Bojovnik medicinske gerile

Bernar Kušner, nema sumnje, voli publicitet. Voli kamere, voli mikrofone, voli fotografije i, uopšte, voli da bude vest. Mada možda ne baš na način na koji ga je vešću učinila nedavno objavljena knjiga Pjera Peana u kojoj ga poznati francuski novinar optužuje za sumnjivu saradnju sa afričkim liderima, za korupciju i za korist koju je izvukao radeći na mnogim kriznim područjima, uključujući i bivšu Jugoslaviju. Skandal je potresao Francusku naročito oko dela u kome se govori o aktivnostima u Africi između 2002. i 2007, neposredno pre nego što će prihvatiti položaj ministra inostranih poslova u vladi Sarkozija. Kušner je optužbe odbacio i održao govor u parlamentu. “Ima li nečeg lošeg u tome što je bivši ministar zdravlja, koji je vodio humanitarne akcije za Doktore bez granica – da vas podsetim oni su dobitnici Nobelove nagrade – i za Doktore sveta, kao i za mnoge druge, bez ijednog zarađenog centa, pomažući afričkim zemljama da unaprede svoj zdravstveni sistem? Uvek sam radio legalno, transparentno, prijavljivao sam svoju zaradu i plaćao porez.” Fascinantna karijera ovog sedamdesetogodišnjeg gastroenterologa počela je 1968. godine kada je sa Crvenim krstom otišao u Bijafru. Zadatak grupe lekara bio je da pruže medicinsku pomoć, ali Kušner je želeo da učestvuje i na drugačiji način. Obaveza Crvenog krsta da se ne daju političke izjave nije ga sprečila da po povratku u Pariz organizuje javne ličnosti, uključujući i Sartra i Simon de Bovoar, da osude vlasti Nigerije. Ubrzo potom 1971. godine osnovao je Lekare bez granica, humanitarnu organizaciju koja nije prezala od političkog angažmana, zbog čega su je savremenici nazvali „medicinskim krilom svetskog gerilskog pokreta”. Nema kriznog mesta na kome se nekadašnji vatreni mladi komunista koji je svojevremeno učestvovao u demonstracijama protiv imperijalizma ispred američke ambasade, ustajao protiv rata u Alžiru i borio se za bolji položaj radnika, nije našao u svojstvu humanitarnog radnika koji često voli da pređe na polje politike. Svoje akcije uvek je dobro koordinirao sa medijima. Ostalo je upamćeno da je više puta pozirao noseći džak sa pirinčem na obalama Somalije, sve dok snimak nije ispao dobro. Na viceve koji su ga tim povodom pratili odgovarao je: „Više volim kamere, nego bazuke”, ili, ako bi bio besan: „To mi sigurno nisu zamerila deca Somalije.” Oduvek zagovarajući ideju „humanitarnih intervencija” Kušner voli da u biografiji naglasi kako je pomogao da se Ujedinjene nacije prvi put od osnivanja umešaju u unutrašnje stvari jedne zemlje, kada je za vreme Zalivskog rata uspostavljena zaštićena zona za Kurde. U početku, ideja je promovisana kao neophodno pravo da se pruži pomoć onima koji su ugroženi bez obzira na to sa koje strane granice se nalaze i da li država na kojoj se nalaze pristaje da primi humanitarne organizacije, ali je vremenom preko definicije da su ljudska prava iznad suvereniteta nacija, stigla do pružanja podrške vojnim intervencijama, kakva je bila i NATO intervencija u Srbiji 1999. godine. „Ponekad morate prekršiti zakon da biste ga menjali”, ume da kaže Kušner, koji je karijeru stvarao ne obazirući se previše na utvrđena pravila. Wegove radikalne stavove mnogi znaju da pripišu njegovom levičarenju u mladosti, ali on sam objašnjava svoj angažman u prvom redu porodičnom istorijom. Roditelji njegovog oca, porodica ruskih Jevreja, stigli su u Francusku početkom prošlog veka, bežeći od progona, ali su nekoliko decenija kasnije završili u Aušvicu. „Godinama se niko nije usuđivao da mi to kaže. Sam sam to otkrio”, kaže Kušner. „U mešovitoj porodici, koja nije religiozna, to je čak gore: ili ste duplo Jevrej ili ste pola Jevrej. Rezultat je da reagujete kao napaćena duša u susretu sa ugnjetavanjem.” Kako su se množila žarišta u kojima je decenijama učestvovao lavirajući između humanitarnog radnika i političkog aktiviste, od sebe je, kako vole da kažu njegovi protivnici, napravio osobu bez koje se ne može ni u jednom kriznom području i rok zvezdu humanitarnih akcija. Od Bijafre u kojoj je vladala glad, preko zemljotresa u Peruu i Gvatemali, do ratova i sukoba u Libiji, Siriji, Iraku, Vijetnamu, Kambodži, Urugvaju, Hondurasu, Salvadoru, Čadu, Avganistanu, Ruandi, pa sve do Bosne i Kosova, Kušner je uvek bio na licu mesta i uvek čovek koji zna koga treba štititi. „On tvrdi da zna sve o svemu i da poznaje svakog. Čovek mora da ima petsto godina života; proveo je 30 godina na svakom kritičnom mestu na svetu”, ume da kaže u šali Roni Brauman, nekadašnji prijatelj sa kojim je vodio Lekare bez granica, pre nego što su se sukobili i Kušner napustio ovu organizaciju i osnovao Lekare sveta. Ali Kušner sebe vidi drugačije i u svojim akcijama vidi pre svega borbu protiv nepravde. „Ne mogu da podnesem da je čovek ubijen, žena napastvovana, dete pretučeno”, napisao je u svojim memoarima, a ideju „humanitarne intervencije” brani objašnjenjem da bi, da je to pravo postojalo tokom Drugog svetskog rata, bilo manje mogućnosti da nastane Aušvic. Sa neverovatnim žarom da učestvuje u svim opasnim situacijama i istim žarom da manipuliše medijima, Kušner je napravio zavidnu karijeru humanitarnog radnika i političara. U vladu je prvi put ušao 1988. godine kada je bio zadužen za socijalna pitanja. Četiri godine kasnije postaje ministar zdravlja, a zatim nastavlja karijeru u Evropskom parlamentu. U vladi Lionela Žospena 1997. godine ponovo postaje ministar zdravlja, a 1999. godine dolazi na Kosovo kao šef civilne misije UN. Na svoj zahtev otišao je iz Prištine posle 18 meseci, a ubrzo zatim po treći put je postao ministar zdravlja Francuske. Maja 2007. godine Sarkozi ga je imenovao za ministra inostranih poslova, čime je zadao jak udarac socijalistima, na čiji užas je Kušner prihvatio ponudu. “Ovo je malo neobično”, rekao je sam Kušner primajući funkciju i objasnio da je ne bi prihvatio da nije ubeđen da tako “služi svojoj zemlji”, ali time nije izbegao da ga njegovi drugovi iz Socijalističke partije smatraju izdajnikom i poburžoazenim socijalistom, kome je levičarenje donelo pozamašan novac. Podršku mu je pružio Ričard Holbruk, nekadašnji ambasador SAD u UN i njegov blizak prijatelj, koji je izjavio da će “to biti veoma pozitivno za francusko - američke odnose”. Nema sumnje da će ti odnosi biti na dobiti ako se pita jedan od retkih Francuza koji je podržao invaziju na Irak. Ne zato, kako je objasnio sam Kušner, što je reč o oružju, već zato što je reč o “zlom diktatoru i pravedno je da se interveniše”. Srbi ga se sećaju po sličnim izjavama, podršci NATO intervenciji i kratkom periodu boravka na Kosovu, na koje je došao sa velikim ambicijama stvaranja multietničkog društva, povratka izbeglica i pomirenja. Završilo se tako da je sam Kušner po odlasku priznao da njegova misija nije “sasvim uspela”, za šta je između ostalog razlog našao u tome što je “poverovao pravnicima koji su najkonzervativniji ljudi na svetu”. Svoj stav o ulozi međunarodnih snaga na Kosovu dosta je jasno definisao. “Neutralnost nije pravi koncept. Nepristrasnost da, ali neutralnost ne. Jer, neutralnost ne priznaje da su ljudi patili. Nadam se da će Ujedinjene nacije učiniti sve da se ostvari mir i izmirenje. To je nepristrasno, to je dinamično, to je humano.” Dve godine pošto je napustio Kosovo oglasio se u zajedničkom tekstu sa Ričardom Holbrukom u kome su zaključili da Srbija ne može istovremeno imati Kosovo i ući u EU i podržali nezavisnost Kosova “posle srpskog ugnjetavanja koje je trajalo vekovima”. Wegovom angažmanu u sukobima na Balkanu Pjer Pean takođe je posvetio deo knjige, ali Kušner ne priznaje da je reč o bilo čemu drugom do o insinuacijama ljudi koje muči ljubomora zbog njegove zavidne karijere i najavljuje tužbu. Ovaj lekar, aktivista, humanitarac, borac za ljudska prava, ministar, pisac scenarija, autor brojnih knjiga, čovek čija se popularnost može meriti sa popularnošću filmske zvezde, sada je u centru skandala za koji nemilice optužuje zle ljude, zavidne konkurente, antisemite i svoje dojučerašnje partijske drugove – osvetoljubive socijaliste. „Kušner je neka vrsta emotivnog staljiniste. Ili ste sa njim ili ste protiv njega”, primećuje Braumen. „Ako se ne slažete sa njim, znači da ga napadate. A kada ga napadate, onda ste ljubomorni, onda ste mediokritet, onda ste birokrata.”