Teslina epoha

Poslednje sedmice januara, u kojoj je njegov roman Tesla, portret među maskama (“Agora”, Zrenjanin) progla- šen romanom godine, Vladimir Pištalo je bio neprikosnovena “zvezda” naše kulturne i medijske scene, da bi ga njeni reflektori maksimalno obasjali na svečanosti u Skupštini grada (30. januara u podne) na kojoj mu je uručena NIN-ova nagrada. Nagradu mu je, pred velikim brojem gostiju, među kojima je bilo i više ranijih NIN-ovih laureata, uručio glavni i odgovorni urednik NIN-a Slobodan Reljić, a njen novčani deo (900.000 dinara) predao Dragor Hiber, predsednik Upravnog odbora “Telekoma”, ovogodišnjeg ekskluzivnog sponzora našeg najprestižnijeg književnog priznanja. Posle Reljićevog kratkog obraćanja zvanicama i dobitniku, o nagrađenom romanu govorio je predsednik žirija Milan Vlajčić a zahvalnim slovom skupu se obratio i Vladimir Pištalo. Slavljeničku atmosferu ulepšao je i Svetozar Cvetković kazujući nadahnuto dva upečatljiva odlomka iz Tesline romansirane biografije. A druženje članova žirija, ninovaca i naših poslovnih prijatelja iz “Telekoma” sa nagrađenim piscem nastavljeno je na ručku u čuvenom beogradskom restoranu “Madera”. Obraćajući se okupljenima, Reljić je rekao: “Ovih naših dana sve češće čitamo ili slušamo kako je došao kraj knjizi. Digitalna je era, vrste zapisa se umnožavaju, količina priča i informacija koje se beleže dosežu razmere polarnih lednjaka i – vreme je, vreme je, da stari Gutenberg pođe u zasluženu penziju. Novi pronalasci ga, (zlo)sluti se, nepovratno guraju u muzeje i sećanja. Svet, navodno, ide dalje. I ne obazire se na žrtve. Ipak, sasvim je izvesno da su projekcije budućnosti najnepouzdaniji deo ljudskog misaonog napora. I ko god da se u to upuštao bio je, kad buduć nost stigne, izvrgnut blagom podsmehu. Verovatno je velika sreća što je to tako. Jer, kad bi čovek znao buduć nost to bi obesmislilo niz uzvišenih napora. Ko zna kako bi izgledalo pisanje i na šta bi se trošila ljudska potreba za stvaranjem paralelnih svetova. Tako NIN, NIN-ov žiri, književna zajednica stvaralaca na našem jeziku i vojske čitalaca koje slede signal koji se šifruje kao “NIN” – nastavljaju da se ponašaju kao da će se tamni oblaci svakako razići. I evo nas ove godine, svih zajedno, okupljenih oko jedne “povijesti o iluziji progresa” – povijesti koja nosi naslov “Tesla, portret među maskama”. Zadovoljstvo mi je da danas ovde možemo da pozdravimo Vladimira Pištala, 54. dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine. Sa nama su i članovi NIN-ovog žirija: predsednik Milan Vlajčić i članovi: Aleksandar Jovanović, Slobodan Vladuš ić, Milo Lompar i Stevan Tontić. To su ljudi čije odluke imaju ozbiljne i dalekosežne kulturne, društvene i – komercijalne posledice. NIN-ovu nagradu je ove godine podržao, ekskluzivni sponzor, “Telekom Srbija” – naša korporacija čija je društvena odgovornost već poslovična. Malo firmi može da se pohvali takvim odnosom prema vrednostima ovog dru- štva. Sa nama je predsednik Upravnog odbora “Telekoma” gospodin Dragor Hiber. I opet, iznova, kao i svake godine, mi iz NIN-a, zahvalni smo kolegama iz medija i svima koji pronose priču o književnom dostignu- ću koje će zadovoljiti potrebu mnogih za putovanjem kroz beskraje imaginacije.”• • • • REČ PREDSEDNIKA ŽIRIJA MILANA VLAJČI]A Sa silama nemerljivim Pre pola stoleća u NIN-ovom izboru za najbolji roman godine našao se izvanredni roman Miodraga Bulatovića “Crveni petao leti prema nebu”. Bio je to senzacionalni književni rad u svakom pogledu, Markes pre Markesa kako bi se reklo u modernom žargonu. Ali ondašnji žiri, sastavljen od najmoćnijih kritičarskih autoriteta onog vremena, preskočio je ovaj roman, ali i sve druge objavljene u toj kalendarskoj godini, utvrdivš i, odsečno i mrzovoljno, da nijedan roman iz godi- šnje produkcije na celokupnom srpsko-hrvatskom područ ju nije zaslužio NIN-ovu nagradu. Da li je bila reč o onom što je mudra Isidora Sekulić nazvala osiono- šću iz navike, a to je hronična kritičarska boljka, ili je “Crveni petao” prepoznat kao opasna metafora koja aludira na propast komunizma (u to vreme, to baš beja- še ravno svetogrđu), nikad nećemo doznati. Uostalom Bulatović je već nekoliko godina ranije bio obeležen kao maligna persona jer je objavio knjigu priča “Đavoli dolaze”, u kojoj su se, još pri vladavini socrealističke dogme, pojavili vizionarski izveštaji iz samog pakla. Zašto sada podsećam na ovu epizodu? Najpre zato što se ovo iskustvo pamti, kao uvek kada je reč o značajnim nagradama, jer kod nas se godišnje dodeli blizu 400 nagrada, a ako izuzmemo desetak, za sve preostale se uopšte ne zna ko i zašto ih donosi. Pouka je dobro shvaćena, nema olimpijske trke u kojoj nema prvog, jer pobednik nije bio dovoljno brz. I otada, više nikad NIN-ova nagrada nije ostala nedodeljena. U 2008. godini dogodilo se da je žiri u vrednosnom vrhu izdvojio oko 25 romana, pa ako je ukupno pristiglo 128 dela, onda je svaki peti roman zaslužio ozbiljno čitanje i uvažavanje, što je izvanredan prosek u vremenu skribomanije i nekritič- kih kompjuterskih radosti. Usudio bih se da kažem da se nešto slično nije dogodilo od početka devedesetih, i to se da lako proveriti uvidom u liste probranih knjiga u proteklom razdoblju. Sedmorica dosadašnjih dobitnika NIN-ove nagrade objavila su protekle godine nova dela, a trojica među njima su izgleda ispisala svoje najbolje knjige u karijeri. Kad je žiri nakon dugih rasprava i prebrojanih glasova došao do prvih deset romana nastala je neviđena gužva, jer su se glasovi, zbog shvatljivih razlika u ukusima i ličnim merilima, rasipali na sve strane. Na kraju, odlučivale su nijanse, i pošto u književnim stvarima, za razliku od sporta, nema foto-finiša ni “sokolovog oka”, dobitnik je dobijen tesnom većinom. Otkrijmo karte do kraja: barem četiri romana su mogla da se zakite visokim priznanjem. Alea iacta est, voleo je da kaže veliki pesnik Dušan Matić, koji je upravo tih godina kad je Bulatoviću izmakla NIN-ova nagrada, izmislio za ono vreme srećnu devizu da je roman velika matura književnosti. Nagrađeni roman Vladimira Pištala “Tesla, portret među maskama” nije romansirana biografija u uobičajenom značenju pojma. Tesla je, u piščevom viđenju, knji- ževni junak sa tajnom, barem koliko i njegovi prethodni književni junaci, Korto Malteze i Aleksandar Veliki, koji su dobili posebne romaneskne celine. Ispisan osobenim poetskim rukopisom, koji ne samo nadgra- đuje istorijske i biografske podatke, već svojim sreć- nim epifanijskim odblescima nagoveštava Teslin dosluh sa silama nemerljivim, u njegovom umu i u svemiru, Pištalo stvara složenu mapu kretanja Nikole Tesle kroz prostor i vreme. Teslina epoha je vreme u kojem šok budućnosti, da upotrebimo nepravedno zaboravljeni izraz Elvina Toflera, dobija nečuveno ubrzanje. Ali, za razliku od tradicionalnog tumačenja Tesle čiju genijalnost drugi tobož nisu naslutili, a svi zli dusi američkog merkantilizma jesu iskoristili, Tesla je u ovom romanu junak koji se nikome nije požalio, i koji je, kao antički junaci, živeo u skladu sa svojom sudbinom. Naravno, Teslin poraz na kraju njegovog dugog i sa stanovišta osrednje građanske egzistencije tegobnog života, pobeda je višeg reda, iskazana u drugom ključu. Pištalo je svog junaka do kraja posmatrao kao nekog ko korespondira sa svemirom i podsticajnim, životodajnim silama. Zato je ova knjiga na svoj način apokrifna. I ne mora se dopasti svakome. • • • • BESEDA VLADIMIRA PIŠTALA Ujedinjeni besmrtnošću Hteo bih da zahvalim na značajnom priznanju i kažem nekoliko reči o knjizi Tesla, portret među maskama, njenom junaku i prilikama u kojima je stvarana. Ivo Andrić se žalio da mu je kad u šetnji kroz šumu podigne neki štap, posle dva sata žao da ga ostavi. Mnogo se teže rastati od knjige. Roman koji je danas nagrađen bio je moj svakodnevni drug zadnjih šest godina. Pre toga smo se družili povremeno. Gde god da sam išao, od Habaronea u Bocvani do Havane na Kubi, sa sobom sam nosio Teslu. U Beogradu, u Vusteru, njemu su bile posveć ene moje misli. Provodeći četiri meseca godišnje u Srbiji i osam u Americi, živeći u dva sveta, govoreći dva jezika, često sam se osećao kao da stojim u dva čamca. Međutim, taj život u dve sredine omogućio mi je da opišem prvu fazu Teslinog života, koja nije poznata Amerikancima, i američku fazu koja nije uvek dovoljno poznata kod nas. Predajući u Americi i pišući na maternjem jeziku radio sam posao svakodnevnog prevođenja, ne samo jednih reči u druge, već prevođenja običaja, pretpostavki i istorijskih iskustava u druge običaje, pretpostavke i iskustva. U toj situaciji postavljao sam sebi neka pitanja: Da li je moguće živeti na dva mesta? U današnje vreme posredstvom elektronskih veza svet se smanjio, a kontinenti približili. Pratim sve što se ovde dešava. Znam televizijske serije. Zapisujem pesme i grafite sa zidova. Svakodnevno sam u kontaktu sa beogradskim prijateljima, a ponekad ih viđam više nego što se oni viđaju međusobno. A da li je moguće pisati na dva jezika? U mom slučaju nije. Desilo se da su moj poslednji i pretposlednji roman posvećeni dvama ključnim simbolima ove sredine – gradu Beogradu i Nikoli Tesli. Šta ujedinjuje ovog kolektivnog i ovog individualnog junaka? Nagađam da ih ujedinjuje besmrtnost. Nastavljam da pišem o Beogradu, koji nastavlja da me inspiriše. Zahvaljujem članovima NIN-ovog žirija što su mom delu obezbedili dostojanstven ram i osvetljeno postolje. Kao i svakom piscu, drago mi je što je moja knjiga naišla na odobravanje profesionalnih čitalaca. Konačan sud je prepušten “običnim čitaocima.” •