Tigrovi, lavovi i slonovi

Vožnja kolima od Pala do vrhova iznad Vlasenice, i putovanje rasklimatanim vozom iz Kandija prema poljima čaja prekrivenim uzvisinama južne Sri Lanke, nagone na iste misli. Teško je ove idilične planinske pejzaže, umirujući osećaj spokojstva i harmonije koji bude, povezati sa užasima i krvoliptanjem koji su zalili njihove obronke. Srilankanska nesreća, ipak, traje mnogo duže od bosanske. U njenom korenu je odluka Britanaca koji su, da bi lakše upravljali ostrvskom kolonijom, centralizovali do tada podeljeni Cejlon. Mada, od dobijanja nezavisnosti i promene imena zemlje, reč “Srilankanac”, slično kao i u bivšoj Jugoslaviji, govori samo da je neko vlasnik pasoša rogobatne države. Krvoproliće je počelo zasedom jula 1983. godine, posle decenije isključ ivanja manjinskih Tamilaca iz javnog i politič kog života mlade države sa budističkom većinom. Tamilski pobunjenici su tada ubili 13 vojnika. Sinhalezi su, iz osvete, ubili najmanje 360 civila i silovali stotine tamilskih žena širom ostrva. U ovakvoj brutalnosti prema civilima, koje predstavlja i glavno obeležje velike ofanzive vladinih trupa koja je počela prošlog meseca, jedan je od razloga zašto je mala gerilska akcija prerasla u masovnu borbu tamilske manjine za nezavisnost. Drugi razlog leži u organizacionim sposobnostima Velupilaija Prabakarana, tajnovitog i nemilosrdnog vođe, čiji su “Oslobodilač ki tigrovi Tamil Elama” (LTTE) vremenom postali glavna snaga tamilskog separatističkog otpora. “Tamilski tigrovi” kontrolišu još samo oko 300 kvadratnih kilometara, uglavnom prašuma i močvara na severoistoku ostrva – što je samo pedeseti deo teritorije na kojoj su donedavno imali punu vlast. Skoro izvesni nestanak funkcionalne tamilske paradržave – i mogući kraj sna o “Tamil Elamu” – ima korene u dva daleka događaja – Al kaidinom napadu na SAD 11. septembra 2001. godine i katastrofalnom “azijskom cunamiju”, koji je decembra 2004. godine izazvao zemljotres u Indijskom okeanu. Borba “Tigrova” je prvo doživela ozbiljan udarac kada je, posle 11. septembra, serijom zakona i koordinisanih akcija zapadnih bezbednosnih službi otežano finansiranje svih gerilskih pokreta koje Zapad smatra terorističkim. “Tigrovi” su postali kolateralna šteta Bušovog “rata protiv terora”. Brojnoj tamilskoj dijaspori je postalo izuzetno teško da šalje novac, a da pri tome ne rizikuje drakonske kazne koje su na Zapadu uvedene da bi se sprečilo finansiranje Al kaidinih ogranaka. Borba Tamilaca za dobijanje ljudskih i manjinskih prava je posebno pogođena globalnom fobijom od terorizma zato što je LTtE bila jedna od prvih oružanih grupa u svetu koja je iskopirala napade bombaša-samoubica koje je “patentirao” libanski Hezbolah (“Tigrovi” su prvu akcijusamoubistvo izveli 5. jula 1987. godine). LTtE je vremenom razvio jednu, od dve logike koje stoje iza savremenih samoubilačkih napada. Za razliku od strategije islamističkih terorista, gde je naglasak na “samoubici” i panici koju izaziva “besmisleni” čin ultimativnog žrtvovanja, rukovodstvo “Tigrova” je poentu stavljalo na “metu” – samoubilački napadi su bili samo taktičko sredstvo da se ostvari jasno definisani vojni ili politički cilj koji nije bilo moguće ostvariti drugim sredstvima. Ozbiljniji udarac od globalnog “rata protiv terora”, tamilskim gerilcima naneo je cunami. Ključne vojne instalacije “Tigrova”, uključujući i glavni štab, bile su uz samu Istočnu obalu gde je dejstvo ubistvenog talasa koji je krenuo sa daleke Sumatre bilo najrazornije. Poplavljeni su godinama građeni bunkeri i skloništa koji su tamilskim pobunjenicima omogućavali da lakše podnose vazdušne napade srilankanske avijacije. O veličini uspeha vojske svedoči i činjenica da su “Tigrovi” imali ratne avione i da su nekoliko puta uspevali da bombarduju međunarodni aerodrom u Kolombu, “kapiju” srilankanske turističke industrije. Ipak, građanski rat nije uništio privlačnost jedne od najlepših azijskih zemalja. Iako su “Tigrovi” često uspevali da napadnu vladine zgrade i luksuzne hotele u prestonici, čak i da ubiju predsednika 1993. godine, rat besni daleko od starih manastira u kojima je sačuvano Budino učenje, pošto je proterano iz hinduističke Indije. (Budistički monasi danas spadaju u najradikalnije i najekstremnije pristalice državne represije protiv tamilskog stanovništva.) Neimenovani indijski diplomata je sadašnji rat na ostrvu opisao kao borbu (tamilskih) tigrova i (sinhaleš kih) lavova u senci indijskog slona. Ali, zaboravio je da pomene da, pored regionalnog, indijskog slona, u krvavom raspletu ključnu ulogu ima i jedan globalni slon. Ofanziva se odvija u skoro potpunoj medijskoj blokadi. U delovima zemlje pod punom kontrolom budističkih vlasti već je ubijeno devet novinara i urednika, spaljene su televizijske stanice i redakcije novina. Iako režim tvrdi da nije umešan, malo ko veruje da iza svih ovih zločina ne stoji država. “Kada konačno budem ubijen, vlada će biti ta koja će me ubiti”, napisao je urednik Lasanta Vikramatunga u uvodniku koji je ostavio da bude objavljen posle ubistva. NJegova udovica je, kao i desetine drugih nezavisnih i kritičnih novinara, bila prinuđena da pobegne iz zemlje. Po Gotabaji Rayapaksi, ministru odbrane koji komanduje ofanzivom čiji je zvanični cilj da “iskoreni terorizam”, na Sri Lanki “postoje samo dve grupe – ljudi koji se bore protiv terorizma i teroristi”. Gotabaja je penzionisani general i mlađi brat Mahinde Rayapakse, predsednika države i bivšeg glumca. Ratoborni ministar, koji ne poznaje kategorije kao što su civili ili novinari, u sredu je upozorio domaće medije i aktiviste koji se bore za poštovanje ljudskih prava da je svaka kritika krvoločne vojne akcije “jednaka izdaji”. Samo nekoliko sati kasnije postalo je jasno da ljutiti ministar, brutalni blitzkrieg kojim komanduje i zločinima nametnuta medijska tišina imaju podršku najmoćnijeg saveznika, i jednog od sponzora – Obamina administracija je pozvala tamilske ratnike da se predaju. Vlasti u Kolombu su, same ili uz nečiju pomoć, dobro savladale ključnu lekciju o nekažnjivosti u “globalnom selu” – ono čega nema u elektronskim medijima nije se ni dogodilo. Ućutkanim domaćim novinarima nije imao ko da pomogne. Kristijana Amanpur, i ostale zvezde “angažovanog novinarstva” i humanitarnog intervencionizma, odlučile su da preskoče južnoazijsku inkarnaciju logike “konač nog rešenja” i, umesto u malaričnim yunglama Cejlona, desetak dana provedu zimujući sa svetskim moćnicima u ušuškanom luksuzu Davosa, na Svetskom ekonomskom forumu. Ali, van euforičnog Kolomba, malo je onih koji veruju da će vojni trijumf rešiti tamilski problem i doneti trajni mir i stabilnost. Mržnja na ostrvu je veća od balkanske iz najgorih godina. Iako nikada nisu bili ovako temeljno potučeni, Prabakaranovi “tigrovi” su već nekoliko puta tokom prethodnih tridesetak godina bili otpisivani posle uspešnih ofanziva vojske – i svaki put je ova okrutna i sofisticirana gerilska organizacija uspela da se povrati. U ponedeljak su srilankanske trupe zauzele i napušteni klimatizovani podzemni bunker na dva nivoa u kome je Prabakaran živeo od kada je 2004. godine “azijski cunami” potopio njegovo staro, mnogo veće i luksuznije podzemno sklonište. Zapadni mediji javljaju da je misteriozni, debeljuškasti komandant pobegao iz zemlje – mada su isti listovi tvrdili da je poginuo u cunamiju, što se kasnije pokazalo kao dezinformacija. Retki snimci prokrijumčareni sa teritorija pod kontrolom gerilaca ilustruju ogromnu patnju oko 300.000 civila uklještenih između dve vatre – pobedničke armije i gerilske vojske rešene da se bori do poslednjeg čoveka, ili poslednje kapsule cijankalijuma koje sa sobom nosi većina Prabakaranovih ratnika, odluč nih da se ne predaju trupama nemilosrdne države. O danu posle rata u kome je poginulo više od 75.000 ljudi malo ko razmiš lja. Da bi Sri Lanka, nekada najpopularnije letovalište britanskog kolonijalizma, ponovo postala mesto iz snova zapadnih turista, neophodan je politički sporazum. Trijumfalizam i osvetnički žar ratobornih budista, čija se zastava s lavom danas vije iznad skoro celog ostrva, ne ostavlja mnogo prostora za nadu da će pobeda u krvavom ratu doneti prosperitet zemlji magičnih pejzaža.