Kofer pun štapova

Predsednike i druge odlučioce nekada su sačekivali u predvorjima, hodnicima, holovima i tu u hodu ih ubeđivali zašto nešto treba ili ne treba da odluče. Od tog hodnika (Lobbdž) nastao je i taj sada već čuveni izraz lobiranje. Na srpskom bi to moglo da se prevede kao javno zagovaranje. Moglo bi, da je u Srbiji lobiranje, kao u drugim uređenijim državama, izašlo iz mračnih holova. U Srbiji je, u protekle dve nedelje, naveliko počelo da se priča o lobiranju. Prvo je Željko Mitrović, vlasnik kompanije “Pink”, u televizijskoj emisiji pomenuo da će se pismeno obratiti svim poslanicima u parlamentu u vezi s najavljenim zakonom o medijskoj koncentraciji. Za Mitrovića su radile ugledne svetske lobističke kompanije; zna što je lobiranje i zna da nije najavio ništa nelegalno. Ali znamo mi i naše poslanike, a i kako se rešavaju stvari u Srbiji, pa ako bismo krenuli da zamišljamo nekakav budući razgovor tih poslanika i ružičastog medijskog maga, ni u najoptimističnijim verzijama ne bi sve ostajalo u granicama morala i zakona. A da s pravom tako mislimo o našim poslanicima pokazalo se u slučaju nekakvog amandmana na akcize cigareta kada se, na prečac, stvorila nova skupštinska većina. Jer su za amandman SPS-a o akcizama na cigarete glasali još Čanak i Mađari od stranaka na vlasti, plus radikali, DSS, Nova Srbija i naprednjaci. Ako nemate hleba, pušite cigarete. To je otprilike objašnjenje koje je ponudila samo za ovu priliku sklopljena koalicija. A onda se brzo ustanovilo da ovakvo rešenje osim siromašnim pušačima odgovara još jedino biznismenu ovdašnjem Predragu Rankoviću Peconiju, čija kompanija proizvodi te najjeftinije cigarete. Upućeni će reći da se odmah progovorilo o Peconijevom lobiranju zato što ima moćne rivale na duvanskom tržištu; pa kad ti rivali izlobiraju svoj interes o tome se ne govori, a kad neko izlobira nešto protiv njihovih interesa onda to postaje tema svih i svugde. Ali, sve to je legalno. Ako je Peconi lobirao tako što je argumentima ubedio prvo Mađare i narodnjake, pa radikale i naprednjake da glasaju u njegovu korist, ako ih je zaustavljao u holu Skupštine ili ako im je pismeno objasnio zbog čega ne treba njegov “monus” da poskupi onoliko koliko i “marlboro”. Ali, možemo li posumnjati da su se, pored argumenata i brige za siromašne pušače, poslanici rukovodili i nekim drugim razlozima. Za koje se krivično odgovara. Kako ovde ništa nije bilo javno izuzev glasanja, niko ne može znati da li je bilo reč o lobiranju, kriminalu ili sticaju okolnosti. Lobiranje pretpostavlja javnost i iako ga enciklopedija Britanika definiše kao pokušaj da se utiče na ministre, ono uopšte ne mora da se odnosi samo na donosioce najviših odluka. Može se lobirati na sve odlučioce, od predsednika kućnog saveta i trenera lokalnog fudbalskog tima do predsednika države i po svakom motivu, ako on nije zakonski zabranjen. I lobiranje može, ali i ne mora, da podrazumeva novac. Može da se lobira npr. i za promenu naziva ulica. Možda neko smatra da Cetinje ili Makedonija (više) ne zaslužuju da imaju tako važne ulice u Beogradu a npr. Miloš Crnjanski zaslužuje. A nema je. I zato služi lobiranje. Da političke stranke ne bi bile ekskluzivni vlasnici svih mogućih pogleda na određenu društvenu pojavu, problem, ili možda inovaciju. Kažu da ima života i mimo stranaka. U Srbiji, kako kaže Vladan Vukosavljević, direktor firme “Lex & Lobbdž”, izraz lobiranje se uglavnom koristi kao eufemizam za korupciju. “I to ne bez razloga, jer u Srbiji bogati ljudi na političare utiču tako što koferi s novcem promene vlasnika.” I to sve, reći će, zato što ne postoji zakon o lobiranju, koji bi definisao ko može da se bavi lobiranjem, na koji način i koja finansijska sredstva ima na raspolaganju. Suština zakona, kaže, bila bi da svaki potez lobiste ali i lobirane grupe bude pod reflektorima javnosti. Pa i najzanimljiviji, finansijski deo za koji bi se znalo koliki je i koji bi išao instituciji, organizaciji ili dobrotvornoj ustanovi, a ne kao što je sada često bio slučaj – pojedincu. Inače, Vukosavljevićev “Lex & Lobbdž” je prvo preduzeće registrovano u Srbiji za poslove lobiranja. Zanimljiva su njegova iskustva sa našim političarima. “Naš klijent, francuska kompanija Akor bila je zainteresovana za izmenu zakona o radu i mogućnost da se u Srbiji uvedu bonovi za ishranu zaposlenih. Da bismo to ostvarili, mi smo krenuli da sa institutom bonova za ishranu upoznamo Ministarstvo rada, Ministarstvo finansija, sve poslaničke klubove, dva udruženja poslodavaca i tri reprezentativna sindikata. Kad bismo se predstavili kao lobisti, gledali bi nas zabezeknuto. Bili su zbunjeni, na oprezu, u neverici. I odmah bi nas pitali za motiv i interes našeg klijenta. Mi smo jasno i glasno objašnjavali da bi, ako bi se uveli ti bonovi, naš klijent, kao jedan od dva najveća izdavalaca tih bonova u EU, mogao da se bori za svoj kolač na tržištu. Mada bi možda i izgubio. Iako njih to uopšte nije trebalo da zanima, već samo da li bi uvođenje novog sistema bilo dobro po Srbiju ili ne, morali smo da objašnjavamo sve. Doneli smo im prevedene hrpe zakona iz Evropske unije, zemalja koje imaju taj institut, doveli smo predsednika najvećeg sindikata Rumunije. Lobiranje nije samo hodanje sa tašnom i ubeđivanje, nego mnogo više analize, grafikoni, dokumenta, poređenja sa evropskom praksom”, priča Vukosavljević. Inače, njegova firma ne posluje u skladu sa očekivanjima. Zanimljivo, kaže, da nikada nije imao nijednog domaćeg klijenta. Što nešto govori i o lobiranju u Srbiji. A stranci? “Strani klijenti se brzo uvere da za većinu inicijativa nije potrebno institucionalno lobiranje sa upaljenim svetlom, već da ih mogu ostvariti na manje konvencionalne načine”, kaže Vladan Vukosavljević. Ipak, predtekst priče o lobiranju i eventualno zakonu o lobiranju jeste Zakon o finansiranju političkih stranaka. Jer, ovog trenutka političke partije finansiraju svi građani Srbije i to iz budžeta, prema broju osvojenih mesta u parlamentu. Ipak, uverenje građanstva da stranke ne žive samo od nas koji ih plaćamo, nemoguće je pokolebati. A pri ovakvom zakonskom stanju, niko ne zna ko finansira koju partiju. Ko plaća plakate, kampanje, TV emisije i šta dobija zauzvrat. Teško je prebrojati sve troškove stranaka u kampanji, ali ako bismo uspeli da to uradimo samo sa onim najočiglednijim, te cifre bi uveliko premašile iznos koji te stranke dobijaju iz budžeta. I onda, naravno, da se upitamo gde je razlika. Ko to još daje pare. I kome su to stranke za koje mi glasamo onda dužne. I kako im te dugove vraćaju. Prisustvom na hapšenju kad se stanje izmakne kontroli, sprečavanjem hapšenja dok se ne izmakne, donošenjem zakona koji im odgovaraju, ublažavanjem onih koji im ne odgovaraju. Ili je možda ipak sve na nivou ideologije, pa stranke svojim sponzorima vraćaju borbom za bolju Srbiju? “Zakon o finansiranju političkih stranaka trebalo je da političke stranke upodobi i legitimiše za demokratiju; dakle da se na jasan i transparentan način istakne način rada i finansiranja partija, a mi ništa od toga nemamo. Stranke kontrolišu same sebe jer su kao nadležne institucije za to određeni Odbor za finansije u parlamentu i Republička izborna komisija. Umesto neke nezavisne regulatorne komisije koja ne bi bila pod stranačkim uticajem. Ovako je od zakona napravljena farsa, dakle, namerno je napravljen loš”, kaže Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije. I ne samo ovaj, i mnogi drugi zakoni se prave samo da bi se mogli pohvaliti da postoje. A onda se ispostavi da slučajno ostavljenu rupu u zakonu neko iskoristi. Ali, ne znamo podatke da li je baš taj finansirao kampanju određene stranke na vlasti. “Pa, pogledajte kako sada svi govore da je loš zakon o građevinarstvu. Kao da to nisu znali 2001. kad su ga donosili. Ali, tad su morali tako. Slično je i u drugim oblastima. Ali, ako im se i desi da naprave dobar zakon kao što je onaj o državnom revizoru, onda ga na drugi način opstruišu. Prvo mu ne daju prostorije godinu i po dana, pa mu umesto 60 broj zaposlenih ograniče na 30, a onda platu tih 30 ljudi limitiraju na 65.000 dinara iako dobar revizor na tržištu vredi bar 130.000. Dakle, sve se uradi da ta državi preko potrebna institucija ne počne da funkcioniše”, kaže Branko Pavlović, konsultant. Pavlović kaže da oligarsi plaćaju sve, ali bukvalno sve političke stranke. “Pa, eto, Toma Nikolić je na televiziji rekao da mu je Beko plaćao neke emisije i putovanja, a znamo i da je taj isti Beko namirivao velike dugove LDP-a prema B92. Dakle, isti ljudi plaćaju sve, od radikala do LDP-a i oni mogu da rade šta hoće.” Posledica toga, kaže Pavlović, jeste da se većina odluka donesenih u srpskom parlamentu donose zbog nekih drugih interesa a ne zbog interesa države Srbije. “Glavni lobisti u Srbiji su Evropska unija, Svetska banka i MMF. Oni, boreći se za interese svojih kompanija, imaju najveći uticaj na srpsku vladu. Zatim, slede regionalni lobisti; tu mislim na MOL, OMV, Merkator. I tek na trećem mestu po uticaju su ovi naši bogataši”, smatra Branko Pavlović. Inače, on sasvim zanimljivo kaže da su vrlo često lobiranja i pritisci na naše političare od strane domaćih i stranih tajkuna delotvorna jer ozbiljni privrednici imaju veći interes nego političari da u zemlji raste standard. Jer, oni na ovom tržištu ipak moraju da prodaju svoje proizvode. Tako da je, zaključuje, ponekad potrebno i lobiranje da političari rade svoj posao. Inače, pored te granice između korupcije i lobiranja, u Srbiji se često gubi i granica između lobiranja i ucena, tj. lobiranja i pretnji. Pa pod formom lobiranja našim političarima dolaze svakako jake pretnje i pritisci. Tu je zanimljivo i iskustvo Branka Pavlovića, dok je 2004. godine tri meseca bio direktor Agencije za privatizaciju. “Na primer, kod tendera za subotički Sever direktor Svetske banke je bio lično zainteresovan da baš određeni konsultant koji nije dobro radio svoj posao ostane i dalje u igri i da se s njim ne raskida ugovor. Pritisci su bili neprestani. Ili, na primer, kada je Evropska agencija za obnovu i rekonstrukciju zahtevala da se konsultantima 60 odsto cene isplaćuje avansno. Što je suludo. I na to nisam hteo da pristanem. Pritisci su i tu dugo trajali. Dakle, oni navodno pomažu Srbiji, a zapravo guraju veliki novac čitavoj lepezi konsultanata skoro nizašta.” Uz to, kaže, čim je objavljeno da je postao direktor, počela su ispipavanja. Sa svih strana. “Za 90 dana, koliko sam bio na tom mestu, obavio sam oko 500 sastanaka. Na stolu sam imao pola metra vizitkarti. Uglavnom traže sastanak. Zvali su me Vojin Lazarević, s kim nisam stigao da se vidim, Miodrag Kostić, protiv koga se vodio postupak pa smo se čuli telefonom, video sam se sa Zoranom Drakulićem, Miodragom Miškovićem... Delta je tražila da nam upriliči prezentaciju u njihovim prostorijama; rekao sam da to nije običaj Agencije i da mogu da dobiju samo sastanak kod nas, da će dobiti kao velika kompanija više vremena od ostalih, ali ništa više od toga”, kaže Pavlović. Pored zakona o finansiranju političkih stranaka, gde se zna ko pije i troši, ali ne i ko plaća, bar u prvoj rundi, i aktuelna politička situacija pogoduje onima koji bi novcem da utiču na donošenje odluka. Vladajuća većina je tanka, ima samo dva poslanika više od minimuma, a plus se sastoji od 14 stranaka od kojih se samo za jednu pouzdano može reći da bi i na sledećim izborima prešla cenzus. I eto eldorada za sve oligarhe i druge za državne odluke posebno zainteresovane građane. DR ANA S. TRBOVIĆ, FAKULTET ZA EKONOMIJU, FINANSIJE I ADMINISTRACIJU (FEFA) Jedino Srbiju ne zanima lobiranje Srbija bi, kao država trebalo što pre da se uključi u lobiranje u okviru Evropske unije; odnosno trebalo bi da nastoji da utiče na odluke koje se donose u Briselu. Baš u cilju podizanja svesti o značaju lobiranja kao i širenju znanja o tome kako se to radi, mi smo kao fakultetu organizovali i obuke za državne službenike. Istina, Srbija je, 2004. godine, angažovala kompaniju “GEllis” za lobiranje u okviru Evropske unije, ali taj ugovor nije pravilno iskorišćen. Postoje različite vrste lobiranja; nama je u tom trenutku najpotrebnije bilo popravljanje medijskog imidža i zato je međuministarska komisija, čiji sam član bila, izabrala “GEllis”, kao kompaniju poznatu baš po tom aspektu lobiranja, a pored toga je imala regionalno iskustvo budući da je radila za Sloveniju. Međutim, vlada dr Vojislava Koštunice, koja je formirana te 2004, imala je otpor prema javnom zagovaranju u Briselu; nije razumela da to može da bude način da se Srbija promoviše u EU. Da bi lobistička agencija bila od koristi, morate je hraniti informacijama, a naša vlada to nije radila. Čak u vreme martovskog pogroma na Kosovu oni nisu bili ni kontaktirani iako smo tako možda mogli da u evropske medije plasiramo svoj pogled na te događaje. Taj ugovor je praktično propao i naravno nije obnavljan. Srbija je danas jedna od retkih zemalja na svetu koja se sistematski ne bavi lobiranjem u glavnim centrima moći Briselu i Vašingtonu. Naši pokušaji da utičemo na određene odluke sada se svode na nivo pojedinačnih akcija ambasadora i neke privatne inicijative. Uopšte, kada je u pitanju imidž države u svetu, tu postoje samo sporadične aktivnosti vlade (npr. aktivnosti Turističke organizacije Srbije ili Agencije za strana ulaganja), gde postoji slaba koordinacija i ne postoji sistematski, strateški okvir. Koordinacija i stvaranje takvog okvira su prošle godine nominalno povereni Savetu za promociju Srbije, koji je država osnovala, ali nikada mu nije dala pravu podršku da bi on mogao i da deluje. Godinu dana je trebalo da se izabere predsednik Saveta, tek nedavno je upotpunjeno članstvo, a određen je minimalan budžet za rad Saveta, odnosno za preduzimanje mera koje bi unapredile sliku Srbije u svetu. Ana Stojiljković Srpski recepti i kokusi “Srpsko lobiranje u američkom Kongresu ne poklapa se ni sa čim poznatim u teoriji o lobiranju etničkih grupa”, kaže Ana Stojiljković, koja je pišući magistarsku tezu na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti o Kongresu SAD, u proleće 2007. godine izučavala načine lobiranja etničkih grupa. Teorijski, etničke grupe u SAD lobiraju za interese svojih matičnih država kroz svoj glasački potencijal ili donacijama za kampanje kongresmena ili senatora. Znači, pripadnici dijaspore neke države, naročito ukoliko su brojni i koncentrisani u biračkim distriktima, crpe svoj uticaj iz mogućnosti da na izborima donesu veliki broj glasova. Ili, ukoliko su dobro organizovani i imućni, svoj uticaj ostvaruju dajući novac za izborne kampanje kongresmena i senatora koji su onda posebno osetljivi na njihove interese. Mi smo pokazali da je moguće uticati na određene odluke Kongresa čak i kada nemate organizovanu i jedinstvenu dijasporu iza sebe, veliki novac ili jaku lobističku kompaniju. Taj posao su najvećim delom preuzeli ljudi iz naše ambasade; iako je praksa da diplomate ne lobiraju u Kongresu već da se direktno obraćaju Stejt dipartmentu. Za vreme dok sam ja bila tamo, ljudi iz naše ambasade održali su stotine sastanaka sa pojedinim kongresmenima i senatorima. Nastojali su da neutrališu naše najžešće oponente i da animiraju one koji su nama naklonjeni. I mogu reći da je bilo vidljivih rezultata: u periodu koji sam istraživala, Kongres je kroz dve rezolucije podržao demokratske snage u Srbiji; a rezolucije koje su podržavale nezavisnost Kosova nisu ni došle do glasanja u Kongresu. Naravno, najveći uspeh srpskog lobiranja u SAD je formiranje srpskog kokusa u Kongresu, neformalne grupe kongresmena i senatora zainteresovanih za interese Srbije. O tome koliko je kokus uticajan možemo zaključiti i iz činjenice da je Ram Emanuel, sada šef kabineta Baraka Obame, bio kopredsednik našeg kokusa”, kaže Ana Stojiljković.