Karpatski Srbi

I ovog vikenda leteo sam po beogradskim grobljima kao crni gavran sa Kosova, u prsluku od crne čoje, sa srebrnim Bukefalom na grudima ukrašenim šljaštećim cirkonima. Da, u petak je umrla Vesna Cecanova, moja komšinica sa Tošinog bunara, a u subotu je bila majčina godišnjica, dvanaesta godišnjica. Umrle su dan za danom, moja mati i Vesna (53), a onoliko su se nekad družile. Zato su, možda, gotovo u isti dan, i na nebo otišle. Valjda, žene anđeli u taj dan moraju gore da se jave, da se priključe jatu ljudskih duša, a koje skraćeno zovemo – bog. Kažem vam, duše su kao pčele, a bog njina matica, a možda samo košnica. Mada neki tvrde da je bog jedna ogromna nebeska biblioteka puna nebeskih čitača. I ako je tako, sa Vesnom je Nebo dobilo jednog revnosnog čitača iz Kapetan Mišinog zdanja. Ah, sećam se živo, na groblju Lešće, dok košavica Dunavom svira, sećam se Vesne i ranog proleća ispod oraha u dvorištu moje kuće u Tošinom bunaru, koju nije srušio „Milosrdni anđeo”, iako nas je paklenom milošću obasipao. Sa Vesnom smo, u ta zla vremena, u ligištulu vino pili, roštilj vrteli i „tomahavke” psovali iako su nas, je l’ da, Ameri od Cobike oslobađali. I, pazi dokle se stiglo, brale! Onaj Šule što je obezbeđivao Kundaka iz Jula, a nije znao pištolj da repetira, eno ga, danas, na čelu srpske vojske maršira, njemu se, eeej, raportira! Jebem te, Srbijo, kad te i to snađe! A i Nemanja Kusturica sprema se da komponuje pesmu Gotovini, jer čuo je da je ovaj, valjda u „Oluji”, bio baš neka „momčina”!? Eh, Kusto, Kusto, moj bivši bogumilski brate! Ako više nisi ni Srbin, ni pravoslavac, ako nisi više Vojčetov nacionalista, već si postao „internacionalista”, a ti Kusto kamarate, komponuj nešto i za mog komšiju Cemu jer i on je, veruj mi, momčina, a i pripada, kao i Gotovina, internacionalnom legionarskom bratstvu. Toliko o Internacionali i Če Gevari. Smoren jurnjavom po beogradskim grobljima, rešim da se častim gulašem. Kupim juneće na kockice naseckano, pa saseckam i pola kile crnog luka, beli za kasnije ostavim, a sasečem na sitno i slaninice, pa propržim luk i ošinem juneće kockice, tek posle pola sata skrkam i flašu paradajza te kad gulaš počne da brboće, zalivam ga Nikolinim vinom iz Kleka, a piću ga, valjda, doveka, sve ako u Gročanskoj skončam uz Boba Dilana ili me prizove sebi Suva planina. Gulaš pućka tiho, na “jedinici”, dok u beržerici uzimam da čitam “Karpatske Srbe” Nikole Narančića. Kad, gle, iz “Karpatskih Srba” ispade ceduljica u kojoj me pisac knjige pozdravlja i blago me prekoreva zbog mojih krkanluka, a onako usput me i obaveštava da Troja nije bila na Dunavu, već čak tamo negde u Kašmiru!? A gulaš sve više iz kuhinje miriše, ali meni se nozdrve od kašmirskog vazduha šire. I, ajd, krljaj po „Karpatskim Srbima” baš da vidimo kako je to, moj bajo, moja Troja “na obroncima Himalaja”? Po Narančiću, „između Kašmira i Kašgara nalazi se planinska snežna pustinja” i to je „zemlja Sera”, to jest Srba, „a koja se i sada naziva RAS KUM”, to jest, Pustinja Ras. A ja, budala, mislio da je Ras u Raškoj. Narančić dalje piše: „Kineski arheolozi otkopali su u Kašgaru sasušene posmrtne ostatke ljudi bele rase stare više od dve hiljade godina. Kinezi nisu mnogo razglašavali to otkriće jer je njihov politički stav da je ta teritorija oduvek kineska.” Zato Narančić, pozivajući se na Miloša S. Milojevića, podseća na opise „borbi drevnih Srba protiv Kineza”. I tih borbi je bilo, ali te borbe sa Kinezima vodili su oni Srbi koji su sa Aleksandrom Velikim na Istok pošli i koji su do dana današnjeg tamo ostali i Nepobedivo Sunce slavili sve doskora, do 1974. godine kada su islam primili. Ah, Srbi kašmirski, a i vi Srbi karpatski, zašto ste se pretopili? Zašto ste se „dobrovoljno asimilovali? Jung sedi na indijskom taburetu i puni makedonskim duvanom srebrnu, patarensku lulu, a sve mrmljajući u stihu: „Iz Rasa u Raškoj krenula je KRASNA BELA RASA sa Aleksandrom put Kašmira, put RASA kašmirskog. A indoevropska teorija je germanska izmišljotina koja treba da nas zavara, da prikrije da arijevski narodi nisu u Evropu došli iz Srbije već iz daleke Indije.” U taj čas, na Javnom servisu javljaju da se Rumunija i Ukrajina opet svađaju oko Ahilovog groba koji je na ostrvcetu Belo u međunarodnim vodama Crnog mora, tu ispred delte Dunava. Ukrajina bi da od tog ostrvca napravi bescarinsku zonu, pa i da buši naftu, a Rumuni, ti dobrovoljno asimilovani Srbi, hteli bi da ostrvo Belo ostane arheološka turistička atrakcija, a koja je to bila i u vreme Platona, u “Fedonu” spominjana. Jer, jedan je Ahil, junak nad junacima, tako je bilo i tako će ostati. Na taj Ahilov grob je i Aleksandar došao i na kolena klekao, duboko se poklonio pre nego što je za Indiju pošao. I on, Aleksandar, znao je da je prva zemlja ahejska bila, u stvari, zemlja karpatska koja je, posle, od Grka na jug „odvučena”. A kada se gulaš ukrčkao, kada sam mu dušu na pamuk izvukao, gle, na plazmi moj rođa iz Švice mlati forhendom po TK „Agrimesu”, tamo negde na Bežanijskoj kosi. I još je to onaj forhend sa Vimbldona, onaj rad nogu, samo što je sada moj rođa iz Švice ušao u četrdesete godinice i sprema mlađanog Iliju Vučića za vimbldonska iskušenja. A čujem da tamo, pored Dunavskog keja, pored „Jugoslavije”, moj rođa kao uzorni tata šeta ćerkicu Taru, a i po njoj se jedna planina u Kašmiru zove. Ah, Srbi raštrkani, Srbi posvađani, dokle li će ova Zemlja da nas trpi? Onda sam se gulaša nakrkao i crnim vinom ga zalivao i u beržeri uz Olju Bećković i njene mlade pisce zaspao... Ali tu zagrmi, brale, sinu munje sa Avale kao u avgustu u dane Svetog Ilije. A moj crni Buda iz Indonezije ni okom da trepne, ne mrda iz “lotosa”, a nad Avalskim tornjem seva li, seva... I kad sam ko klada zaspao, odmah sam moju Crnu iz Vrčina usnio. A ona sve mlađa i lepša, sa crnom dlakom koja se sve više sija, ovako mi avalske munje i gromove objašnjava: „Ako si čuo na vestima, grmelo je u Beogradu, samo tu iznad tebe i FK ‘Obilić’. To ti stari srpski bogovi, u nevreme, javljaju da si na pravom putu kada tvrdiš da su Srbi odavde za Kašmir krenuli i tamo se pogubili...”