rimska utvrđenja, Deligrad, Šumatovac...”, kaže Dimić. “Odnos između broja naše dece koja su u sportskim klubovima i broja stanovnika bolji je no u mnogim većim gradovima. Naši mladi postižu sjajne rezultate na takmičenjima! Ali za Aleksinac se čuje samo kada se desi neka nesreća, ubistvo, ili zbog lopovluka u privatizaciji. Ili sada, zbog Indijanaca.” Od nekada udarne pesnice i jednog od najrazvijenijih gradova obrenovićevske Srbije, što je Aleksinac bio, ostale su polupuste ulice i blato. Od desetak fabrika, danas jedva da rade tri. Fabrika filtera FRAD, koja je na Zapad izvozila filtere i u vreme najžešćih sankcija, sada je u privatnom vlasništvu Dušimira Zabunovića, čoveka koji je nakon 5. oktobra 2000. godine na tri dana zamenio Mihalja Kertesa na carini. FRAD danas jedva da radi. Prodat je za vrednost svog voznog parka (oko 800.000 evra), a vredi oko 32 miliona evra. Nekadašnji FAHOP koji je devedesetih godina u samo jednom od desetak kamiona napunjenih cevima koje su dnevno izlazili, imao oko 50.000 maraka čiste zarade, prodat je kao deo stečajne mase SARTID-a slovenačkom ALPOS-u. I Slovenci se sada nešto bune. Kažu, kupili su lošu firmu pa im zato ide loše. Od te privatizacije opština Aleksinac nije dobila ni onih zakonom garantovanih pet odsto. Slično je i sa Betonjerkom. Privatizacija ove fabrike je završena pre dve godine i smatrana je najuspešnijom u Aleksincu. Firma je u međuvremenu zatvorena, njeno središte prebačeno u Beograd. Pre nekoliko dana radnici firme su upali u kancelarije i zatvorili se. Neće popustiti dok se ne reši budućnost firme, pogotovu što je sada privatizacioni ugovor raskinut. Sve je ovde na čekanju. Zato ljudi i odlaze. O nezaposlenosti da i ne pričamo. Naravno, aleksinački Indijanci nisu i ne pretenduju da budu bilo kakve vođe. Ali ta mala parodija sa mnogo gorkog smeha pokazuje da pozitivna statistika srpske tranzicije nije isto što i pravo stanje na terenu, i da pozitivni poeni važe samo za velike gradove. Jer, slika Aleksinca je slika svakog “malog mista” u Srbiji. Ko u zimski sumrak ulazi u bilo koji naš mali grad, vidi da je svaki smeh na ovu temu isto što i podsmevanje tom mraku u Srbiji van Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca.