Filozofi me ne interesuju

Za predavanja Aleksandra Koževa, ruskog emigranta, na pariskoj „Ecole Pratiljue des Hautes Etudes“, obično se kaže da su najuticajnija filozofska predavanja u XX veku. Kožev je od 1933. do 1939. držao predavanja o Hegelovoj „Fenomenologiji duha”, delu koje u to vreme nije postojalo u francuskom prevodu, i na njih su stalno ili povremeno dolazili Žorž Bataj, Žak Lakan, Moris Merlo-Ponti, Andre Breton, Hana Arent, Remon Keno, Žan-Pol Sartr, Remon Aron, Pjer Klosovski... Transkripte tih predavanja je objavio Remon Keno 1947. (kod nas poznati kao „Kako čitati Hegela”), a pisac „Zaze u metrou” i „Stilskih vežbi” o Koževu će napisati i roman „Nedelja života”. Aleksandar Kožev, odnosno Aleksandr Vladimirovič Koževnikov, rođen je 1902. u jednoj od najimućnijih i najuglednijih moskovskih porodica (bio je nećak Vasilija Kandinskog). Rusiju napušta posle revolucije i odlazi u Nemačku na dalje školovanje. Kod Karla Jaspersa će doktorirati s temom religiozne filozofije Vladimira Solovjeva, gde kritikuje pravoslavni koncept istorije. Potom odlazi u Francusku u kojoj, sa izuzetkom kratke akademske karijere, veći deo života provodi radeći u francuskom ministarstvu ekonomije. Remon Aron, koji je za Koževa rekao da je „najinteligentniji čovek koga je sreo”, zabeležio je i da mu se on poverio da mu je „bilo žao kada je Staljin umro”. Glasine o njegovom „staljinizmu” nisu uistinu jenjavale, i one su kulminirale u članku u „Mondu” iz 1999, gde se Kožev navodno razotkriva kao „špijun KGB-a”. Kako bilo, Kožev nije samo izazivao divljenje, nego su njegovi radikalni politički stavovi i pojedine ideje provocirale oštre reakcije. Vodio je dugu prepisku sa Karlom Šmitom i Leom Štrausom o „kraju istorije”, o ideji s kojom se nisu slagali. „Budući da je istorija nastala iz želje za priznanjem”, tvrdio je Kožev, „ona će nužno prestati u momentu kada ova želja bude zadovoljena. Ona će biti zadovoljena kada svako bude priznat u svom ljudskom dostojanstvu i realnosti od svih drugih, koji su, sa svoje strane, u istoj meri od svakog drugog priznati u svojoj realnosti i dostojanstvu”. U studiji (odnosno prerađenoj disertaciji) „Subjekt želje: hegelijanske refleksije u Francuskoj u XX veku” (1987), Yudit Batler je nedvosmisleno ukazala koliko je veliki značaj imalo uvođenje hegelijanskih ideja, posebno one o želji, u francusku misao druge polovine prošlog veka, odnosno u kojoj meri se ono što se zove postmoderna i poststrukturalistička filozofija ima da zahvali Koževljevim interpretacijama Hegela i njegovim uticajnim delima. Povodom 40 godina od Koževljeve smrti, smrti nezaobilaznog inspiratora moderne misli (1968), objavljujemo veći deo razgovora koji je Kožev vodio četiri dana pre nego što je iznenada preminuo (za vreme jednog predavanja u Briselu), koji je s njim vodio Žil Lapuž, objavljen iste godine u časopisu La Quinzaine littéraire. Kožev nije pristao na intervju i ovo je transkript razgovora objavljen nakon njegove smrti. Aleksandar Kožev je došao na svet u Moskvi 1902. Osamnaest godina kasnije, 1920, napušta Rusiju i dospeva u Nemačku. - Zašto? Bio sam komunista, nije bilo razloga da bežim iz Rusije. Ali znao sam da etabliranje komunizma znači 30 užasnih godina. Ponekad mislim na te stvari. Jednom sam majci rekao: „Konačno, da sam ostao u Rusiji...”, a ona mi odmah odvratila: „Ali bio bi barem dva puta streljan”. Možda, možda... pa ipak – Mikojan... Nemačka – to je značilo Hajdelberg i Berlin. U to vreme predaje profesor filozofije po imenu Huserl, i kom izvesni talenti nisu nedostajali. - Ne, Huserlova predavanja sam svojevoljno izostavio. Slušao sam jednog drugog, skroz glupog profesora i potom Jaspersova predavanja. Izgubio sam vreme učeći sanskrit, tibetanski i kineski jezik. Budizam me zanimao zbog njegovog radikalizma. To je jedina ateistička religija, ali što sam dublje kopao shvatio sam da sam na pogrešnom putu. Postalo mi je jasno da se pre 25 vekova nešto odigralo u Grčkoj i da je tamo izvor i ključ svega. Tamo je izrečen početak rečenice. A onda Pariz, i predavanja koja slušaju Breton, Bataj, Lakan, Keno... - Pokušao sam da čitam Hegela. Pročitao sam „Fenomenologiju duha” četiri puta u celosti, potpuno predat. Nisam ni reči razumeo. Potom sam došao u Pariz, ništa nisam radio, studirao sam, i utom je umro ujak koji je trgovao sirom i koji mi je pomagao, pa sam ostao bez ikakvih sredstava. Godine 1933. je profesor Kojre (pravo ime Kojarkskij, prim. prev.), koji je držao predavanja o Hegelu, morao da otputuje, i ja sam zamoljen da ga zamenim. Prihvatio sam. Čitao sam ponovo „Fenomenologiju duha” i kada sam došao do IV poglavlja, shvatio sam da je reč o Napoleonu. Počeo sam sa svojim predavanjima. Nisam ništa unapred pripremao, čitao sam, komentarisao, ali mi se sada sve što je Hegel govorio – činilo jasno. Da, doživeo sam izvanredno intelektualno zadovoljstvo. A bilo je i izvanredno zadovoljstvo govoriti o Hegelu pred Bretonom, Batajem, Lakanom, Kenoom... Bio je takođe prisutan i jedan gospodin sa ordenjem, koji je dolazio sa svojom ženom i niko ga nije znao. Dolazio je tri godine i nijedno predavanje nije propustio. Onda mi je, poslednjeg dana, rekao kako napušta Pariz i predao mi podsetnicu. Tada sam saznao da sam Hegela približio jednom kontraadmiralu flote. A poštovanje filozofa? - Filozofa? Hajdegera? Ali sigurno znate da ga je kao filozofa zadesila zla sudbina. I nezavisno od Hajdegera. Filozofi me ne zanimaju, tražim samo mudrace – a nađite mi jednog. Sve je to u vezi sa krajem istorije. Znam, smešno je to. Hegel je to rekao. Ja, ja sam objasnio da je to Hegel rekao i niko neće da prizna da je istorija završena, niko to ne može da svari. I iskreno rečeno, i ja sam isprva mislio da je to lupetanje, ali sam potom o tome iznova razmišljao i uvideo da je to bilo genijalno. Hegel se samo prešao za sto pedeset godina. Kraj istorije nije bio Napoleon, nego Staljin, i trebalo je da dođem ja i to obznanim, s razlikom što nisam imao priliku da vidim ispod svog prozora Staljina kako jaše na konju, ali dobro... Zatim je došao rat, i onda sam shvatio. Ne, Hegel se nije prevario. Dao je pravi datum kraja istorije – 1806. godina. Šta se od tada desilo? Apsolutno ništa, nadolazak provincije. Kineska revolucija nije ništa drugo do uvođenje Napoleonovog zakonika u Kinu. Čuveno ubrzanje istorije o kom se toliko govori. Jeste li primetili da istorijsko pomeranje utoliko manje grabi napred ukoliko biva sve brže? Mora se tačno definisati šta se tim rečima kazuje. Šta je istorija? Jedna rečenica koja odražava realnost, ali koju niko pre toga nije izrekao? U tom smislu se govori o kraju istorije. Stalno se produkuju događaji, ali od vremena Napoleona i Hegela, ništa se više nije reklo, ništa se novo nije moglo reći. Nešto se rodilo u Grčkoj, i poslednja reč je izgovorena. To su tri čoveka u istom momentu shvatila: Hegel, Markiz de Sad i Brumel – da, da, Brumel je znao da se nakon Napoleona ne može više biti vojnik. Kraj istorije... - Bacite pogled oko sebe. Sve, čak i trzaji sveta pokazuju da je istorija završena. Berlin je danas isto što i Latinski kvart moje mladosti. Gledano iz političkog ugla, na putu smo ka univerzalnoj državi, koju je Marks predvideo (ali je tu ideju pozajmio iz Napoleonovog doba). Kada se ona pak jednom etablira, ta država univerzalna i homogena – a jasno je da se ka njoj krećemo – može li se ići dalje preko toga? Ako kažete da je čovek bog, možete li onda ići iznad toga? Ostaje umetnost, ali kako da se nešto novo kaže nakon konkretne muzike i apstraktnog slikarstva? Krećemo se ka jednom rusko-američkom načinu života, čovekolikom, ali animalnom, što će reći bez negativnosti. Mislimo na setne reči, koje je Hegel pred sam kraj života napisao: „Ako filozofija slika svoje sivo u sivo, onda je jedna forma života postala stara, i sa sivim u sivom ne da se podmladiti, nego samo prepoznati; Minervina sova svoj let otpočinje tek s dolaskom sutona”. - Šta će od toga biti? Kako to zamisliti, ali uzmimo Japan: to je zemlja koja se u toku tri veka svesno zaštitila od istorije, podigla je barijeru između sebe i istorije, tako da se tu možda da predvideti naša vlastita budućnost. I istina je da je Japan iznenađujuća zemlja. Jedan primer: snobizam je po svojoj prirodi povlastica male manjine. Ono što nas Japan pak uči, jeste da se snobizam može demokratizovati. Japan – to je 80 miliona snobova. U odnosu na japanski narod, englesko visoko društvo je buljuk pijanih mornara. Japanizovati Zapad... - Kakve to veze ima sa krajem istorije? To je iz razloga što je snobizam bezinteresna negativnost. U svetu istorije, sama istorija preuzima na sebe zadatak da proizvodi negativnost, koja je suštinska za ono što je ljudsko. Ako istorija ne govori više, dolazi do vlastitog fabrikovanja negativnosti. Ne zaboravite da snobizam ide jako daleko. Umire se iz snobizma, to su kamikaze. Poznajete priču o Fridrihu II koji je, kada je na nekom bojnom polju čuo mladog vojnika da zapomaže, jer je bio smrtno ranjen, dobacio: „Neko umire, onako kako mu priliči”, i produžio dalje. Ili Cezar koji proboden bodežom, navlači ivicu toge preko rana na nozi. Želim da kažem da kada se ono što je ljudsko zasniva na negativnosti, kraj diskursa istorije nudi dva puta: japanizovati Zapad ili amerikanizovati Japan, što će reći voditi ljubav na prirodan način ili na način učenih majmuna. A društvene nauke suprotstavljate filozofiji? - Ukoliko se želi da se sažme u velikim crtama, moglo bi se reći kako sam počeo definisanjem filozofije. Ona ne poseduje rezervisanu oblast. Ona je diskurs, nevažno koji, ali koji se razlikuje od svih ostalih u tom smislu što ne on govori samo o tome o čemu govori, nego govori o činjenici da o tome govori i da je upravo on koji o tome govori. Svaki diskurs koji ne govori o sebi samom, samim tim se smešta izvan filozofije. Ovaj filozofski diskurs, koji se rodio u Grčkoj, uz bok čoveku koji se zvao Tales, upoznao je potom dve ekstremne ilustracije: Parmenida, čiji diskurs vodi u tišinu, i Heraklita koji izriče neprekinuti diskurs, beskonačan diskurs u kom nakon svake rečenice uvek može slediti druga. Od tog diskursa su potekli retori i sofisti. A moderni sofisti, Heraklitovi sinovi, jesu sociolozi i istoričari čiji diskurs ima prosto karakter da je beskonačan. Kraj filozofskih diskursa... - Pretenzije humanističkih nauka otuda se daju danas razumeti. Ako je istina da je Hegel okončao filozofski diskurs, ne iznenađujuće što se humanističke nauke umnožavaju. Puno se buke diže sada oko rasprave u kojoj se istorija suprotstavlja strukturi (misli se na raspravu koju je izazvalo Fukoovo delo „Reči i stvari”, objavljeno 1966, prim. prev.). To mi se čini pre zabavnim. Ako je istorija završena, ako je njen diskurs ućutao, tada ćete se složiti da rasprava o kojoj je reč, postaje pomalo akademska. I s druge strane, normalno je da humanistističke nauke treba da istražuju određeno polje, što će reći da prepoznaju u čoveku prostor gde funkcioniše nešto drugo, nešto što nije ljudsko. U čoveku je jedan odsto ljudskog, ostalo je, da kažemo, životinjsko; to čini, pak, prostraniju teritoriju koja se može zapravo interpretirati. Ono što je u seksualnom činu ljudsko, jeste zabrana incesta, to je rečeno i istina je, ali preostalo? Znate da se zahvaljujući nauci, može veštački proizvesti majčinski instinkt. Ali ako vam neki antropolog objašnjava da sve dolazi iz neolita, i da je samo to što iz neolita dolazi važno kod čoveka, onda taj antropolog zaboravlja samo jedno, naime da je u neolitu možda sve postojalo, osim antropologa samog. Da se razumemo, antropolog o kom je reč je koherentan. On nije filozof, on ne može dakle da odmeri tu razliku. On je čovek nauke; njegov diskurs se odnosi na jedan objekat ili događaj, on se ne odnosi, kao diskurs filozofa, na vlastite iskaze o tom objektu ili događaju. Istina je da je filozofski diskurs poput istorije završen. Ta ideja izaziva bes. Otuda su možda mudraci – oni koji dolaze iza filozofa i među kojima je Hegel možda prvi – tako retki, ako ih uopšte ima. Istina je da možete biti pristalica mudrosti ako vam pođe za rukom da verujete u vaše božanstvo. Qudi koji su uistinu zdravog duha, veoma su retki. Biti božanski, šta to znači? To može biti stoička mudrost ili pak igra. Ko je u igri? To su bogovi, oni nemaju potrebe da reaguju, dakle oni su u igri. To su bogovi koji ništa ne čine (fainéants)! Priredio i preveo sa francuskog Dejan Aničić