O vrlini i krtini* *Iz dnevničkih zabeležaka “Bota i ja: monolozi s Predsednikom”

Mnogi su primetili da predsednik Bota ne pati od “kulta ličnosti”. Kao njegov savetnik za “seksualnu socijalu i hormonska pitanja” mogu samo da potvrdim taj utisak, uz precizni opis predsednikovog unutrašnjeg uređenja: SRBIJA U SRCU, STRANKA U GLAVI, ŽENE NA UDOVIMA. I ne samo to – Botina mužjačka kredibilnost i muževni patriotizam učinili su da, konačno, dobijemo elitnonarodskog, telesno lako dodirljivog državnika; umnog, dvoglavog zaštitnika srpskog polnog identiteta. Povrh svega, taj mladi sedi čovek sa nešatiranim crnim prelivima, ume da reaguje na prvu loptu – bilo da je ona u našem kaznenom prostoru ili u šesnaestercu protivnika. Evo, recimo, najsvežijeg primera: Kada su mu zamerili nepoštovanje protokola prilikom “smene straže” u Beloj kući, Bota je momentalno reagovao i poslao Milku Forcan da ručno uruči telegram-čestitku Baraku Obami, inače najčokoladnijem predsedniku u belo-sivoj istoriji Amerike. Tako je velikodušno omogućio svom klempavijem kolegi da upozna “srpsku Kondolizu” i da je neposredno inauguriš e u svoj tefter specijalnih veza. Botina seksualna intuicija je skovala i briljantan plan za hvatanje Ce Market Radulovića. Poštujući mačizam naših prounionističkih prijatelja, toreadorskih Španaca, Bota je dao specijalni “devojački agreman” Ani Ivanović, odnosno njenim kerberima u liku tate i mame joj (joj! joj!), da može slobodno i romantično da stupi u intimnu vezu sa Fernandom Verdaskom, velikom teniskom nadom Pirinejskog poluostrva. Ganuti tako lepom potencijalnom snajkom, Španci su bili spremni da nam izruče pobegulju Radulovića. Međutim, ispostavilo se da ga u bunkerskom pritvoru drži, zapravo, Deltina služba za naplatu kamate, poreza i glavnice – sa ciljem da naplati svoja potraživanja putevima podzemnog tržišta. Koje, na našu nesreću, kontroliše upravo jedan Španac, provereni baksuz za srpske transakcije – Havijer Solana. Fleksibilni Havijer se, doduše, ponudio da izmiri “finansijski paket-aranžman”, ali uz uslov da Srbija preuzme jatakovanje za evropske ogranke Hamasa i Fataha (!?!). Tu je naš usamljeni državni vrh zastao, sluteć i vulkansku lavinu usred zimske sezone na Kopaoniku, koji se inače prostire mnogo dalje od Dinkićevog smučanja “stazama palih boraca”... Kada nam je istekla “dužnička viza”, Bota me je poslušao i vratio Anu u svoj fan klub. Pošto je nezajažljivi pastuv Verdasko, nakon što ga je prevarena Ana nogirala, ođednom eksplodirao na Australijan openu, oduvavš i Mareja, Congu, a skoro i Nadala – odlučili smo da buyet virtuelne vlade učinimo stvarnijim time što ćemo Anu Ivanović reklamirati kao “tenisku vijagru”. Po principu, ko uđe u ljubavnu vezu s našom lepom reketaš icom, automatski mu raste rejting i igračka forma – nakon što sa njom raskine. Naravno da pre stupanja u vezu, potencijalni pretendent na teniski presto mora da uplati pozamaš nu sumu u fond za narodnu prezentaciju i diplomatsku reprezentaciju... Avaj, predsednikovi poslovi ne prestaju zatvaranjem “finansijskih konstrukcija” i “naplatom putarine od Kabula do Pirota”... Isada se smrznem kada se setim da sam bio prisutan (kao i Denijels Yek i Crni Šetač Yoni), kada je Bota u kupaćim gaćama – silom prilika i milom neprilika! – morao da sasluša bradate plivače u dugačkim crnim mantijama koji su insistirali da im on, Bota bez kapice, meri vreme i saopšti ko je prvi doplivao do cilja. Ne, nisu popovi počeli da imitiraju “radničke sportske igre” kako bi se ušunjali među poslovično ateističke penzionere (ima tu i puno mladog muškog sveta!). Stvar je bila mnogo ozbiljnija. Naime, predsednika su počeli da cimaju, e da bi saznali ime novog patrijarha! Kad već nisu u stanju sami da ga izaberu. Iako je postojeći, deda Paja, sve vreme u prisnom kontaktu sa svevidećim ovozemaljskim Gospodom! E, tu se Bota poče da grči i muči, i nije trebalo mnogo petlova da zakukurič e, a heteroseksualni mag Četvrte Srbije mi prozbori s imperativnim uzdahom: “Eh, znam ja da su pederastija i pedofilija gorući problem naše Crkve...” Složio sam se s njegovom vizijom, dodajući da je zaista teško pravilno izabrati između čmara i šupka. Međutim, ovaj slučaj je bio mnogo komplikovaniji. Jer, dva loša ukokaju Miloša, a ovde imamo gomilu loših – koji su aminovali ukokavanje nekih naših zajedničkih prethodnika... I tako Magični, svestan predsednikove muke, a blagosloven od samozvanog, odluči da Boti ispriča jednu pričicu kako bi ovaj na vreme eliminisao najopasnijeg među kandidatima za patrijarha Umesto patrijarha (čudilo ili ludilo, prekrstite se sami!). I ne bi li nekako sprečio da se crkveno izborno orgijanje sa “Ju Tjuba” ne preseli na “Red Tjub”! Sasvim neizazvan, zavaljen na Cobetovom kanabetu, započeh mu nostalgič nu priču o slučaju poznatom kao “niški gorštak” – a što su mnogi antropolozi i istoričari uzeli za definitivni dokaz da južnjačkom hedonizmu (tako se kliničko ludilo zove u ovim krajevima) nema leka... ...Elem, proverena legenda kaže sledeće: Malo posle jednog od mnogih prohujalih Dana oslobođenja od nemač kog okupatora, u ovdašnjim medijima je oglašena još jedna okup cija Niša!?! Najbizarnija od svih dosadaš njih. Na Botin upitni pogled, kakav obično upućuje onima koje svlači – i dalje obučen i pribran – rekoh mu kako su jedne oktobarske srede neki od savesnih Nišlija ugledali pozamaš nu divlju svinju, procenjenu na 150 kilograma žive mere, kako se šeta Bulevarom 12. februar. Botin pogled me više nije svlačio, ali je ostao pođednako zblanut, te sam bez pauze nastavio sa usmenim predanjem. Dakle, odmah je alarmirana policija, koja je – shodno svom seljačkom poreklu – prilično brzo opkolila divlju životinju, iz nekog razloga zatečenu na benzinskoj pumpi “Mol”. Međutim, vabljenje nije uspelo jer policajcima nije na vreme stigla specijalna puška kojom bi izvršili usmrćivanje, i hajdučka svinjarija se nastavila po različitim delovima grada. Lovci nišavsko-zaplanjskog rejona, koji su jedva dočekali da ih policija angažuje u zamenu za oprost novčanih kazni zbog neovlašćenog ispijanja rakije u repetirajućem stanju, izašli su sa stručnom procenom o nevolji koja je zadesila svinjetini inače sklone sugrađane. Po njima, divlja svinja je u grad stigla sa područja Kameničkog visa, a u potrazi za hranom. Zato je najpre i primećena u blizini Miškovićevog hipermarketa “Tempo”. Kud svi srpski prasići – tu i svetski baya od vepra! Ali, dođoše pitomi i isteraše divlje, te se naš junak uputi ka rezidenciji ondašnjeg gradonačelnika Smiljka, u prigradskom naselju “Čalije”. Taj pravac kretanja je lovce naveo na još jedan zaključak: nasilno urbanizovani divlji vepar je najverovatnije udaljen iz krda kao “dežurni kilča” – s obzirom na to da je u toku sezona parenja kod ovih životinja. Jer, samo se logikom neverovatno razvijenog (a nezadovoljenog!) životinjskog instinkta može objasniti ova “zaobilaznica” nezvanog gosta koji je krenuo da se žali najvišoj instanci u okolnim šumama... Međutim, kao bivši izbavljeni zatoč enik Mirka Marjanovića, rečeni Smiljko nikako nije uspevao da se oslobodi iluzije o sopstvenoj nedodirljivosti, tako da ni rutavi gorštak nije prošao bolje od svojih ljudskih zemljaka. U groznici od nasilne apstinencije, sa nabreklim veprovskim mudima, mučenik se spustio malo niže prema reci. Baš tamo gde se nalazi novouspostavljeno, mešovito “američko-britansko naselje”, koje su lokalci iz kraja prozvali “Srednja Vrežina” jer na vrlo raskošan način, putem đakuzija i yipova, povezuje dva rivalska sela: Donju i Najdonju Vrežinu. E, u tom fasadnom crvenilu nekako se smestio i ekspremijer Živković, i dalje najviše poznat po strujnom šoku koji je svojevremeno izazvao u niškoj elektrodistribuciji, isključivši im naplatne šaltere za potrošače koji glasaju demokratski Zagledan u Botine šarmantno podignute obrve, nastavih sa nišlijskom Odisejom... Dakle, analizirajući pravac životinjskog kretanja (koji liči na ubrzani “hod kroz institucije”!) možemo da zaključimo kako je proterana veprina bila odlučna da se požali nekom bitnom faktoru. No, i u folklorno ušuškanom “deviznom naselju”, naš nedužno-nevini mužjak popio je korpu od vrbovog pruća. Iako se vinar Živković ponekad ponaša kao da mu još niko nije saopštio da više nije vođa Botine stranke ni na mesnom nivou, mislim da treba imati razumevanja za njegovu reakciju. Budimo realni, ako već ne možemo da budemo ljudi! Hoću da kažem – zaista je teško zamisliti da jedan bivši političar uzme za ozbiljno “mušku muku” jednog apolitičnog vepra... I tako, nemajući zid uz koji bi priljubio svoju zadnjicu, hodočašće južnjačkog gorštaka nastavilo se preko Nišave. U pravcu dauntauna (deo grada sa zadrugom, kantinom i menzom za stanovniš tvo sa bonovima). Izgubivš i nadu u političko vođstvo niškog poljoprivrednog dobra, divlja svinja se uputila u Park svetog Save, gde je izazvala paniku veću od bačenog suzavca. Sveopšta obezglavljenost je uhvatila i svinjsku psihu, te se raspamećena životinja prošetala pored Hitne pomoći. Ono što je tamo ugledala nateralo ju je da brže-bolje požuri ka Kliničkom centru. Posle preživljene šetnje po izrovaš enim stazama bolničkog dvorišta, već dobrano rezignirani vepar se stuštio na parking zgrade opštinske uprave “Grada Niša” (sic!). Naravno da to nije dalo nikakvog efekta po pitanju međusobnog razumevanja ljudi i drugih ljudi koji se tretiraju kao životinje (divlje ili pitome, svejedno je!). Umoran od kukavičke hajke dokonih činovnika i presavesnih domać ica, vepar se vratio svojim veprovskim navikama, te se uputio prema naselju Apelovac, u čijem podnož ju se nalazi Niška pivara. To što istu (mislim na Pivaru, jakako) gradski tajfun zvani “Nini” još nije uspeo nikom da uvali – uglavnom zbog primene konjske tehnologije u kvašenju ječma vitaminom B – nije sprečilo divlju svinju da učini posetu fabrici sa višedecenijskom tradicijom. Nažalost, netolerancija je u niškim krajevima zaista moćna navika, pa je neobični (i marketinški vrlo dragoceni!) gost ostao uskraćen za degustaciju čuvenog žutog napitka sa tragovima pene na dnu čaše. E, to je bila kap koja je prepunila mešinu! Totalno razočaran u prirodu i društvo, i bolno svestan da nema razlike između njegovog krda i niškog (ljudskog?) čopora, zalutali vepar se konačno zapitao: KO JE OVDE ZAPRAVO ZALUTAO? U potrazi za odgovorom, očigledno vođen proviđenjem (koje je viša sila od najjačeg instinkta!), pognute glave se odgegao do Bogoslovije. I tu mu se izgubio svaki trag... Na insistiranje vernika, niški vladika (zvani “Kandidat”) setno je počešao svoju prosvetljenu bradu pred lokalnim medijima i mudro otpojao svoju besedu bez komentara. Ipak, zadovoljni osmeh na njegovom isposničkom licu jasno je kazivao da se ovaj uzbudljivi događaj završio u hrišćanskom duhu. Preobraćeni vepar se nije zamonašio, ali je konačno pronašao svoj unutrašnji mir podno rustikalne Seličevice. Da li je u pitanju puka slučajnost ili predizborna zloba, tek otprilike od tog vremena sve više i sve bučnije kruži priča da ni najstarije Nišlije ne pamte takvu popovsku gozbu. Eto šta ti je milost izabranih: Bolje biti pojeden nego kastriran “Jašta”, orno se složi prosvetljeni Bota i mudro dovrši još jedno svoje jevanđelje: “Muška posla valja dovršiti na muški način.” Razumeli smo se: jedan manje među zvanicama za Zadušnice. I tada, miris spasenja ispuni vazduh što prostruja Srbijicom, nesvesnom spokojstva kojim beše upravo darivana. U to ime ispismo po jedandva-tri predsednička aperitiva. Za bolje varenje onog što se mora progutati po protokolu.