Zakon je mera

Da li je moguće da su gradonačelnik Dragan Đilas i gradski javni pravobranilac Strahinja Sekulić maltene jedini Beograđani koji ne znaju po kom principu građevinarstvo i urbanizam funkcionišu u Beogradu? Da li su oni stvarno toliko naivni da ne slute zašto dolazi do žarišta poput gradilišta ”Veropulos“ i Peti parkić? Ako je stvarno tako, onda neka pročitaju izjavu arhitekte Branke Bošnjak u Blicu (od 14. januara 2005. ”Tri nivoa podmićivanja”), jedinog člana gradske vlade koji je ikada otvoreno govorio šta se dešava u urbanizmu i građevinarstvu. Gđa Bošnjak je pojasnila da 8 odsto cene kvadrata predstavlja mito dato Direkciji za gradsko građevinsko zemljište radi dobijanja lokacije za gradnju, 17 odsto ide Urbanističkom zavodu i Sekretarijatu za urbanizam radi dobijanja boljih urbanističkih uslova, i 6 odsto raznim građevinskim inspektorima, itd. To znači da 31 odsto cene kvadrata u Beograda predstavlja tarifu korupcije. To se može meriti stotinama miliona evra godišnje. U stvari, gđa Bošnjak nije rekla ništa što arhitekta, urbanista, investitor ili žrtva građevinske mafije već odavno ne znaju, ali je njen doprinos u tome što je imala hrabrosti da bude prvi član gradske vlade koji će da progovori. To što g. Sekulić prvenstveno okrivljuje ”nerešene pravne odnose i našu nespremnost da ponudimo ljudima ono što traže” za slučajeve poput ”Veropulosa” je barem komično, ali komentar g. Đilasa da ”ko je i kada napravio pravne propuste, kako je došlo do situacije da građani ispaštaju zbog nečijeg nečinjenja, manje je važno”, samo može da izazove očaj. Od kada je SPO uništio pravni poredak u urbanizmu i građevinarstvu u Beogradu, slušamo slične komentare funkcionera koji samo znače izbegavanje suočavanja sa korupcijom. Neka g. Đilas zna da je Beograđanima izuzetno važno da se konačno otkrije ko stalno pravi takve ”propuste” i da krivci budu odstranjeni iz te službe i krivično kažnjeni. Milovan Mračević, Beograd