Teslin “harač divljenja”

Šta je ovaj svijet”, reči su kojima ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade počinje svoju trilogiju Tesla, portret među maskama. Odgovor, naravno, nije dat na stranicama knjige, jer da jeste verovatno bi to bio kraj književnosti, ali su skinuti mnogi velovi sa jedne epohe – epohe u kojoj je živeo Nikola Tesla i u kojoj se svet promenio više nego u periodu od Platona do Teslinog rođenja. Književnik Vladimir Pištalo, profesor američke i svetske istorije na američkom univerzitetu u Vusteru, Masačusets, vešto nas je proveo kroz Tesline evropske i američke godine, kroz njegove uspone i padove, ali i kroz uspone i padove sveta koji ga je okruživao. Na neobičan način, uz niz minijatura, upoznao nas je sa Teslinim savremenicima od Marka Tvena do fizičkih radnika, stvarajući, kako sam kaže, “kratki portret” koji funkcioniše na isti način kao proces razmišljanja koji je Marko Vešović jednom nazvao “mini esejom”. Prvi deo romana objavljen je pre nekoliko godina kao zasebna knjiga pod naslovom Tesla, mladost, a sada je upotpunjen sa još dve celine iz Teslinog života: Amerika i Novi vek. Prethodni roman Vladimira Pištala Milenijum u Beogradu je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu 2000., a njen prevod na francuski u najužem izboru za prestižnu godišnju nagradu Femina za najbolji prevedeni roman. Među njegova najpoznatija ostvarenja spadaju poetske proze Slikovnica, Manifesti, Noći i Kraj veka, kao i zbirke priča Vitraž u sećanju i Priče iz celog sveta. U intervjuu za NIN približio nam je sadržaj nagrađene knjige koju ovih dana mnogi tumače na svoj način, ali i osnovnu ideju koja ga nosi kroz sva njegova dela. Svojevremeno ste u Ameriku doneli plavu stodinarku sa likom Nikole Tesle i zalepili je na zid, s nadom da je ona vesnik promena na- bolje. Koincidencija, vesnik, ili vesnik samo za vas? - Kad su se te plave novčanice pojavile, one su izgledale kao lep, evropski novac posle onih novčanica sa bezbroj nula. Izgledale su dobro prosto kao slike, na nivou “svakodnevne estetike” i činilo mi se da obećavaju nešto bolje. Novčanica je bila moje omiljene boje. Katarina Yonson u romanu o Tesli kaže: “Bio je divan dan sa nebom tako plavim da sam se iznutra sva osećala plava”. Poneo sam tu novčanicu i stavio je na zid. S obzirom na to da sam već radio na Tesli, možda je to bila i jedna vrsta magijskog povezivanja. Nikad nije svejedno sa čim se čovek jedini u srcu jer se u tom pravcu kreće. Čovek može živeti u jednom oskudnom okruženju, a u srcu se jediniti sa filmovima, sa svetom biblioteka, sa duhovnim svetom. Znao sam da ću provesti godine sa likom sa plave novčanice. Nisam ga slučajno stavio na zid. A moja prava ambicija je bila da Teslu obojim svojim bojama, da ga naslikam ne spolja nego iznutra. Postavljajući ovo pitanje imala sam u vidu sudbinu koju je doživela vaša knjiga “Milenijum u Beogradu” koja je ušla u najuži izbor za nagradu Femina i koja je izazvala daleko veće interesovanje evropskih od ovdašnjih kritičara. Koliko vam znači to što vas je ovoga puta i kritika u Srbiji ozbiljno shvatila? - Neko je rekao da postignuće bez priznanja može biti dobar život, a priznanje bez postignuća nije život uopšte. Idealna je mera. Iznenadilo me je da je Milenijum dobio četiri puta više kritika u Francuskoj za par meseci nego u Srbiji za sedam godina. Takođe me je iznenadilo što je roman tamo doživljen kao nadrealistički, a ovde kao sasvim realistički. Mislim da se ne radi samo o drukčijem odnosu prema realnosti, naime odnosu prema materijalu, nego o drugačijem odnosu prema književnom postupku. Kako ocenjujete činjenicu da poslednjih dana, od kada ste dobili NIN-ovu nagradu, svi mediji pišu o vama, a da se, ne samo u periodu od kada ste objavili “Tesla, portret među maskama”, već i prvi deo trilogije “Tesla, mladost” tek sporadično mogao pronaći neki prikaz? - Milenijum je napisan i ponuđen izdavaču pre pada Miloševića. Da je tad objavljen imao bi drugačiju sudbinu. Knjiga je bila u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, ali njeno objavljivanje je palo u antiklimaks i burbonsku resturaciju koja je usledila. Neki kritičari su bili kratkovido zaneti “duhom vremena”. Ipak, kod nas je izašlo nekoliko značajnih kritika koje nisu dolazile nužno sa iste strane “književno–političkog spektra.” Teofil Pančić je napisao izvrsnu kritiku. Mihajlo Pantić je objavio prikaz u kom je rekao većinu stvari koje su kasnije rekli Francuzi. Još od mladosti sam svestan važnosti pitanja ramova. Ram može da upali ili ugasi sliku. Možda je to problem čitave naše kulture. Ja naime mislim da kod nas ima dosta interesantnih sadržaja – onoga što bih nazvao slikama, a malo efektnih ramova, naime nepristrasnih načina da se te slike dožive, predstave, izlože. Prvo, veliki uspeh Milenijuma u Francuskoj i Švajcarskoj dao je tom romanu međunarodnu verifikaciju. Drugo, ovom romanu je pravi ram obezbedio moj izdavač, Nenad Šaponja. Svojim profesionalizmom, tretmanom, opremom, on je od početka poručio: ovo je ozbiljan projekt. Tomas Man je odavno rekao da je dobar deo mišljenja ljudi o nama zasnovan na našem mišljenju o sebi, koje “poručujemo” svojim držanjem. Nisam siguran da tu pisac može mnogo da uradi, ma kako se držao, ali izdavač može. Zahvaljujući, nadam se, unutrašnjim kvalitetima romana, ali i pravoj prezentaciji, priča o priči o Tesli je tako počela da se kotrlja i raste kao ona poslovična grudva bačena niz brdo pod jedinim ispravnim uglom. Pre dve godine ste sa prvim delom upravo nagrađene trilogije “Tesla, mladost” konkurisali za NIN-ovu nagradu, ali je došlo do nesporazuma na relaciji žiri-izdavač u vezi s pitanjem da li je knjiga uopšte uručena. Da li to još uvek smatrate nepravdom ili je možda bolja okolnost što će se pred čitaocima, kao nagrađena knjiga, naći cela trilogija? - Potpuno ste u pravu. Možda je bolje ovako... Sve je dobro što se dobro svrši. To zaista mislim. Ali, mišljenje je igra i zato mi dozvolite jednu “filozofsku digresiju”. Ima nešto u ljudskoj prirodi što bespogovorno odobrava Bogu iz Starog zaveta. Nešto u nama ne može nikako da zamisli stvari drugačije nego kao što su se desile. Mi ih nužno potvrđujemo. Mi im osanišemo. To bespogovorno odobravanje pretvara čoveka u Volterovog Panglosa koji živi u najboljem od svih mogućih svetova, makar i ne živeo. Najbolje je kao što jest. A šta ako nije? Mislim da se poslednjih godina primećuje osvežavajuća promena u radu NIN-ovog žirija. Ovaj žiri ne veruje da može “stvoriti” pisce, po principu univerzalne zamenljivosti svakog sa svakim, već radi posao odložene validacije čitave generacije stvarnih pisaca, verujući da posao kritike nije da stvara slike već da obezbeđuje ramove. Dali ste nam apokrifno viđenje Tesle, lik drugačiji od onih koje su nam do sada predstavljali. Da li je to bio vaš revolt istoričara i pokušaj da stanete na put komercijalnim i često na granici dobrog ukusa verzijama o njegovom životu ili, jednostavno, potreba pisca da svoju emociju i talenat stavi u službu lika koji ga inspiriše? - Apokrifno viđenje je pravi izraz. Sa jedne strane stoje apokrifi – interesantne alternativne verzije velikih priča. U apokrifnom Jevanđelju po Tomi se kaže: “Kraljevstvo božje je oko nas ali ljudi neće da ga vide.” Sa druge strane stoje tautološke hagiografije. Teslin lik je prečesto umrtvljivan. Hteo sam da ispričam priču sa one strane ududučenosti. Ja nisam, niti želim da budem, još jedan od stručnjaka za Teslu. Ja sam, da tako kažemo, stručnjak za Teslin književni lik. Svako od nas je stručan za ono što voli. A meni je poezija mnogo draža nego “stručnost.” Poezija Teslinog života mi je važna koliko priča o Teslinom životu. Kad bi se iz onoga što radim, isključila poezija, ja tome više ne bih video nikakvu svrhu. Stilska faktura vašeg romana ima lirsku komponentu, i po nečem podseća na stil Crnjanskog. Sam Crnjanski je napisao dramu o Teslinom životu. Da li ste čitali ovu dramu i da li sebe smatrate delimičnim nastavljačem ovog velikog pisca. - Dramu sam davno čitao, a zatim sam se hotimično držao dalje od nje, upravo da ne bih ponavljao neke postupke slavnog prethodnika. Šest godina ste zvanično radili na ovoj knjizi, nezvanično verovatno duže. To je dug period za izučavanje jednoga čudnog i ipak od ljudi otuđenog lika koji izaziva divljenje, ali ne i nužno dopadanje. Kako su se vaša osećanja menjala uz nova saznanja koja ste dobijali? - To je nedovršen proces. Sokrat i Platon su verovali da monolog ne stvara istinu nego samo dijalog. Svaki put kad mi neko postavi pitanje o Tesli ja ga uzmem ozbiljno i uvrstim u taj unutrašnji dijalog o Tesli. Prijatelj pesnik je sugerisao da je ovo roman ne samo o gromovniku, šamanu ili mistiku, nego roman o stvaraocu kao takvom. Neko drugi je srž romana video kao tenziju između ogromne promene u vremenu u kom je Tesla živeo (a on je bio maneken te promene i maneken svoje epohe) i vanvremenosti Teslinih preokupacija. Jedan knjižar mi je rekao da veruje da se moj junak retko rukovao ne da bi odbranio sebe od “zaraznih drugih” već da bi, na energetskom nivou, odbranio druge od sebe. Te dijaloge, razgovore, uključujući i ovaj, doživljavam kao deo procesa saznavanja o Tesli. Neki veruju da su Tesli drugi ljudi bili potrebni samo da bi od njih ubirao harač divljenja. Tačno je da je pronalazač u odnosu prema bližnjima katkad ispoljavao znatnu rezervisanost. Na prste jedne ruke bi se izbrojali oni sa kojima je bio na “ti” (u engleskom se to “ti”, koje ne postoji u jeziku, prevodi na oslovljavanje prvim imenom.) Ali postojala je i znatna bezazlenost i dobrota, koja se nije uvek prevodila u snagu ličnih veza. Između naivnosti sa širokim horizontima i cinizma sa uskim, Tesla je birao “naivnost”. Zar nije vizija nužno vrsta naivnosti? Hteo bih da se podsetimo da ima gorih osobina te vrste naivnosti. Takve osobine su, na primer, pronošenje dezinformacija, zavidno spletkarenje, zloćudna lažljivost, itd... Čitajući vašu knjigu možda sam najjasnije doživela Teslu kada ga vi postavljate pored munja koje “ne proizvodi Zevs već on” i kažete “propisno obučen”. Preko njegove (skupe) garderobe gradite lik koji je veoma često neuhvatljiv. Da li je to vaš literarni izbor ili je Tesla stvarno tako malo prostora ostavljao za razumevanje? - Tesla je insistirao na tome da je on najbolje obučen čovek na Petoj aveniji u “ružičastoj dekadi” devedesetih godina devetnaestog veka. U vreme njegove najveće slave nije bilo milionera, pisca ili istaknutog političara u Wujorku koga nije poznavao. On nije prao nego je bacao rukavice, insistirao je na tome da se sto opet postavi ako muva sleti na njega, bio je jedan od “gornjih četiristo” ljudi koji su mogli stati u salon ledi Astor. U momentu najveće slave, oko njega su pucali zidovi i ramovi. On se kretao na vrhu sveta kao ambasador samog sebe. Možemo se upitati da li ličnost još postoji na tako visokom nivou reprezentacije? Tesla je bio njegov rad. Wegov rad se bavio novim tek naslućenim, otkrivenim, stvarima koje još nemaju imena, koje je on otkrivao svojim pronalazačkim pipcima za novinu. Radeći stalno sa bezimenim, možda je i sam postao bezimen. Po svom spoljnom izgledu Tesla iz devedesetih 19. stoleća je bio moderan kicoš – onakav jedan dendi kakvom se divio Bodler i kakvog je Uismans slikao u Dezesentu. Pored toga što je bio nešto najmodernije, on je bio nešto najdrevnije, naime šaman. Šaman je možda prva “profesija” u istoriji čovečanstva, koja je onome ko je izabran nametnuta obično žestokom bolešljivošću. Taj anđeosko-đavolski poziv ne može se odbiti. Izbor je – ili postati šaman – ili umreti. Putevi u donji svet kakvi se pripisuju Orfeju, Herkulu, Odiseju ili Eneju su šamanistička putovanja. Van ovog sveta – u podzemlje ili pod oblake – šaman uvek ide po znanja važna za čovečanstvo, za pleme. To je prometejski posao. Šaman ne može da ima dnevni posao. On je ili kralj ili prosi. On gleda kroz vreme, zakone ljudi, “slučajnost rođenja” i svoju sopstvenu ličnost. S obzirom na to da je Tesla bio šaman – dendi, ne znam da li nam uobičajeni kriterijumi pomažu pri njegovom razumevanju. LJudi obično ne prave gromove. On jeste. LJudi spavaju sa ženama. On nije. LJudi spavaju noću. On nije. LJudi ne svetle posle naučnih predavanja. On jeste. Ovo je treći put da se bavite lirskom biografijom, a Korto Malteze se osetio i u biografiji o Tesli. Šta spaja vaše likove? - Spaja ih besmrtnost. Besmrtni su i Tesla i Korto i Aleksandar. Ako pristanemo da je u “Milenijumu” Beograd kolektivni junak, onako kao što je bila Andrićeva ćuprija, onda nema razloga da ga ne pridružimo ovoj grupi besmrtnih junaka. Da li je naslov romana posledica činjenice da Tesla ljude oko sebe, pa čak i mrtve prijatelje, doživljava kao maske ili ima šire značenje? - U Teslinom životu postojala je ogromna količina ljubavi za ideje i principe. Možda je ključno pitanje: koliko je ljudske ljubavi bilo u tom životu? Možda su njega ljudi doživljavali kao masku? Možda je on doživljavao ljude kao maske? Možda jedino ljubav ima moć da maske za nas ponovo pretvori u ljude? Pošto vaše viđenje Teslinog života i dela oštro odudara od tradicionalističkog i nacionalno preovlađujućeg viđenja Tesle u srpskoj i hrvatskoj kulturi, da li mislite da ćete izazvati izvesne otpore i osporavanja zbog te izmenjene vizure. - Ne znam zašto bi. Nisam čak siguran ni da odudara. To je pitanje fokusa. Uostalom, radikalni Karl Kraus je rekao da “ako umetnost nije protiv današnjeg dana, to je umetnost samo za današnji dan”. Da je moja knjiga ponovila “preovlađujuće viđenje” bila bi nepotrebna jer preovlađujuće viđenje postoji i bez nje. Jedan deo romana koji se odnosi na Teslinu samoću nije se našao u knjizi. Postoji li šansa da to bude podloga za neki novi roman ili radije idete u susret nekom novom liku? Ili novom gradu – pominjali ste Veneciju? - U novelu Venecija ću ubaciti i zanimljive citate, kao što je onaj Jana Morisa da se ostrvce Torčelo “kupa u ekstazi melanholije”. Venecija je bela maska iznad plaveti beskrajnih laguna. Ona je postojbina maski. Možda to tematski veže ovaj novi projekat sa Teslom. Građa o Veneciji je već narasla na nekih stotinak stranica. To je neobična novela, putopisna, autobiografska, esejistička koju ću, kao i obično, graditi onako kao što ona hoće da se gradi. Kada je pre nekoliko godina na Egzitu gostovala grupa White Stripes, izjavili su da su srećni što su u domovini Nikole Tesle. Postoji li šire interesovanje za Teslu u Americi i samim tim i za vašu knjigu? - Tesla je apsolutno kultni junak. To nije naša fantazija. Da li će se neosporno interesovanje za Teslu prevesti i u interesovanje za moju knjigu, ne mogu vam reći. Ja nisam mogao da predvidim ni francusko interesovanje za Milenijum. Ono što ja mogu da uradim, jeste da uradim svaki paragraf tako da ima poetski naboj i da nema suvišnih reči. Na jednom mestu u romanu “Milenijum nad Beogradom” upitali ste se kako da pišete o fragmentizovanom životu izuzev u fragmentima. Sličan postupak ste primenili i u ovom romanu. Da li vi svet gledate kroz fragmente ili vas privlače takve priče? - Ivo Andrić je to ponavljao mladim piscima: ako pođete od detalja, imaćete snagu i uverljivost u priči. Detalji će se sami isplesti u celinu. Ako naprotiv krenete od velike priče, imaćete zvečeću apstrakciju. Uverljivi detalji se neće stvoriti sami. “Ideje” tu slabo pomažu. Navodno je Sezan rekao Malarmeu: imam sjajnu ideju za sonet. Malarme mu je odgovorio: soneti se ne prave od ideja nego od reči. Prevod “Milenijuma nad Beogradom” vam je doneo tridesetak veoma značajnih kritika u Francuskoj i Švajcarskoj. Postoji li šansa da takav uspeh ponovite, ako se ima u vidu specifičnost jezika kojim je pisan roman “Tesla, portret među maskama”, koji je čak i po rečima vašeg izdavača, teško prevodiv? - Niko nije prorok u svom selu, a neki nisu proroci uopšte. Mnoge stvari su prevodive, ali prevođenje traži talenat i napor. Moja prijateljica Elen je već prevela nekoliko glava romana na engleski, ja mislim vrlo uspešno. Prevođenje nije samo prevođenje reči nego i kulturnih pretpostavki, onoga što jedna sredina smatra normalnim i zanimljivim. Nekako se desilo da su se moja dva poslednja romana bavila ključnim simbolima ove sredine. Jedan je Beograd. Drugi je Nikola Tesla. Ja sam ovim temama posvetio godine. Recitacije i mahanje zastavama nisu postupci. Postupci su važniji. Priča o gradu pokazala se zanimljivom i van naših granica. Bilo bi mi drago kad bi se zanimljivom pokazala i priča o ovom nadrealistički fascinantnom kulturnom junaku. Pripadate književnom krugu srpskih pisaca koji se uključio u postmodernistička istraživanja. Da li se u književnom životu Amerike prepoznaje struja koja bi odgovarala evropskom postomodernizmu. - U Americi je postojala ta jaka struja, koju je našoj publici dosledno predstavljao David Albahari. Karver, Kuver, sjajni Bartelmi, Duga Gravitacije. Mislim da se De Lilo može čitati u tom ključu. Onda se nešto desilo, slično izbleđivanju Novog talasa i uopšte roka na našim prostorima. Naravno da je kulturna sfera autonomna i da politika, čak ni kulturna, na nju ne deluje direktno, ali ja sam tu promenu uvek povezivao sa opštim zatupljenjem u vreme Regana i Buša–oca. Nekako su nestale knjige koje se igraju sa formom, u kojima se vidi nasleđe avangarde i prevladale su ogromne knjige (da čitalac zna za šta plaća dvadeset i pet dolara), u kojima je tema važnija od načina obrade. Što bi drug Tito rekao: “Ja volim realnu umjetnost.”