Tajkuni na budžetu

Vlada Srbije konačno je rešila da prizna da svetska finansijska kriza nije zastala na granicama Srbije. Štaviše, hrabro je odluč ila da se uhvati u koštac sa krizom po uzoru na svoje evropske partnere. Ali je, za razliku od drugih evropskih vlada, paket pomoći usmerila bez preteranih zahteva prema onima na čije će se račune taj novac sliti. Detalji podsticajnih mera još nisu dogovoreni. Jedino je sasvim izvesno da će postojati tri vrste mera, među kojima nije teško pročitati da će većina novca ići, zapravo, bankama koje će uglavnom samostalno određ ivati korisnike pomoći. Za razliku od Gordona Brauna ili Silvija Berluskonija, premijer Mirko Cvetković nije zahtevao kreditiranje malih i srednjih preduzeća, niti je najavio da će se detaljnije mešati u poslovnu politiku banaka, kao što to rade i Braun i Berluskoni. Prva mera je, dakle, obezbeđivanje dodatnih sredstava od dve milijarde dinara za likvidnost privrede, kroz kratkoročne kredite preduzećima sa subvencionisanom kamatnom stopom od 5,5 odsto. To bi trebalo, prema planovima premijera, da generiše i 40 milijardi dinara kreditnih sredstava iz potencijala banaka. Ukoliko, naravno, banke budu spremne na to. Druga podsticajna mera bila bi, prema Cvetkovićevim rečima, omoguć avanje dužeg roka otplate kredita za privrednike, i to tako što će 30 odsto tih sredstava ići preko Fonda za razvoj, a 70 odsto opet preko komercijalnih banaka. Ukupno, reč je o nekih 17 milijardi dinara. Najskuplja mera biće, međutim, obezbeđivanje međunarodnih kredita namenjenih privredi, na šta će otići čak 40 milijardi dinara (oko 425 miliona evra). U vladi tvrde da su te milijarde podsticaja predviđene budžetom i da neće biti oduzete od nekih drugih budžetskih korisnika, kako su neki privrednici upozoravali poslednjih dana. Da li vlada stimulacijom privrede preko banaka zaista pomaže zaposlene, ili krizu koristi kao izgovor da pomogne tajkunima? Dragana Mitrović, profesorka na Fakultetu političkih nauka, kaže: “Veliko je pitanje treba li vlada da se zadužuje u inostranstvu, navodno u ime nas i naše dece, a onda to raspodeli svojim tajkunima ili državnim firmama od najvećeg partijskog značaja koalicione većine. Naravno, ovakve intervencije bilo koje vlade uvek su uzimanje od buduće zarade, odnosno zaduživanje, da bi se sanirali današnji problemi”. Deo odgovora na ova pitanja leži u činjenici da će poslovne banke, koje sa vladom učestvuju u rešavanju problema, u krajnjoj instanci same birati korisnike tih subvencionisanih kredita. Kriterijumi će biti bankarski, a na odabir će, nije teško pretpostaviti, najviše uticati koliko dugo i koliko veliki račun privrednik već ima u toj banci. Onda, ne samo da nije isključeno, nego je u najvećoj meri za očekivati da kreditiran bude mali broj već velikih preduzeća. “U javnosti se moglo čuti da će deo novca biti po nepoznatom kriterijumu upućen određenim firmama preko banaka, od kojih je samo jedna domaća”, upozorava Mitrovićeva. “Iz javnih istupa čelnika ovih banaka vidi se da ni njima nije jasno na koji način će se ovo realizovati, čak ni kakva je i kolika uloga banaka u celom poslu. Jasno je da, ako vlada očekuje da strane banke budu uključene na bitan način u ovaj posao u smislu finansiranja dela ovih namenskih sredstava, onda ona očekuje od njih preteranu socijalnu odgovornost, koju one nemaju. Jer, u stranoj zemlji one posluju da bi uvećale svoju zaradu, a ne da bi pomogle u realizovanju strategija preživljavanja. O ovakvoj ulozi banaka, koja se periodič no očekuje i dešava, trebalo je da razmišljaju ovi isti ljudi kada su gasili domaće banke.” U sličnim paketima zapadnih zemalja, na koje i naša ekonomska politika pokušava da se ugleda, država je kreditirala preduzeća direktno. Time je dobila svoj udeo u njima, ili je zahtevala od finansijskih institucija kojima je pomogla, da kreditiraju stvaranje malih preduzeća. Mitrovićeva smatra da je takva mera neophodna i Srbiji. “Mogli smo čuti da će deo novca otići trgovinskim mrežama, odnosno monopolistima, od kojih su većina tajkuni. S obzirom na to da je pohlepa ovih igrača i do sada obesmišljavala ideju konkurentnosti, a njihove megalomanske ambicije neprekidno rasle, te su brzo prerasle osvojeno domaće tržište i dovele ih do prezaduženosti nastale iz nastojanja da zagrabe još i više, poslednja stvar koju vlada sme da čini je da njima pomaže.” Ona podseća da je “besmisleno i nedopustivo” pomagati uvoznicima koji se bave reeksportom, poput Valjaonice bakra u Sevojnu, US Steel-a, Tigra i drugih, zbog veoma visokog udela uvezenog repromaterijala, ogromne potrošnje energije i zagađivanja okoline, koju plaća Srbija, a ne oni. “Ispostave multinacionalnih korporacija treba prepustiti da se same snalaze. Znaju to bolje da rade od naše vlade. S obzirom na strukturu naše privrede, potrebno je pomagati, pre svega, malim i srednjim preduzećima u oblasti proizvodnje i prerade hrane, kao i onim koja se bave proizvodnjom i izvozom proizvoda sa najviše dodate vrednosti, po mogućstvu primenjenog domaćeg znanja. Takođe, ograničena sredstva poželjno je usmeravati u nastavak izgradnje saobraćajne, energo i druge infrastrukture, stanogradnju, te projekte od regionalnog značaja, kako bi se obezbedilo očuvanje uposlenosti”, kaže Mitrovićeva. U Srbiji, prema podacima Agencije za privredne registre, danas posluje oko 320.000 preduzeća, od čega 99 odsto malih i srednjih preduzeća. U ukupnom broju zaposlenih oni učestvuju sa polovinom, a u spoljnotrgovinskoj aktivnosti, prema podacima za 2007. godinu, učestvuju sa više od dve petine u izvozu i dve trećine u uvozu Srbije. Ni u Republičkoj agenciji za mala i srednja preduzeća ne najavljuju vanredne aktivnosti za saniranje krize. Tako da će, za razliku od tajkuna, oni biti više-manje prepušteni sami sebi. A glavni argument zagovornika vladinih mera bio je da će milijarde biti ravnomerno raspoređene. Goran DŽafić, direktor Republičke agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća, kaže za NIN da je pomoć tim “privrednim subjektima izuzetno važna za prevazilaženje svetske finansijske krize”. “I mimo finansijske krize, državna pomoć sektoru malih i srednjih preduzeća usmerena je ka zadržavanju broja zaposlenih, ka održavanju likvidnosti, uz podršku izvoznicima kroz kredite i garancije. Iz Fonda za razvoj odvojeno je blizu 200 miliona evra za podsticajne kredite za mala i srednja preduzeća, obezbeđeni su krediti Evropske investicione banke u visini od 250 miliona evra”, objašnjava DŽafić. Sam ministar Dinkić najavio je da će za korišćenje kredita postojati “jedan jedini uslov” – prednost izvoznicima, po mogućnosti spremnim da sačuvaju radna mesta. Bez veće regulacije, tj. vladinog uvida u rad poslovnih banaka, gotovo fantastično zvuči očekivanje da će same banke proveravati da li će preduzeća kredit potrošiti na uvoz ili na kupovinu domaćih sirovina, pa može da se desi da sredstva ne budu potrošena na domaću robu, odnosno da iscure u inostranstvo. Što se drugog zahteva tiče (očuvanje radnih mesta), da je ozbiljan, vlada bi iskoristila svoje pravo da zahteva dvogodiš nji moratorijum na otpuštanje radnika i pozvala bi poslodavce na socijalnu odgovornost. Zato možda i ne čudi što je Unija poslodavaca Srbije zadovoljna najavljenim merama, jer one skoro u potpunosti uvažavaju njihove zahteve od aprila prošle godine. Dakle, pre krize. “Jedino što nije smanjen PDV, kao u Sloveniji”, kaže Stevan Avramović, predsednik Unije. “To bi bilo korisno, ali i ovim smo zadovoljni. Važno je da se dogovaramo.” O socijalnoj odgovornosti i zahtevima koje je država postavila poslodavcima, budućim korisnicima kredita, Avramović, međutim, ne može da bude precizan. Jer ni država nije bila. “Sastajać emo se svakog meseca, da vidimo kako ko radi. Nama je u interesu da preduzeća posluju, onda privreda dobro stoji, a onda i država. Kad je neko tehnološ ki višak, tu ni bog ne može da pomogne”, objašnjava Avramović. Ne samo preduzetnici, nego i neki hrabriji ekonomisti, predlagali su smanjenje PDV-a, recimo na izvoz, umesto pukog ubacivanja novca u privredu. Za smanjenje PDV-a, međutim, teško da ima prostora, pogotovo nakon početka jednostrane primene Prelaznog trgovinskog sporazuma, koji će zbog oslobađanja carina samo za automobile, budžet uskratiti za 140 miliona evra, koliko je prošle godine inkasirano po toj stavci. Ministri su optimistično najavili da ni građani neće proći bez pomoć i. Oko dvadeset milijardi dinara, kako je rečeno, služiće za kreditiranje kupovine trajnije robe domaće proizvodnje. Konkretno, ko bude hteo “punto” (kada se situacija sa “Fijatom” razjasni), moći će da ga kupi po manjim kamatnim stopama. Ako ne ostanu bez posla, građani će imati priliku po boljim uslovima da kupuju i domaće i automobile iz uvoza. Još jedan optimističan rezultat, koji se najavljuje nakon uvođenja podsticajnih mera, jeste povećanje bruto domaćeg proizvoda od 3,5 odsto. Pri tom, zanemaruje se činjenica da je proizvodnja već na kraju 2008. godine bila 12,5 odsto manja u odnosu na isti period prethodne godine. Iz čega se vidi da je priželjkivana, najavljena stopa rasta (3,5 odsto), zapravo, marketinš ko spinovanje stvarnosti. A od toga teško može da se preživi.