Šta moraju znati političari

Nema više dileme. „Političari znaju da je situacija lošija nego što narod veruje da jeste. Ipak, nerado bi da to obelodane. Međutim, vreme je da se sve karte bace na sto.” Jer: „Istina izbija na videlo.” Menja se klima u društvu. I tek „kad svi budu znali sve šta se znati može”, zemlja će se pokrenuti u krizi. Mora biti bezuslovno belodano „šta je priroda krize, šta znaju političari, bankari i eksperti i šta su motivi njihovih delovanja.” Čitalac će razumeti, da bez obzira na to koliko gore navedeno izgleda jednostavno, ono ipak nije moglo biti „smišljeno” u današnjoj Srbiji. Jer, naši ministri – iako znaju strane jezike – još uvek veruje da se bajanjem u „spinovanim” TV vestima nad „stranim investicijama” može prevazići Velika depresija. Čitalac će razumeti da je zato bilo bolje preuzeti ove ideje i poruke iz visokokredibilnog nemačkog nedeljnika „Cajt” (dugogodišnji izdavač Helmut Šmit), nego to reći svojim rečima. Jer jedino se „Cajtom” i „Tajmom” može oboriti nesuvisla priča o velikoj poteri za investicijama u Davosu, na primer. Kako objasniti da se u Davosu ne održava „pijaca investicija” nego da je to pre svega „vašar taštine” gde oni koji nešto znače u modernom svetu ili veruju da znače, i koji spadaju u „politički korektne” u širem smislu, dođu da pametuju nad događanjima u svetu i da tamo ne nose ni zaključnice ugovora, ni projekte, a novac im je uglavnom na plastičnim karticama. I zato tamo i jeste jedino „naša delegacija” predstavljala naše potencijale za investicije. To je kao da u vreme nedeljne propovedi krenete da u crkvi nudite eksere i bitumen. „Cajtov” predlog za ponašanje u krizi ima devet tačaka. Kod nas je najbolje početi od devete: vreme je da političari odrastu. Govoreći o američ koj naciji koja je još mlada, opšteomiljeni Barak Obama je zaključio kako je došlo vreme da se izađe iz detinjstva, da se odraste. „On je mislio na SAD. Ali to važi za sve.” Nema više potrebe ni da naši frustrirani dečaci po svaku cenu brane propast svojih predizbornih obećanja. U svim predizbornim kampanjama se pronalaze nepostojeći izvori blagostanja i obećavaju lepote koje birač nikad neće videti. U našoj poslednjoj kampanji bilo je toga i malo previše. Ali, dobro. Poverovali smo. Pa i mi smo odgovorni što se baš nama, od svih naroda u staroj Evropi, mogu pričati najdetinjastije bajke. Ali, ako se sada pod hitno u Velikoj krizi ne počnemo svi ponašati kao odrasli, cena će biti veća od one koju će drugi platiti. Da se zna: ne čekamo 1.000 evra, ne nadamo se da „Fijat”, kao u crtanom filmu, iako nigde na svetu ne može, baš sa kragujevačke trake spusti stotine hiljada najluksuznijih vozila, ne tražimo da u Davosu jedino naši predstavnici prosjače; ne mora naš potpredsednik vlade da u trenu kad francuska ministarka objavljuje kako će najveći problem Evrope biti unutrašnji nemiri unesreć enih naroda, da dubi na trepavici i tvrdi kako je Srbija (zamislite na šta to liči!) najsigurnije mesto za ulaganje na planeti, ne mora srpski ministar čim pređe granicu da nam javlja u TV-Dnevniku kako je naleteo na čoveka koji bi rado u Srbiji bacio 5-6 milijardi evra... Ne mora, gospodo, i nama je jasno da oni tamo nemaju para da zakrpe ni svoje rupe, a kamoli da dele. Znamo i mi da je ta Velika evropska pomoć od stotinak miliona evra za region obična crkavica, jer ispred te „poruke spasa” je išla vest da bi samo za Borski rudnik trebalo toliko para. Čuli smo da je pad privredne aktivnosti u ovoj zemlji za ovih nekoliko meseci – u kojim Velika kriza nije ni stigla do nas – kao u vreme NATO-bombardovanja ili u ono zlo doba najveć ih sankcija koje smo preživeli. Ne treba nam lažna uteha. Istina će biti od veće koristi. DŽon K. Galbrajt je govorio da postoje dve vrste ekonomskih stručnjaka: jedni nemaju pojma, a drugi ne znaju čak ni to. Ova ironija je podstrek za najiskrenije. Martin Volf, ekonomista, u Davosu se svrstao u prvu grupu: “Iskreno rečeno, mi ne znamo šta će se dogoditi.” Ali naša najveća nada je dodala: “Sigurno je da će nove vesti biti još gore” (drugi čovek MMF-a DŽon Lipski). Eto! Sve je u redu, momci, sada možemo i mi da se smejemo Galbrajtovoj genijalnoj dosetki: jer ova kriza je Zver koju još niko od nas nije video; kraj njenom divljanju niko ne može sagledati; vidimo da se ona odvija brže nego što su političari dosad uspevali reagovati i jasno nam je da će ona biti sve veća, a moć političara sve manja. Jasno je da će ova kriza proizvoditi nove krize, još neprozirnije za naša znanja i još veća iskušenja za naše moći. Ostaje, da se ne zavaravamo da možemo imati celovito rešenje. Niko ga nema. Radimo što možemo – radimo na poštenim rešenjima! Na rešenjima za koje će većina nas verovati da su za opšte dobro. Moraće biti i kažnjeni i prezreni oni koji pokušavaju držati karte u rukavu. Oni kojima ostaje samo borba za goli život, moraće dobiti šansu da ga spasu, ili će je vansistemskim putem izboriti, a oni čija imovina je sredstvo društva za rešavanje krize, shvatiće koliko vlasništvo zna, u krajnjim situacijama, biti relativna stvar. Pre više od vek i po društvo u kome živimo je istaklo svoja velika obećanja: ’Liberte’ – ’egalite’ – ’fraternite’. Svaki put kad je zapadalo u krizu, značilo je da se udaljilo od ideala koji ga čine i mogućim i privlačnim. Danas je to vreme. Svi očekuju solidarnost svojih: i kapitalisti da im se pomogne da sačuvaju proizvodnju i najamnici da ne izgube i minimalne izvore prihoda. Dobro je što je predsednik Srbije javno rekao da sumnja da bi privatizacija, ono malo naše industrije što radi, bilo od koristi za zemlju. Ako se može zaključivati po onome što vidimo svojim očima – korisno ne bi bilo. Dok gledamo kako se radnici u Britaniji bore za radna mesta „za britanske radnike”, ne treba se začuditi ako se radnič ka klasa, njih 6.000 koji pravi traktore u Srbiji, „osvesti” na isti način i dođe s kamenjem u Nemanjinu i upita prvog ministra: da li on to više brine o zaposlenosti evropskih proizvođača traktora nego srpskih. „Ekonomski nacionalizam”, kako eufemistički pokret britanskih radnika zovu naši novinari, nije više politički nekorektan. Kad su se toga setili britanski i francuski radnici, onda je to, za mesec-dva – evropski standard. Tužno što to uopšte nije u skladu s lekcijama koje su nam do juče držali lideri tih evro-radnika, niti u skladu s evropskim zakonima koje ubrzano donosi naš raštimovani parlament, ali – kriza je. A reč „kriza” biće objašnjenje za sve nepodopštine što ćemo ih gledati narednih godina. Jeste malo bljak, što bi rekla naša deca, ali kao što kažu glavonje iz „Cajta” – sve karte moraju na sto!