Nepodnošljiva jeftinoća anketiranja

Odavno nešto nije toliko razbesnelo potrošače kao nedavno objavljeni rezultati istraživanja Saveza ekonomista Srbije o cenama namirnica u Beogradu i još sedam glavnih gradova regiona. Potrošači se jednostavno ne mire sa činjenicom da je Beograd najjeftiniji grad u regionu, te da hleb, mleko, jogurt ili meso plaćaju manje nego stanovnici Zagreba, Qubljane ili Budimpešte. Zaštitnici potrošača skloni su da kažu da rezultati istraživanja vređaju zdrav razum, dok iz Saveza ekonomista poručuju da svako ko ne veruje ovom, može da napravi drugo ispitivanje i opovrgne dobijene rezultate. Osim neverice da su cene namirnica ovde najniže, potrošači, ali i pojedini ekonomisti sumnjaju da je istraživanje naručeno, pa pozivaju ekonomiste iz Saveza ekonomista Srbije da priznaju za koga su radili pomenutu analizu. Nego, da krenemo redom. Istraživanje Saveza ekonomista Srbije napravljeno je 24. januara u četiri tipa prodajnih objekata – mini-marketima, supermarketima, hipermarketima i velikim diskontima ili “keš end keri” centrima. Analizirane su najniža, najviša cena i cena proizvoda koji je najviše bio zastupljen na trgovinskim policama, svake od 28 namirnica obuhvaćene ovim istraživanjem, a među njima su hleb, mleko, jogurt, brašno, jaja, jabuke, pileće, svinjsko ili juneće meso, pivo, prašak za veš... Cene ovih proizvoda preračunate su u evre, tog 24. januara kada su i analizirane, po tadašnjem kursu. Dragan Đuričin, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta i direktor Saveza ekonomista Srbije, rekao je predstavljajući rezultate da je istraživanje napravljeno da bi se uporedila konkurentnost Beograda u odnosu na druge gradove, jer postoji uvreženo mišljenje da je prestonica Srbije među najskupljim. Osim što su pokazali sasvim suprotno od ustaljenog mišljenja, rezultati su poslužili trgovcima, ali i ministru trgovine Slobodanu Milosavljeviću, da kažu da “mi nikada nismo verovali da je Beograd najskuplji, a ovo istraživanje to i potvrđuje”. Milosavljević je, pored izjave da mu je drago što je Beograd cenovno apsolutno konkurentan grad, čestitao trgovcima i proizvođačima na tome, u ime građana Srbije. Jer, za početak, poredeći ove cene sa istim iz maja prošle godine, cene namirnica su u padu, a Beograd se pokazao kao najjeftiniji grad po cenama u mini-marketima i hipermarketima. U supermarketima od njega je jeftinija samo Budimpešta, a cene u diskontnim centrima treće su po jeftinoći. U mini-marketima cene čak 13 proizvoda, među kojima su mleko, jogurt, juneće, pileće i svinjsko meso, hleb, krompir, ulje, niže su u Beogradu nego u drugih sedam gradova u regionu, a samo je gazirana voda kod nas dva puta skuplja nego, na primer u Qubljani, gde je najjeftinija u regionu. Cena svinjskog buta u glavnom gradu Mađarske je 4,95 evra, u Beogradu 5,31, a u Zagrebu 7,79 evra, u objektima hipermarketa, a slično je i sa pilećim mesom koje je kod nas 1,81 evro, u Budimpešti 2,49, Qubljani 2,98, a u Zagrebu 3,36 evra po kilogramu. Da su u Savezu ekonomista, naime, znali da će ove činjenice toliko uvrediti javnost Srbije, potrošače i pojedine ekonomiste, kao i da će skoro svi posumnjati u njihovu verodostojnost, verovatno ih ne bi ni obelodanili. Tvorcima ankete na prvom mestu zamera se neuporedivost podataka dobijenih u različitim gradovima – Beogradu, Zagrebu, Qubljani, Budimpešti, Bukureštu, Sofiji, Sarajevu i Podgorici, kako zbog odnosa domaćih valuta prema evru, tako i zbog izostajanja odnosa prosečne zarade i cene proizvoda. Goran Papović, iz Nacionalne organizacije potrošača Srbije, kaže da dobijeni podaci nisu tačni, a to potvrđuju i njihove ranije analize cena. “Pravićemo uskoro i neko novo istraživanje, ali tvrdim da Beograd nije najjeftiniji grad regiona. Pa naša prethodna ispitivanja dokazala su da su hleb, mleko, meso skuplji ovde nego u gradovima regiona! A posebno ako se uporedi odnos zarada, koje su u Qubljani nekoliko puta veće nego u Beogradu, sa cenama u radnjama. Drsko je tvrditi da smo najjeftiniji i da su cene osnovnih namirnica u padu, a pri tom je u maju evro bio 80, a 24. januara 95 dinara. A sumnjivo je i to što je za dan istraživanja uzet baš taj datum kada je evro imao najveću vrednost.” Papović sumnja da je istraživanje rađeno za potrebe nekog ovdašnjeg trgovinskog lanca, a čestitke ministra Milosavljevića domaćim trgovcima smatra sramotnim. “Neću da tvrdim da je istraživanje naručeno, ali ne verujem u argument da su oni to uradili sami, za potrebe konferencije koja će se održati na Kopaoniku. Neka jasno kažu ko je platio da se to istraživanje obavi. Mada, kada pogledate ko je sve prisustvovao prezentaciji rezultata ispitivanja, jasno vam je da sve to nije slučajno.” Slično Papoviću misli i Petar Bogosavljević, iz Pokreta potrošača Beograda, koji kaže da je metodologija istraživanja možda korektna, ali da se dobila ulepšana slika Beograda. “Ne sumnjam u te cene. One su tačne, ali nije uzet u obzir kurs dinara tada i sada, kao i odnos evra i domaćih valuta u pojedinim gradovima. Takođe, zarade kod nas su pale, gledano u evrima, pa se ni to ne može porediti.” Zanimljivo je, međutim, da pored predstavnika potrošača, kolegama iz Saveza ekonomista Srbije ne veruju ni pojedini ekonomisti. Danilo Šuković, iz Instituta društvenih nauka, pita zašto ovo istraživanje nije urađeno kada je jedan evro bio 75 dinara, pa bi se pokazalo da su cene kod nas najviše. “Istraživanje uopšte nije realno, jer su cene neuporedive. Ne znamo čije su namirnice upoređivane, kog proizvođača. Ne vidimo čiji je to sir, čije mleko.” Šuković kaže da se ovakvo istraživanje mora raditi obuhvatnije i temeljnije, te da je sve produkt grupe ljudi u Savezu ekonomista koji su plaćeni da naprave takvo ispitivanje. S druge strane, postoji li uopšte istraživanje u čiju metodologiju se ne može sumnjati, koja je potpuno uporediva i čije bi rezultate svi prihvatili bez pogovora? I zašto nije bilo medijske halabuke kada su polovinom prošle godine objavljeni rezultati istraživanja Eurostata, koji takođe pokazuju da su cene namirnica u Srbiji ispod proseka zemalja Evropske unije, kao i regiona? Tačno je i da je prosečna zarada u Srbiji, za decembar prošle godine, bila nešto više od 38.000 dinara, odnosno oko 400 evra. I da je ne samo duplo manja od prosečne zarade u Qubljani, već je do pre nekoliko meseci, kada je dinar bio ispod 80, vredela oko 80 evra više. Ali isto tako, tačno je da je prosečna zarada u Sarajevu, koje je takođe obuhvaćeno istraživanjem, manja od ovdašnje, a cene su opet slične ili više nego u Beogradu. Stipe Lovreta, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i jedan od tvoraca Strategija razvoja trgovine Srbije i Beograda, kaže da nije iznenađen podacima koje je objavio Savez ekonomista Srbije. “Pa i podaci Eurostata pokazali su slično, odnosno da su nam cene niže od prosečnih u Evropskoj uniji, i to za 27 odsto. Ovo je samo jedno od istraživanja koje je pokazalo da je Beograd cenovno konkurentan. Mislim da bi takvih istraživanja trebalo da bude što više, pa da se onda diskutuje o njima, ali na osnovu dobijenih rezultata, a ne emocija. Slažem se sa primedbama o kursu evra, ali i o tome se može razgovarati, a i praviti analize. Ali nepotrebno je potpuno da se u ovo istraživanje sada upliće priča o visinama zarada ili kupovnoj moći našeg stanovništva, jer rezultati ovoga samo govore o cenovnoj konkurentnosti i to je sve”, kaže profesor Lovreta. U šta god sumnjali, cene su takve kakve jesu. I niže su nego u regionu. Ali teško da bilo ko može ubediti građane Srbije da treba da budu srećni jer kupuju jeftiniji hleb, mleko ili jogurt od Zagrepčana ili Sarajlija. Pogotovo kada im plata svakim danom vredi sve manje, dok u prodavnicama osvane neka nova, viša cena.