Teleći repovi*

Sve je, kao i obično, počelo na Cobetovom kanabetu. Dok se smeštao na prestono mesto, Bota uzdahnu kao da ga hemoroidi muče. Iako sam ga posmatrao kroz izdašno natočenu čašu “Crnog Šetača” predsednikovo lice je zračilo olovnim sivilom. Otpio sam poveći gutljaj, za svaki slučaj. Kad se konačno uvalio u rezidencijalnu raskoš, Bota se značajno nakašlja, te zakrklja tronutim glasom: “Magični, bio si u pravu. Moji dvorjani mi stalno smeštaju.” “Normalno, kada si ih sam smestio tako udobno da im njihovo mesto liči na dvor. A ti nisi kralj već predsednik republike. I kao takav imaš kabinet i kancelariju.” Naročito sam naglasio kabinet jer je kancelarija umela da bude nekomforna za opuštanje sa gostima bez pozivnica. “Ima tu istine”, Bota prostenja, da mi što uverljivije ilustruje koliko ga pritiskaju njegovi pretorijanci, koji su još kao Titovi pioniri bili oslobođeni fiskulture. A u parlamentarnim kuloarima se bez ustezanja pričalo kako je predsedniku mnogo važnija poslovna pratnja od pretorijanske garde. Uostalom, ima li boljeg načina za širenje menadžerskog duha u nepreduzetnoj Srbijici? “Znaš”, nastavio je da se otvara kao konzerva dunavske tunjevine, “ne valja kada su ti savetnici mnogo medijski aktivni.” “Misliš, prisutniji su od tebe i tvog ega zajedno”, upitah blago zabrinut za predsednički ego. “Ne, nego misle da svuda moraju da obeleže moje prisustvo. A nisam ja duh Hamletovog oca, niti Srbija ima Hamleta.” Bota podiže ton do rokerskih visina. On svakako nije želeo da se iza njega vuku repovi, ali su horde podrepaša činili svoje. Verujući da tako brišu rizične tragove koje samo njihov, “zauvek privremeno jedini” predsednik nužno ostavlja u borbi za pobedu privatizacije domaćinske demokratije. Ali, otkud sad Hamlet u toj transakciji – zaista nisam znao... “Aha?” Konspirativno ga pogledah, milujući presvlaku na uleglom kanabetu. “Ne gledaj me tako i ne tresi tu prašinu više”, Bota je postajao sve raspevaniji u svojoj jarosti. “Ti kao ne znaš u kakvu redaljku s telegramima su me uvalili Krstić i Šaper?” “Interesantno, ali zaista ne znam. Ako se sećaš, nedavno si me poslao na Kubu, kod brata Raula, zbog onih kiparskih računa, da uporedim brojke šifrovanih kombinacija.” “Ah, da.” Za trenutak mu se ukaza osmeh u uglovima usana. Kako i ne bi kada smo dogovorili kompenzaciju “kohiba” za Torlakovu vakcinu protiv besnila. “Ma, ovi moji prenaglili kad su čuli da je Aca Lukas popio metak. Neko je podmetnuo lažnu vest o uspelom atentatu i ja se potpisah na telegram saučešća. Čim je stigla prava informacija, Krstić je preformulisao pisanu izjavu u telegram podrške.” “Zar to nije previše estradno?” “Naravno da jeste. Ali savetnicima se toliko dopao sadržaj tog teksta, da su pomislili da bih mogao da ga uputim Šešelju, da ga podržim u borbi protiv pravnog nasilja. To sam morao da odbijem, da ne bi Šešelj mene odbio. A ja sam ipak i njegov predsednik, bez obzira na njegov dobrovoljni egzil.” Tu sam se zamislio nad razlikom između “egzila” i “azila”, ne želeći da Botu uvodim u lingvistički lavirint, s obzirom na njegovu reputaciju nežnog ali istrajnog lizača. Zato sam samo upitno podigao obrve, podržavajući ga u pokušaju da uspostavi dijalog sa pisanim govorima koje su mu drugi pisali iz mutnog ubeđenja da to rade za čisti keš. “E, onda su došli na ideju da se telegram uputi onom predsedavajućem Francuzu koji jedini nije glasao za prekid suđenja.” Bota simbolično podiže dva prsta, dirigujući situacijom kao fudbalski sudija bez pištaljke. “Zar se to ne bi shvatilo kao pritisak na rad Haškog tribunala?” Izustih stidljivo i savesno, motreći na svaku stranputicu koja može da zavede Srbiju sa “dobrog puta”. “Jedva bi dočekali.” Predsedniku nije trebalo opisivati stanje evropske nacije. “I, šta se desilo s tim prekrasnim telegramom?” Već sam osećao neke federe u unutrašnjosti Cobetovog kanabeta, a nisam želeo da se petljam u tapaciranje gusarskog kovčega, razumete? “Tja”, Bota odmahnu rukom mazeći sopstveno teme. “Na kraju sam se setio da ga uputim Ugu Čavesu.” “Svaka čast”, zadivljeno zapucketah kockicama leda u kristalnoj čaši. “Pa red je da čestitam svom doživotnom kolegi, zar ne?” U to ime podelismo osmeh mudrosti i nazdravismo svim referendumima ovoga sveta, svesni koliko je predsednički posao, zapravo, muški posao: stalno ti se nakačinju oni koje si intimno otkačio – da ih ne bi javno potkačio. Međutim, i pored te istorijske istine, mnogi Srbin je ubeđen da je upravo on “kao stvoren” za posao Glavnog među glavnima, ako već ne može da bude selektor nacionalne fudbalske reprezentacije! Tek sa pojavom Bote, ova megalomanska tendencija pokazuje znake stalnog opadanja, odnosno razum prosečnog čoveka počinje sve realnije da rezonuje. Shvatajući da je Bota izabran od mnogo višeg faktora nego što je narod, zajedno sa tajkunima i američkim ambasadorima. Naravno, to ne sprečava patološke parlamentarne bukvaliste da koriste svoje pravo na zlobu i zavist. Otuda neki Botu zovu “Mek Kejn Erikson”, dok mu drugi tepaju “O, naš Mirko Cvetković se podmladio i iždžikljao!”. Kriza identiteta nekoga ko se “prima na sve strane”? Hm! Uz onakav bagaž ne poznajem još nekog ko bi se usudio da se kladi da je baš on – Bota! Jer, pored dede Mićuna, najbesmrtnijeg kameleona ovdašnje crveno-crno-žuto-plave demokratije, što je nadživeo i najdugovečnije iguane u kamenjaru višepartijske džungle, i svevideće komesarke Ognjene Vide koja eliminiše predsednikove istomišljenike k’o onomad Ulrike Majhoh bankare i industrijalce iz doba najžešćeg klasnog pms-a – nije lako pronaći sebe, pre nego te pronađu Pera Luković, gradonačelnica Biki i ostali lovci na glave od peska. A Bota je uspeo da dovrši posao pre nego što je kjubrikovski peščanik istekao! Obično je tajna liderskog uspeha u izboru savetnika, ali u odigranoj podeli karata, priznajem, Magični je bio tek hroničar ljudi bez sudbine. U ovom slučaju Sile Nemerljive posegnuše za drugačijom formulom. “Elem, tajna je u pravilnom tajmingu. koji moraš isto tako pravilno ispoštovati...”, započe svoju ispovest predsednik, nosilac titule “Majstora Vanrednog Stanja, deseti dan”... O čemu se radi, pitate se, dok jedete drobeno, što je ostalo od potomstva vam. Pa, stvar je kao i obično lišena velike tajne. Naprosto, Bota je sačekao da se kockice sklope u pubičnu kost, a onda rutinski podelio strateške šamare, kojima je obezbedio sebi malo čulnog mira i diskretnog hedonizma. U prevodu na parlamentarni srpski: predsednik je u par poteza otkačio sve svoje judinske partnere. A i one druge, lojalne kao Tačijev loj kojim podmazuje svoje trofejne uzije za nove video-igrice. Princip ostaje isti – jednog po jednog, u slavu lične i sladostrasne sabornosti. Da konačno osete šta znači “smestiti ga nekom bliskom”. Ovog puta nećemo raspredati o orgijama, u redu? Dakle, najpre je iskoristio kuknjavu Tomice Milosavljevića, kako mu je Obama prepisao Zakon o zdravstvu (tačnije, onaj deo koji opisuje načine tihe likvidacije penzionera i ostalog beskorisnog stanovništva), te ga je ohrabrio da unovči svoja autorska prava. I kao takvog, nedokazano umnog, poslao ga u kućnu kliniku “Hilari”, kako bi postao “srpski Kušner”. Čime je (Bota, a ko drugi?) učinio uslugu i srpskom zdravstvu dajući mu šansu da nakratko prodiše i zaleči ono što se još mrda među preživelom Srbadijom. Zatim je sačekao da svestrani Dinkić prizna medijima da je upao u kreativnu krizu što se pisanja tekstova na njegovu mlađanu muziku tiče, i da mu je pesnička inspiracija presušila od “prekomernog druženja sa političarima”. Te ga je smesta poslao u Torino, Italija, na skijanje po pokretnim trakama “Fijata” – koje su poznate po vrlo strmom spustu. Plus je blagajnici Diani naredio da objasni poreskim obveznicima puteve novca od Kragujevca do Bora, sve sa ciljem da Dinkić dobije još dodatnog nadahnuća za dirljive stihove o prekinutom snošaju na zadnjem sedištu rashodovanog “punta”. Da se ne bi osetio turistički zapostavljenim, Dačića je poslao u Brisel – da se ministar policije i lično uveri da Brisel i Hag nisu dva različita imena za isti grad. Usput mu je dozvolio da isposluje “beli šengen” za Milančeta, Šaju, Ojdanića i rasplodnog Pavkovića. Pre toga je, dok su se spremali da mu čestitaju “dan dvostruke državnosti”, matirao brdsko-primorske bratske sagovornike koji su dosta dugo sekirali njegovog omiljenog ministra policije. I to tako što je naložio “Službenom glasniku” Slobodana Gavrilovića da se, uz recenziju i superviziju Amfilohija Prvog, što pre Wegoševo delo prevede na crnogorski. Na taj način, vrlo “kulturno” je primorao Mila da prihvati princip dvojnog državljanstva... Još se dugo pripovedalo kako su Milovim samozadovoljnim ministrima, od Botinog šokantno penetrirajućeg manevra, iskakala oba oka iz glave! I to bez trunke Cobetove negdanje metaforičnosti o “kiklopovoj glavi” svelevičarskog svesrpstva... U međuvremenu, dok je od RIK-a stvarao “Sigurnu Kuću” za sudijice i rođakinje političarki, kao i za ostale moćne dame koje se ne snalaze na visokim potpeticama (u kojima je teško umaći razularenim muževima!) – Bota je, koristeći kosilicu za striganje dedinjske trave, naterao domaćina Jelašića da svojeručno povuče MMF za... “tranšu”, i tako ga ubacio u lanac telesne straže koja svojim zadnjicama štiti kurs dinara (što je veliki podvig ako se ima u vidu da je guverner “Vile Šandorov” do sada bio uveren da je njegov zadatak da štiti kurs evra!). Gotovo u istom cugu, jednim kumovskim potezom, u najboljoj tradiciji srpskih krvnih običaja, profesionalnog zeta Šutanovca je ekspresno ispratio u Bondstil, e kako bi – kao tabloid aktuelni! – ministar odbrane molio za oproštaj svoje nadređene zato što još nije uveo NATO u Srbijicu, i pored masivne kopnene invazije ekspertskih banaka sa mešovitim, vojno-civilnim kapitalom. A onda je, poput Krmiva ambicioznog Pajtića, nesuđenog gradonačelnika Bodruma, namamio u sačekušu zvanu SPC – a koju je ovaj morao da istrpi kao “uzorno svešteničko dete”. Taman kad je Pajtić počeo da se pajta sa Palmom i Verkom, sa ciljem da u “autonomnu evropsku regiju” uključi i šumadinski Kargolend, Palmin Akvalend sa jedinim Moravskim zoološkim vrtom, Bota ga je pustio da se zaigra, hrabreći ga – imperatorski lukavo! – da famozni Statut proširi i na Bambilend, Srpsku fabriku stakla i Pojate... I sve bi se to tako širilo i gamizalo, sve dok jednog dana ne osvane agencijska vest kako se nezavisni trgovački putnik Pajtić trajno zagubio u gudurama Đavolje Varoši, za vreme posete Prolom Banji kojoj je, takođe, ponudio “evropsku izuzetnost”. Kakav elegantan način da Đavolja Varoš ekspresno bude ubeležena kao svetsko čudo prirode! Iz razumljive predostrožnosti, a zbog značaja spomenutog spomenika, Bota je još jednom podsetio Sašu Vukadinovića, nominalnog direktora BIA, da je njegovo operativno ime “Rade Bulatović”, naredivši mu da ispoštuje standarde EU kada su u pitanju zatvorski uslovi robijanja. Postupajući po humanitarnoj preporuci, anonimni Saša je – lično i svojeručno, bez svečarskih stražara u obliku novinara – poklonio Miloradu Ulemeku knjigu na rasklapanje, u kojoj se nalazio i plastični pištolj-plašljivac, e kako bi najslavniji dobrovoljni robijaš u sve bližoj srpskoj istoriji imao čime da se razonodi dok traži inspiraciju za novi roman... Za to vreme, ja sam začas ubedio klikeraškog fajtera Jeremića da diplomatski prolongira sopstveni predlog o poseti izabrane misije EU Beogradu. Jer sam iz pouzdanih izvora saznao da Karla Bruni hoće da bude član te delegacije, a što predstavlja prvorazredni državni rizik – s obzirom na Karlinu burnu prošlost i Botinu sklonost ka izvesnom hobiju. A i Angela Merkel je zapela da se prošeta hodnicima srpskog MIP-a, uz Botinu pratnju, kako bi razrešila dilemu da li su Srbi mirotvorni zločinci ili mačistički varvari. A pošto Bota, provereno, nije Konan – moglo bi da se desi da nemačka kancelarka ode kući razočarana i eto nama novih Statuta za proevropske regije... I tako se Bota izborio za trenutak unutrašnjeg mira, koji je poželeo da provedemo u Nišu, sa plemenitom, decentralističkom namerom da Operu preseli u Niš, uz obećanje Mileta Ilića da se tamo na jugu operske arije neće osećati na fekalije (uz providne izgovore o popucalim kanalizacionim cevima za ventilaciju!). “Je l’ vidiš, moj Magični”, Bota zadovoljno mljacnu, tamaneći teleće repove, “sve se hoće kad se može.” Klimnuh glavom i pridružih mu se u sevtelisanju afrodizijačkog specijaliteta u “Zlatnom grbu”, gde ga spremaju tako psihodelično – da ne možeš a da ne zapevaš onu setnu “Da smo se drukčije sreli bilo bi ranije sve”. *Iz dnevničkih zabeležaka “Bota i ja: monolozi s Predsednikom”