Osumnjičeni princ Čarls

Proizvođači i ljubitelji teorija zavere mogu da odahnu.

Iako je za trenutak izgledalo da će šef elitnog prestoničkog odeljenja Skotland jarda u Londonu ser DŽon Stivens konačno početi da razgrće veo do sada nerazjašnjenih sumnji u vezi sa misterioznom smrću princeze od Velsa Dajane i njenog ljubavnika Emada Mohameda alFajeda, zvanog Dodi, zvanična istraga u Britaniji o svemu što se 31. avgusta 1997. zbilo u jednom pariskom podvožnjaku ponovo je odgođena... Barem za još godinu dana.

Dakle, mnogi tabloidi i njihovi mentalno hendikepirani zavisnici, koje su i polupismeni novinari obično u stanju da navuku na najrazličitije priče o misterioznim akcijama tajnih službi poput MI6, CIA i ostalih, imaće prilike da se još najmanje 12 meseci slade “pouzdanim” informacijama o britanskim dvorskim spletkama i, navodno, vešto isplaniranim ubistvima u nameri da se sačuva ugled kraljevske porodice i krune... Za sve one koji su na knjigama i pričama o Dajani i Dodiju već zgrnuli ogromne pare to je, svakako, dobra vest. Jer, konkurencija je u međuvremenu bila vrlo produktivna. Recimo, različite verzije priča o terorističkim napadima na NJujork i Vašington 11. septembra 2001, koje su - navodno - isplanirale same američke tajne službe, ili one o atentatu na srpskog premijera Zorana Đinđića u proleće 2003, koji je - uz malu pomoć svojih prijatelja iz nekih stranih obaveštajnih službi - sam isplanirao i izveo atentat na sebe, a potom namerno posejao konfuziju u istrazi da zametne sve tragove, već su pomalo pretile da ugroze primat teorija o zaveri da se ubiju popularna “narodna princeza” u Britaniji i njen bogati muslimanski ljubavnik...

Zvanična istraga o smrti princeze Dajane i Dodija al Fajeda u Francuskoj - gde je o tom slučaju sakupljeno više od 6000 stranica raznih dokumenata - okončana je još 1999. godine konstatacijom da su njih dvoje izgubili živote u saobraćajnoj nesreći koju je skrivio vozač Anri Pol, jer je bio pijan, vozio je suviše brzo i izgubio kontrolu nad vozilom. Ali, Dodijev otac, Mohamed al Fajed, vlasnik luksuzne londonske robne kuće “Harods” i pariskog hotela “Ric”, nije nikako bio zadovoljan tim nalazom, verujući da su njegov sin i princeza Dajana, njegova nesuđena snaja, zapravo bili ubijeni... I, uporno je tražio da se o tom događaju otvori i nova specijalna istraga u Britaniji. To, međutim, nije bilo moguće sve dok u Francuskoj nisu okončani i svi prateći sudski postupci po žalbama, pre svega oni koji su se ticali eventualne odgovornosti nekoliko pariskih fotografa-paparaca za saobraćajnu nesreću...

Francuski sudovi su na kraju odbacili sve tužbe Dodijevog oca, oslobodivši i paparace svake sumnje... Drugim rečima, u tom tragičnom događaju nisu našli ništa neobično, niti su - nakon svih provera - utvrdili da postoji osnov za makar i trunku sumnje o eventualnoj zaveri...

Ali, Dodijev otac je nastavio svoju bitku. Bogati Egipćanin, koji godinama ratuje sa britanskom vladom zato što mu - navodno - zbog njegovog arapskog porekla ne daju britanski pasoš, a potom i iz uverenja da su mu ubili sina da spreče njegovu eventualnu ženidbu sa popularnom princezom, budućom kraljicom-majkom, koja je - navodno - već bila u drugom stanju i nosila njegovo unuče, sve vreme je insistirao na pokretanju specijalne zvanične istrage u Britaniji o smrti Dodija i Dajane. On je, naime, i dalje uveren da se nesreća u Parizu nije mogla dogoditi slučajno i da su u taj događaj, po nečijem nalogu sa “visokog i uticajnog mesta”, svoje prste umešale i legendarne britanske tajne službe, poput MI6 i ostalih...

Kako je priča bila, zaista, pitoreskna i bajkovita, odmah se na tržištu pojavilo i mnoštvo knjiga u kojima su sve moguće teorije zavere razrađene do detalja. Neke od njih su se, uglavnom, bavile dvorskim intrigama i navodnim ambicijama britanskog prestolonaslednika princa Čarlsa da eliminiše Dajanu kako bi mogao i zvanično da se oženi svojom novom izabranicom Kamilom Parker Bouvs. Druge su razrađivale teoriju o “belom automobilu”, koji je - navodno - viđen na licu mesta u trenutku nesreće, ali je potom misteriozno nestao...Treće su ispitivale način na koji je, zapravo, izdahnuo ključni akter čitavog događaja šofer Anri Pol, tražeći odgovor na pitanje: da li je moguće da je Pol preživeo nesreću, ali da je bio naknadno otrovan u pariskoj bolnici? Jer, prilikom obdukcije u njegovom telu nađeni su tragovi nekog čudnog otrovnog gasa?! Četvrte su se, pak, skoncentrisale na pitanje: da li je Dajana stvarno bila trudna i ko je sve mogao biti otac njenog nerođenog deteta?

Obimna žurnalistička produkcija te vrste i poplava prigodne literature u Britaniji, gde tabloidi dostižu milionske tiraže, a udarni TV kanali su pod kontrolom vlasnika tabloida, nije - naravno - mogla da ne ostavi traga u glavama običnih smrtnika. Tako, na primer, i nekada ugledni londonski “Tajms”, čiji su tekstovi sada daleko sličniji tabloidima nego ozbiljnom, na činjenicama utemeljenom novinarstvu, tvrdi da čak 27 odsto svih stanovnika Velike Britanije danas veruje da su princeza Dajana i Dodi al Fajed bili zaista ubijeni!

A onda je usledio novi šok. Bivši Dajanin batler i lični prijatelj, Pol Barel, kome je ona - navodno - poveravala i neke svoje najintimnije probleme, i koji je već stekao svetsku slavu knjigama i pričicama punim pikantnih detalja o nepoznatim stranicama Dajaninog privatnog života, prodao je svoju novu verziju “istine” o princezi Dajani visokotiražnom londonskom tabloidu “Dejli miror”. A u rukopis te knjige koju je “Miror” uoči Božića krenuo da objavljuje u nastavcima, uključio je i jedno do sada nepoznato - “senzacionalno” - pismo koje je primio od Dajane nekih desetak meseci pre njene smrti. U pomenutom pismu (čiju autentičnost još niko nije osporio) Dajana je, navodno, poverila svom batleru kako sluti da joj neko radi o glavi... I, kako bi - po njenom mišljenju - taj “neko” mogao biti njen muž, princ Čarls...

- Čarlsu bi - strahovala je Dajana - možda moglo pasti na pamet da joj “namesti” saobraćajnu nesreću, da neko, recimo, “sredi” kočnice na njenom automobilu tako da sve izgleda kao obična saobraćajna nesreća!

Javno mnjenje u Britaniji se, naravno, opet ustalasalo. Međutim, mnogi listovi se jednostavno nisu usudili ni da pomenu ime princa Čarlsa, koji je na stranicama “Mirora”, indirektno, optužen za smrt svoje supruge princeze Dajane i njenog ljubavnika. Postavilo se pitanje: šta ako princ tuži list koji je to objavio i zatraži veliku odštetu? Ipak, urednik “Mirora” Pirs Morgan smatrao je da je njegova odluka da objavi Barelovu verziju Dajaninog pisma sasvim legitimna i da u trenutku kada je nagovešteno pokretanje nove istrage o ovom događaju javnost ima pravo da zna sve detalje...

Sekretar za štampu princa Čarlsa Kolin Haris odbacio je sve optužbe na račun svog poslodavca kao “apsurdne” i kao “notornu glupost”... A onda se u “Dejli miroru”, u rubrici “pisma čitalaca”, pojavilo i pismo poznatog britanskog eksperta za ovu problematiku, autora špijunskih romana Frederika Forsajta, koji je primetio da su terorije zavere u kojima se spekuliše sa tobožnjim nameštenim ubistvima obično krajnje zlonamerne i agresivne. Po mišljenju Forsajta, praktično je nemoguće ubiti neku javnu ličnost, poput princeze Dajane, i taj događaj do poslednjeg detalja “režirati” tako da izgleda kao slučajan incident...

“Jedini zaista sigurni načini da se to izvede, jesu puška, pištolj, bomba, nož, otrov i, eventualno, pad sa neke litice...”, zaključuje Forsajt.

U tako naelektrisanoj atmosferi pažnja javnosti je, razumljivo, ponovo bila usredsređena na predlog o otvaranju specijalne istrage pred nadležnim britanskim sudom u kojoj bi čitav dosije o smrti princeze Dajane i Dodija al Fajeda još jednom bio pažljivo analiziran. Ali, to se nije dogodilo. I, veliko je pitanje da li će se ikada i dogoditi...

Naime, postupak koji je u Britaniji pre neki dan formalno započeo, a onda ponovo odgođen, u suštini i nije ona vrsta zvanične istrage koju uporno traži Mohamed al Fajed, uveren da su mu sin i nesuđena snaja bili ubijeni. To je, zapravo, samo jedan specifični vanparnični postupak, predviđen britanskim zakonom, koji se formalno otvara kada bilo koji britanski podanik “na neprirodan način” izgubi život u inostranstvu i njegovo telo bude vraćeno kući radi sahrane... Jedini pravi smisao tog postupka je da se, formalno, utvrdi identitet britanskog podanika koji je skončao u inostranstvu, da se - ako je to uopšte moguće - konstatuje uzrok smrti i da se on (ili ona) zvanično proglasi mrtvim...

U ovom slučaju, nadležni državni zvaničnik (“kraljevski koroner”) Majkl Bardžes postupio je strogo u skladu sa britanskim zakonom. Što, praktično, znači da nije učinio još ništa što bi moglo garantovati da će oficijelna francuska verzija o smrti Dajane i Dodija biti podvrgnuta preispitivanju pred nekim britanskim sudom i, eventualnoj, reviziji.. Formalno, on je u jednom danu otvorio dva takva postupka, jedan za Dajanu, drugi za Dodija. I, zatražio od nadležnog odeljenja Skotland jarda da “prikupi sve potrebne podatke” o njihovoj smrti i dostavi ih njegovoj kancelariji... Tek pošto to bude učinjeno, Bardžes bi - za jedno godinu dana - trebalo da razmotri dokumenta koja će mu biti dostavljena i oceni da li ima razloga da se rezultatima istrage vođene u Francuskoj pokloni poverenje. Ili, da - ako zaključi da je francuska istraga bila manjkava - zatraži da se čitav postupak obnovi i od samog početka ponovo sprovede pred nadležnim britanskim organima?

Drugim rečima, svi mogući - i zvanični i nezvanični - akteri ove melodrame će u narednih godinu dana imati prilike da o svemu još malo razmisle. Britanski policajci će, najpre, morati da mućnu glavom i odluče: mogu li oni da svoje francuske kolege optuže da u ovom slučaju nisu postupali savesno i da su se - iz nekih razloga - ponašali kao “veći katolici od pape”? To jest, da su svesno žrtvovali svoj profesionalni ugled i reputaciju kako bi, eventualno, zaštitili britanskog prestolonaslednika i britanske tajne službe od velike blamaže?

Bivši Dajanin batler će, naravno, moći da napiše bar još jednu knjigu, i otkrije još neke pikanterije. Gramzivi vlasnici tabloida dobili su priliku da i dalje zgrću milione funti na tim pričama, a sirotinja gladna sapunskih opera da nastavi da tuguje nad tragičnom sudbinom voljene princeze i njenog ljubavnika...

Tajne službe, MI6, MI5 i ostale, na koje su Britanci tradicionalno ponosni, za sada se ne izjašnjavaju. NJihovi agenti, očito, imaju i previše briga druge vrste, u potrazi za oružjem za masovno uništenje u Iraku i radikalnim islamskim teroristima koji opasno šire svoje mreže na tlu Britanije...