Vreme ulice dolazi

Na velikoj površini jednoga zida, pročitao sam metarski krupnim slovima napisan grafit Um caruje, dok snaga ne popizdi. Upamtio sam ga i, u međuvremenu, pokušavao da protumačim pravo. Rečnik srpskoga jezika, izdanje Matice srpske, 2007, sadrži objašnjenja značenja reči pizditi (str. 927) i reči popizditi (str. 973). Za reč pizditi navedena su značenja “gubiti živce, nervirati se, ljutiti se”, a zatim i “pričati koješta, pričati gluposti, besmislice”. Značenja reči popizditi glase “mnogo se iznervirati, jako se razljutiti, poludeti od ljutine, nerviranja”. Ovih dana, pak, čuli smo ili pročitali izjave visokih funkcionera da rešavanje naših brojnih društvenih problema pod pritiskom “ulice” ne bi dovelo ni do kakvih poboljšanja, nego samo do bezakonja, haosa i nereda. U već pomenutom Rečniku srpskog jezika reči “ulica”, pored najčešće zastupljenih značenja, navodi se: “besprizoran svet (uličari, uličarke)”. Sigurno je da se u izjavama funkcionera ne podrazumeva takvo značenje reči “ulica”, nego se, verovatno, podrazumeva brojčano veliki spontani skup pojedinaca, a kojim ne rukovodi ili ga slabo kanališe neka organizacija ili politička stranka. Proizlazi da je “ulica” negativna, neprihvatljiva i štetna društvena pojava. “Ulici” se u drukčijim društvenim okolnostima i od strane ličnosti koje različito gledaju na ovu pojavu, ne pridaje značenje anarhističkog bunta, sa propratnim razbijanjem izloga, paljevinom zgrada i automobila, krađom iz prodavnica i siledžijstvom. “Ulica” dobija značenje i naziv “demokratske promene”, pa i naziv “demokratske revolucije” (istina, uz kolateralnu štetu). Mnoga događanja u daljoj ili bližoj prošlosti, kako u svetu tako i u našoj zemlji, imala su i karakteristike “ulice”. Tokom prošle godine desile su se u više zemalja u svetu (Francuska, Italija, Grčka, Island, Irska). U izgledu je povećavanje njihovog broja u bliskoj budućnosti. Da li i kod nas? Dovodeći u uzajamnu vezu tekst grafita i upotrebu pojma “ulica”, prosudio sam da pisac, a možda i autor grafita, verovatno nije poruku namenio sebi, nego onima koji mogu postati učesnici “ulice”. Na samom početku članka “Šta bi u palati ‘Srbija’” navodi se da su sastanku posvećenom krizi, na poziv predsednika Tadića i premijera Cvetkovića, prisustvovale vodeće ličnosti privrede, bankarstva i sindikata. Nisu prisustvovali predstavnici pojedinih segmenata građana države Srbije (nezaposleni, omladina, seljaci, žene, penzioneri i brojni osiromašeni ili zbog raznih nesrećnih okolnosti ojađeni građani), jer ti segmenti nemaju organizaciju koja bi ih predstavljala ili, ukoliko i postoji, ne predstavlja ih u dovoljnoj meri. Pri tom, osnovano se može pretpostaviti da se ovi građani u manjem procentu učlanjuju u političke stranke, pa ni posrednim putem ne mogu u većoj meri da utiču na stanje i promene u Srbiji. A ovi građani čine oko polovine ukupnog stanovništva Srbije. Tako dolazimo do bližeg predstavljanja porekla “ulice” koja poglavito iz ovih segmenata stiče svoje učesnike. Sada se u svetu i u našoj zemlji najčešće koristi termin “ekonomsko-finansijska kriza”. Nedovoljno se ima u vidu da ova kriza ima i svoju majku (sistemska kriza) i sestre ili ćerke (kriza rada i kapitala, socijalna kriza, politička kriza, kriza zdravstvenog sistema, moralna kriza itd.). Prema tome, mogućih podstreka za “ulicu” ima dovoljno. Pojedini ekonomisti-analitičari tvrde da će kriza već za nekoliko meseci pokazati zube. Uskoro će i proleće koje pruža dobre meteorološke uslove za “ulicu”. Osobno, želim da ne bude potrebe za “ulicom”, a za “ulicu” bih bio, ukoliko bismo se našli u “ćorsokaku”. Sredoje Lalić, Novi Sad