Bakunjin u kontejneru

Uvek sam se pitao: kako li se Kleopatra osećala kada je, prvi put, Aleksandrijska biblioteke gorela? I koji je svitak, iznad vode Cezar u ruci držao dok je drugom rukom plivao i život spasavao sve bežeći za makedonsku Galiju; to jest, njegov rodni Galičnik pored Ohridskog jezera... Moja biblioteka nije gorela već je, dobrim delom, u kontejneru završila. Jer, Olja je bila neumoljiva i, moja biblioteka iz stana u Draže Pavlovića bila je u kartonske kutije spakovana i za transport pripremljena. Ah, nebesa, mojih li muka! U Gročanskoj za nove knjige nije bilo mesta, a ni kod burazera u Vrčinu, takođe. I stojim, tako, ispred kontejnera u Draže Pavlovića, i razmišljam: kako li se Tolstoj od svoje biblioteke opraštao kada je Jasnu Poljanu napuštao da bi, jelda, onako, u Astapovu završio... I, shvatim, nemam kud, i, onako, u afektu, rešim da celu biblioteku poklonim – KONTEJNERU! Što da ne!? I Hitler je knjige palio, pa, evo, ime mu se i danas pominje, a možda bude i njegove rehabilitacije. Elem, krenem na posao, domaćinski. Prvo u kontejner ošinem Trockog, za njim Bakunjina, Kropotkina, otresem se, u jednom cugu, ruskih anarhista, ali otkačim se i Rudija Dučkea, i Bader-Majnfoha. Onda krnem u kontejner i mladog i starog Marksa, odoše tako i „Rani radovi”, mada vidim da je Marks opet u modi. I, ajd, što sam ošinuo i moje profane „praksisovce” nego sam, bre, i Đinđićevu „Jesen dijalektike”, i to sa posvetom, eej, Srbine! Punim kontejner evropskom mišlju. Dođe red i na evropsku duhovnu baštinu, na sabrana dela Plotina, na ranu i kasnu sholastiku u koju je, ne znam kako, zalutao i Lešek Kolakovski!? I taman sam za šiju uhvatio Dekarta i francuske prosvetitelje, kad gle, u ulici se pojaviše na frezi Cigani, a možda su bili i Romi. I zapomažu izdaleka: „Ne bacaj, kume, više, leba ti!” Kukuleču kao da ne mogu da žive bez Froma i Markuzea, kao da bi za Mirčea Elijadea desnu ruku do ramena dali! I do pojave ovih bizlismena sam tvrda srca bio, sve kontejnere u ulici bih do vrha napunio, i Evropu na deponiji –Ade huje sahranio. Ali, ciganska molitva me razmekšala i setna misao mi se javila; možda će, uz pomoć Cigana, moje knjige, na platou ispred Kapetan Mišinog zdanja završiti, i, neki će brucoš filozofije do njih jeftino doći, po njima ispite spremati i evropskim se mislima otrovati. Nego, počne rovovska borba ispred kontejnera, u ulici Draže Pavlovića. Otimam se sa Brazilcima za ruske klasike, a nekako, najviše za Berđajeva, ali i za Andreja Platonova i Remizova. Ruske beletristike, pa i Čehova, najlakše sam se odrekao. Spori su Rusi, brate, to se danas teško čita, sem Tolstoja. Ali on nije pisac, on je svetac, mudrac. I tu, pored kontejnera, setim se Tolstojevih rečenica kada je, prvi put, u mojim, to jest, šezdesetim godinama, hteo da beži od kuće, od Jasne Poljane i svoje Sofije. I mogu, Srbi moji, za Tolstojevim biografom da ponovim: „Sofija nije videla božansko uplitanje u prorokovanju svoga muža, nego samo čudesnu moć pripovedanja koja mu je data...” A kada su Cigani „robu” na frezu natovarili, očekivao sam da ću za bibliotekom zaplakati. Ali, nijedna suza iz oka nije kanula, samo mi se u pleksusu napravila velika, zjapeća praznina. Onda sam sa burazerovim „volvoom” i sa restlovima biblioteke za Vrčin krenuo, kao 1915. preko Prokletija u Albaniju... Ali, loši znaci, loši znaci ređaju se kao na traci. Kuku meni, a kuku i vama! Jer, samo što je Obama u Belu kuću ušao, sa komode mi je Etrurski akrobata pao! I razbio se načisto; stopala mu odletela ispod plazme, podlaktica ka radnom stolu i kompiški, desna šaka ka beržeri, potkolenica ka indijskom taburetu. I, grdno osakaćen, jadni akrobata ležao je na desnom boku kao čuveni „Gal na umoru”, kao iskasapljeni panonski gladijator u rimskom Koloseumu, kao Hektor pod zidinama dunavske Troje ili kao posečeni Filota, vođa zavere protiv Aleksandra posle bitke kod Gaugamele, kada je Persija već bila pod našim nogama... Ah, šta ti je život akrobate, životić tanak kao končić! Do malopre, Etrurski akrobata stajao je sav napet, mišićav i potpuno nag, napravio je „most” od svog tela, i, u toj teškoj gimnastičkoj pozi, stigao mi je iz Wujorškog muzeja kao poklon jednog bogatog srpskog masona iz Buenos Ajresa... I, uplašio sam se, prvi put u životu, da više ni slova neću moći da napišem! Jer, učinilo mi se da je iz tela akrobate od keramike otišla u nepovrat tajna moje hermeneutike, snaga Rudolfa Štajnera... Tu Jung mrmlja, sa srebrnom patarenskom lulom među zubima: „Ajde, ne budali, dečače moj mali! Tvoja hermeneutička snaga utisnuta je u tebe na vodama Rajnfala u mojoj Švici. Tamo na Rajni, rajskoj reci, kao što joj i ime kaže, tamo gde je moja kuća najranijeg detinjstva, u kojoj si bio i gde si se inicirao. Zato ne drami više zbog pada Etrurskog akrobate! Jer, delovi njegovog tela mogu da se zalepe! Nego, brini o tome kako Srbi da se ponovo zalepe! Kako Srbe podsetiti da su ETRURSKOG porekla i da su, posle Trojanskog rata, odavde, sa ETRURSKE, to jest, FRUŠKE gore, posle Trojanskog rata, krenuli ka Dalmaciji, Istri, Veneciji, pa Lombardiji, a najuporniji su do Sicilije stigli. Usput su Rim, to jest, Romu osnovali da bi se RUME sećali. Uostalom, Romul i Rem nisu li to RUMA I SREM!?” Ovde jasno stavim Jungu do znanja da me sa fruškogorskim poreklom Etruraca smara. I u znak protesta mašim se daljinca da gledam kako Jelena Dokić tambura Klejbanovu. Ali, Jung mi ne da mira: „Nije li i Jelena Dokić kao tvoj Etrurski akrobata doživela koban pad? Nije li se i ona razbila u paramparčad? I nisu li je, nekako, uspešno zalepili, svejedno da li u Hrvatskoj ili Australiji, i eno je, opet oduševljava publiku širom planete! I nije li se njen otac etrurske postojbine setio i na Fruškoj gori svoj dom sagradio...” Te noći sanjam kako moja Crna iz Vrčina sa krova kuće na leđa pada, ali se, jelda, na noge, kao prava mačka dočeka. A onda mi skače u krilo i kaže: „Ne boj se za mene! Nisam trapava kao tvoj Etrurski akrobata. I moja hermeneutike nije od keramike već od crne neuništive mačje dlake. A, bajdvej, tvoja biblioteka odavno je uskladištena u tvojoj ludoj glavi, i, zato ne tuguj, ne balavi.”