Prosjačka posuda

Oduzeli su mi i Budu. “Nasmejanog Budu” od indijske slonove kosti. Taj Buda “Debeljuca” jeste bio tetka Micin, ali shvatio sam da mi ga je poklonila za useljenje u Gročansku... Tako je posle, prošlonedeljnog vratolomnog pada Etrurskog akrobate od keramike i oduzimanja Nasmejanog Bude, moj “ikonostas” na komodi, bukvalno, razvaljen. A kada ti razvale ikonostas, to jest dušu doma, onda ko si, šta si, moj Srbine, od tebe ostanu samo trice i kučine! Nego, šta je tu je, spasavaj se, moj brale, ne možeš, tek tako, da kradeš bogu dane! I, lepak za Etrurskog akrobatu sam već nabavio, našao sam mu i odvaljenu potkolenicu ispod pisaćeg stola. A našao sam i Etrurčevu podlakticu u kesi od usisivača. Treba mi samo jedno slobodno popodne da Etrurskog akrobatu pažljivo sastavim, da ga osposobim za život, a da ga ne obogaljim, tako da može, opet, od svog tela da napravi “most” i da se u toj teškoj gimnastičkoj pozi opet posveti gnozi, da opet bude onaj stari gimnosofista od keramike upućen u tajne moje hermeneutike... Ojađen zbog gubitka Nasmejanog Bude, setim se da u ekskluzivnoj radnji “Vabi sabi” na dunavskom pristaništu već mesecima sedi u “lotosu” Gautama Buda od crnog vulkanskog kamena iz Indonezije. I kupim tog crnog Budu od vulkanskog kamena na opštu radost Karla Gustava Junga. Moj guru iz Švice je, ko detence, od radosti oko crnog Bude poskakivao a ovako mi govori: “Dobro je što su ti uzeli Nasmejanog Budu, tog Debeljucu sa ogromnim podvaljkom i još većim golim stomakom kao u Ivice Dačića. Dobro je što si u dom uneo Gautama Budu, asketu u ‘lotosu , sa perčinom i prosjačkom činijom. Jer, Nasmejani Buda Debeljuca i nije pravi Buda, princ Sidarta koji se, je l da, odrekao bogatstva i materijalnog sveta. Nasmejani Buda koga ti je Olja odnela pravljen je po liku jednog debelog, budističkog kaluđera iz 12. veka!” Gledam Junga s nevericom; da li me samo teši zbog gubitka Debeljuce od indijske slonove kosti, bog da prosti, ah, bog da prosti tetka Mici i ostaloj familiji! Tu počnem da trkeljam po enciklopedijama, ali i po Jungovim sabranim delima. I, zaista, nađem da je Buda Debeljuca, sa stomakom kao u Dačića, bio istorijska ličnost! I to “zen kaluđer iz Kine” koji, doduše, nije petljao sa Mirinim JUL-om, jer je živeo u 12. veku. Zvao se Bu-dai. Većina izvornika opisuje ga kao “izrazito debelog čoveka, naboranog čela”, tako da je likom podsećao na Palmu, s tim što Buda i sa sobom nije nosio žirafu već jednu ogromnu platnenu torbu. Tokom vekova budističko poimanje sreće se menjalo tako da se danas, u eri kineske sveopšte ekspanzije, veruje da je lanena torba Bude Debeljuce “ispunjena zlatom, ovozemaljskom srećom i drugim obeležjima materijalnog blagostanja”. Uostalom, Buda Debeljuca je još u 12. veku učio da je “dobar život dostiž an i na ovom svetu”. Po Debeljuci, u ovome je tajna zdravog života; “ne žaliti za prošlim danima, ne brinuti o sutrašnjici i ne prizivati nevolje, već u sadašnjem trenutku živeti mudro i iskreno.” Drugim rečima, Buda Debeljuca je baš poput Dačića i Palme propovedao život “od danas do sutra”, naravno, uz Peconijeve jeftine cigare. Za srpskog domaćina je, pak, takav život dostojan samo jedne obične seoske lude iliti BUDALE! Uostalom, ne proizlazi li, etimološki, i reč “budala” od Bu-dai kako je, je l da, pravo ime Bude Debeljuce. Jer, drugi etimološki koren za budalu u srpskom jeziku nisam našao, iako sam se celog vikenda trudio. A ko nađe srpski koren budali, evo, neka mi se slobodno javi! Elem, u takvom budalastom raspoloženju odem u petak u kafanu “Svrati, bato!” u Malom Mokrom Lugu ,kod Raje Rodića na tradicionalni Svetosavski bal za novinare. Auuuh! Bilo je baš ludo i zadimljeno! Na Rajinoj lutriji ni ovog puta ništa nisam dobio; ni zlatnik, ni vikend za dve osobe u Vrnjačkoj banji. Ali, svejedno, uživao sam, brale, jer su mi pevale Merima NJegomir, Neda Ukraden, a i Buba Miranović, bato! I dok mi je Merima pevala “Moj Dragane, jabuko sa grane...”, na uvo mi je Raja Rodić, tabloidni magnat, šaputao: “Znam ko kupuje NIN i zašto, ali rečeno mi je da to ne čačkam...” A kad je Neda Ukraden počela da peva “Zora je svanula...”, e, tada mi je Jung pućkajući na srebrnastu patarensku lulu, ovako govorio: “Vidim da ti je Raja ubacio crva... Ali, uživaj kao Nasmejani Buda, živi od danas do sutra! A NIN će biti tamo gde si ti! Jer, NIN nisu stolovi i kompjuteri, shvati, budalo, NIN si TI!” Tu Buba Miranović cikne i celu kafanu na noge digne! Cupkam kolenom, a za mojim stolom su, opet, najlepše žene; tako je uvek bilo i tako će, vazda, biti! I “eparhijsko vino” pijem, koliko kobasice i pljeskavice da zalijem... Onda devojke iz etnogrupe “Svitanje” tresu kolo pirotsko, pa zaječarsko, pa ih pitam: Znate li, deco, da je to što igrate kao kolo – irsko? A ženska deca prelepa, uglas, rekoše: “Znamo, znamo! Samo što je kolo irsko postalo vremenom katolič ko, a naše je kolo pirotsko ostalo pagansko!” Usitne sate stignem u Gročansku. Na komodi Gautama Buda od crnog vulkanskog kamena sedi nepomičan u “lotosu”, i meditira li, meditira. I, tek tada, vidim da mu je u levoj ruci prosjačka posuda, drvena činija, koju sa sobom nosi i dan-danas, svaki budistički asketa. Oh, kako je lep Gautama Buda! Kako su mu samo čvrsta i mišićava ramena i kako samo pravo, kao koplje sedi, u grudima širok, u struku tanak, kao da je sveti ratnik Aleksandar Veliki, spreman da u svakom času skoči i da poseče koga treba. A onda da, opet, u “lotosu” sedi dok bogovima, tako nepomičan, ne dojadi. I pre nego što sam legao da spavam, u Budinu prosjačku činiju, ne znam zašto, stavim od hleba mrvice kao što na groblju ostavljam mrtvima za Zadušnice. A kada sam pred zoru zaspao, moju Crnu iz Vrčina sam, po običaju, sanjao i od nje sam, po pravilu, dobar savet dobio: “Treba li da te podsećam da je Buda počeo da se prikazuje u ljudskom obličju tek kada je Aleksandar u Indiju došao? I zagledaj se u crte lica Gautame Bude, i prepoznaćeš lice Aleksandrovo posle bitke kod Gaugamele.” A kada sam se, sutradan, probudio, gle, u Budinoj prosjačkoj činiji one mrve hleba nisam video. I, videvši me zblanutog, Jung mi je, uz kafu, samo rekao: “Pa i mi koji smo samo astralna tela moramo, s vremena na vreme, da kušamo vaša zemaljska jela.”