Oči u oči u Minhenu

Deca, rođena u vreme rušenja Berlinskog zida (1989) navršavaju dvadeset godina, što znači da su im ruke nadomak upravnih poluga. Da li njihova pristižuća generacija razume “mehanizam” kome će uskoro pristupiti? Odgovor na jedno takvo pitanje, glasio bi verovatno “ne”. Ili, “ne u potpunosti”, s obzirom na to da je “mašina” o kojoj je reč iz vremena davnog, i jednog odavno iščezavajućeg sveta. Onog, s preminulim Reganom, vrlo ostarelom gospođom Tačer, odavno nestalim Brežnjevom i sa Dikom Čejnijem – koji je inauguraciji predsednika SAD Obame prisustvovao u invalidskim kolicima. Dakle, tako stoje stvari s NATO-om, “liderstvom SAD”, “slobodnim svetom” i “opasnošću od Rusa”. Srećom, kao ljudi i starimo. Zahvaljujući toj biološkoj okolnosti stalnog pomeranja epicentra ka mladosti, Čejnijeva pojava u kolicima je možda najupečatljiviji simbol poente ove priče. Poslednji majstori održavanja prevaziđenog poretka prepuštaju sebe, hteli ne hteli, brizi lekara i fizioterapeuta, a pred klimavo ustrojstvo “bezbednosti sveta” dolaze mladi, i oni više ne pronalaze logiku u tome što zatiču da postoji. Ne znaju šta čemu služi. Zapažaju nelogičnosti i ne ustručavaju se da ukažu na neprilagođenost “svetskog uređaja” njegovim savremenim funkcijama. Mladi Nemci, podanici jedne od najvažnijih članica NATO-a, osećaju na primer skoro podjednake simpatije i za Ameriku i za Rusiju – 51:50 (od po sto poena). Mogu li se takvi onda uveriti u ispravnost Bušove odluke da se Poljska preobrazi u položaj američke PVO (čak i da imaju na umu eventualno nuklearno naoružan Iran), ako vide da rakete izazivaju osećaje nebezbednosti kod Rusije!? Ili će možda rasuđivati da je za Evropu bolje da misli glavom nego misaonim mehanizmom NATO-a, a to bi značilo da u razmišljanju krene od međusobne upućenosti podeljenog kontinenta na saradnju jednog s drugim – te pokuša da dogovorno formuliše i način razgovora i teme!? U 2050. SAD i Evropa će zajedno činiti “nešto oko sedam odsto svetske populacije” – “što znači da Zapad treba da ustupi vlast, prostor i vlasništvo” onima koji će biti 93 odsto preostalog sveta, navodi jedan od evropskih komentatora. Nastoji da kaže, valjalo bi se pripremiti i preobrazovati svetske institucije, bliže promenjenoj stvarnosti. Ovogodišnji “Minhen”, neka vrsta političko-bezbednosnog “Davosa” ali u Nemačkoj, protekao je o vikendu otprilike s takvim “zadnjim mislima” brojnih učesnika. Svima je u sećanju “Minhen 2006.” – s Putinovim pitanjem “partnerima”, čime NATO opravdava produženu ekspanziju prema ruskim granicama, ako već Moskva niti nagomilava oružje niti preti članicama zapadnog saveza? Naprotiv, solidarisala se sa žrtvama terorističkog napada na SAD (11. septembra 2001), i otvorila Americi koridore prolaza u Avganistan! Bušova administracija je odgovorila “hladnoratovski”, propagandom. Moskvi je rečeno da je paranoična, da umišlja. A pride, odlučeno je da se Evropa “zaštiti od napada raketama iz Irana” – PRO sredstvima Amerike u Poljskoj i Češkoj. Kremlj nije osporio navedeni motiv. Međutim, predložio je da SAD i Rusija sarađuju i, eventualno, zajednički razviju sistem zaštite. Kada, pak, Vašingtonu ideja o ruskom učešću nije odgovarala, Moskvu nije više imalo čime uveriti da će američke instalacije u Poljskoj imati veze sa Iranom. Putin je pribegao “ruskom odgovoru”. Sovjetski još služeći strateški bombarderi podignuti su u vazduh i poslati u patrole nad okeanom. Jedna flotila lađa Severne flote poslata je na put u Mediteran. Kosovo je iskorišćeno za sučeljavanje i diplomatsku pobedu Rusije u OUN. “Pročitana” je nespremnost SAD da zaštite Sakašvilija, i uprkos oštroj američkoj retorici, Gruziji su posle izgubljenog rata odsečene Abhazija i Južna Osetija. Moskva je pokazala da i ona može kreirati sopstveno “nezavisno Kosovo”. Glavna intriga sadašnjeg savetovanja o bezbednosti nije se, međutim, ticala Rusije koliko SAD, nove američke administracije Baraka Obame. S pitanjem saveznici preko okeana, iščekivala je pre svega Evropa, primećujući da “glavna opasnost vojne agresije protiv NATO i Evrope ne dolazi od Rusije” (predsednik Francuske Sarkozi), govoreći da bi “Rusiju trebalo uvući” u buduću arhitekturu bezbednosti na kontinentu (kancelar Nemačke gospođa Merkel) i da bi SAD i EU morale u projekat izgradnje evropske PRO uključiti i Rusiju (vicepremijer Češke Vondra). Evro-krilo NATO saveznika s nestrpljenjem je iščekivalo da čuje – u kojoj meri se Obamino “da, mi to možemo!” Amerikancima, odnosi i na ubrzano menjajući se svet, taj nevezan za Hladni rat. Ima li Amerika energije za to? Da iskoči iz svojih dogmi o gospodarenju, i svet povede “snagom primera”, a ne “primerom sile”? A da, opet, i ostane i dalje garant opšte bezbednosti, pred eventualnim zloupotrebama takve tranzicije? Tumači diplomatskih šifri, uključujući i ruske, složili su se da odgovor Vašingtona ohrabruje optimistička očekivanja. Pokazalo se, najveću pažnju zastupljenih medija privukao je nagovešteni proboj u pravcu boljih odnosa s Moskvom. Novi potpredsednik SAD Yo Bajden, pothranio je visoka očekivanja izrazom iz računarske terminologije. “Vreme je da pritisnemo dugme za resetovanje”, rekao je, pomenuvši da je potrebno “vratiti se mnogim oblastima, gde možemo i moramo raditi zajedno sa Rusijom”, citiran je. Da to nešto znači, posmatračima je bilo jasno već po, reklo bi se, ozarenom licu prisutnog zamenika ruskog premijera, Sergeja Ivanova. Bajden i Ivanov konferisali su i nasamo. Ali, komentarišući, Ivanov je čitav Amerikančev govor, s poentama u mnogo pravaca, ocenio pozitivnim, dok mu se u delu o Rusiji dopalo najviše to, o “ponovnom startu reset-dirkom”. “Očigledno je da nova administracija ima vrlo izraženu želju za promenama, i to uliva optimizam”, citiran je. Pritisnut pitanjima novinara o tome kako će Moskva odgovoriti, Ivanov je odbio da išta kaže (“Nismo na orijentalnom vašaru, i ne trgujemo kako to čine ljudi na pijacama!”). Međutim, to je bilo bez značaja. Bajden je izjavio da se Amerika “neće u svemu složiti s Rusijom”, i kao primer, bio je izričit rekavši da “Sjedinjene Države neće priznati Abhaziju i Južnu Osetiju kao nezavisne države”, ali je završio poentom da je mogućno “ne slagati se, a i dalje raditi zajedno kada se naši interesi podudaraju”! Da, Amerika neće odstupiti od planova kojima bi parirala iranskim raketama, “pod uslovom da je tehnologija proverena i da odgovaraju troškovi”. Ipak, već pre “Minhena” je protumačeno da to znači odustajanje Vašingtona od Bušovih obećanja, a sada je zapaženo drugo – da će sve u vezi s PRO biti preduzimano uz “savetovanje s vama, našim NATO saveznicima, i s Rusijom”. Nije, razume se, ovo bio skup o rusko-američkim odnosima. Pomak je zapažen u američkim razmišljanjima o Iranu. (“Produžite vašim sadašnjim pravcem i biće pritiska i izolacije. Napustite vaš nezakoniti nuklearni program i podršku terorizmu, i uslediće značajni podsticaji!”) Ali, vrlo uočljivo, i u odnosu SAD na svet uopšte, gde će se Amerika angažovati s nizom zemalja o velikom broju pitanja. “Zauzećemo se. Slušaćemo. Savetovaćemo se. Svet je potreban Americi, tačno kao što je, verujem, i Amerika potrebna svetu”, citiran je potpredsednik SAD. “Amerika će učiniti više. To je dobra vest. Rđava vest je da će Amerika takođe i tražiti više, od naših partnera”, rekao je Yo Bajden. A oni koji su dobre volje, a takvih je posle ovogodišnjeg “Minhena” daleko najviše, pronalaze u događaju – početak nečeg novog. Možda, nešto slično raspoloženju za debatu najmoćnije sile o pravičnijem svetskom poretku – dok, dabome, nije kasno.