Vakcine i serumi

DŽener je odlično iskoristio narodno iskustvo koje je govorilo da žene koje muzu krave ne dobijaju velike boginje. Pošto se krava na latinskom zove vaka (vacla) vakcina je tako dobila svoje ime. Vakcine su, s vremenom, postale veoma značajno sredstvo u borbi protiv zaraznih bolesti koje prouzrokuju različiti mikroorganizmi i paraziti.

Vakcina je i danas najbrži i najjeftiniji način koji utiče na smanjenje učestalosti zaraznih bolesti. Cilj vakcine je da stvori imunitet kod osobe koja je primi. Prema rečima profesora dr Mirjane Jarebinski, upravnika Instituta za epidemiologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu, imunitet se može postići na razne načine:

“Imunost osetljivih osoba prema određenim infektivnim agensima može se postići putem aktivne i pasivne imunizacije.

Aktivni i pasivni imunitet predstavljaju specifičnu otpornost organizma prema određenim prouzrokovačima zaraznih bolesti. Kod aktivnog imuniteta organizam sam učestvuje u produkciji antitela a kod pasivnog imuniteta radi se o dobijenim, gotovim antitelima. I jedan i drugi imunitet mogu biti prirodni i veštački. Prirodni aktivni imunitet stiče se u kontaktu sa različitim prouzrokovačima infekcije. Taj kontakt može proteći bez ikakvih simptoma ali se može i završiti smrću inficiranog.

Veštački aktivni imunitet podrazumeva stvaranje imuniteta posle primanja vakcina. Vakcine možemo da definišemo kao biološke preparate koji kada se unesu u organizam stimulišu produkciju specifičnih zaštitnih antitela. Zaštita koja se dobija na ovaj način može biti kompletna ali i delimična i može trajati kraće ili duže, što zavisi od bolesti i antigena koji se daje putem vakcine”.

Jedan od načina suzbijanja infektivnih bolesti je masovna vakcinacija. O tome zašto je ona neophodna dr Mirjana Jarebinski kaže:

“Uvek će postojati potreba da vakcinacijom bude obuhvaćen što veći broj ljudi. Ovo je nužno zbog toga što nije moguće sa sigurnošću definisati one osobe koje će se razboleti ako su izložene uzročniku, ili one koje će imati tešku kliničku sliku ukoliko se razbole. Takođe, u prilog širokoj primeni imunizacije protiv zaraznih bolesti ide i činjenica da se prenošenje infekcije u populaciji sa osobe na osobu sprečava ako je veliki procenat članova te populacije imun (visok kolektivni imunitet). Na taj način se korist od imunizacije ne odnosi samo na vakcinisane osobe već se proteže na zajednicu u celini.”
Sadržaj vakcine može biti različit.

“Vakcine mogu da sadrže prouzrokovače bolesti koji mogu biti živi, oslabljeni ili mrtvi, a mogu sadržati i njihove frakcije. Neke vakcine imaju kao antigene izmenjene proizvode uzročnika bolesti a pojedine se dobijaju metodom genetskog inženjeringa.

Genetski inženjering je savremen način dobijanja vakcina na gljivicama kvasca i veoma je efikasan. Prva vakcina u upotrebi koja je dobijena na ovaj način je vakcina protiv hepatitisa B. Ovaj način proizvodnje vakcine ima mnogo prednosti jer pojeftinjuje preparat koji se na ovaj način dobija. Dok nije pronađen ovaj način vakcina se dobijala od krvi osoba koje su imale antigen koji je bio potreban da bi se stvorio imunitet. Ovaj način bio je tehnološki skup a i prečišćavanje krvi davalaca nikada nije bilo potpuno i postojala je opasnost prenosa nekih eventualno prisutnih bioloških agenasa koji bi mogli izazvati infekcije. Tehnološki postupak za dobijenje ove vakcine uz pomoć genetskog inženjeringa je apsolutno siguran i sa sobom ne nosi nikakve opasnosti i potpuno je neumesno povezivati ga sa pričama o genetski modifikovanoj soji” objašnjava dr Mirjana Jarebinski.

Vakcina protiv hepatitisa B nedavno je ušla u kalendar obaveznih vakcina i njome su obuhvaćena deca od navršena dva meseca do 15 meseci.

U kalendaru obaveznih vakcina nalaze se i vakcine protiv tuberkuloze, difterije, tetanusa, velikog kašlja, dečije paralize, protiv malih boginja, zaušaka, crvenke. Prema rečima doktorke Jarebinski, kalendar obaveznih vakcina završava se sa 18. godinom kade se daje poslednja vakcina - vakcina protiv tetanusa.

Kod nas je bila poznata Sejbinova vakcina protiv dečije paralize. Svojevremeno je kod nas sprovođena kampanja za dopunsku vakcinaciju dece protiv dečije paralize. Ova akcija sprovođena je i u drugim zemljama i dala je rezultate: 21. juna 2002. godine Svetska zdravstvena organizacija proglasila je iskorenjivanje dečije paralize u Evropi.

Posebnu grupu vakcina čine one koje se daju putnicima u međunarodnom saobraćaju prema epidemiološkim indikacijama. To su vakcine protiv žute groznice, kolere i difterije.

Za razliku od aktivnog imuniteta u kome se organizam podstiče da sam stvara antitela, u pasivnoj imunizaciji se u organizam unose gotova antitela. Mirjana Jarebinski kaže:

“I ovaj imunitet može biti prirodni i veštački. Prirodni imunitet stiče se prenošenjem antitela majke, preko posteljice ali i preko majčinog mleka. Zbog toga kampanju za dojenje treba smatrati nznačajnom i sa ovog aspekta zaštite bebinog zdravlja.

Veštački pasivni imunitet postiže se unošenjem zaštitnih seruma ili gamaglobulina. Pasivna imunizacija je opravdana kod neposredne izloženosti infekciji. Ona se primenjuje kada organizam nema vremena da stvori antitela, kada nema vakcine ili je ona kontraindikovana kao i u slučajevima kombinovane aktivno-pasivne zaštite.

Pasivna imunizacija podrazumeva davanje seruma koji su životinjskog porekla ili gamaglobulinskih preparata koji su humanog porekla. Serumski preparati se dobijaju od krvi imuniziranih konja, ali zbog mogućih neželjenih efekata koji su eliminisani kod primene humanih gamaglobulinskih preparata, primenjuju se samo kada nemaju zamenu. Među najpoznatijim animalnim serumima su oni protiv zmijskog otrova. Doktorka Jarebinski ističe da taj serum treba poneti svuda gde postoji opasnost od ujeda zmije.