Amerika mora da se vrati na Balkan

Evroatlantska politika prema zapadnom Balkanu dosegla je krajnje granice svoje efikasnosti, a zemlje regiona su udarile o zid u reformama i procesu evropskih integracija. Krajnje je vreme da se razmotri delotvornost politike zapadnog saveza prema zapadnom Balkanu i da se ta politika prilagodi novim realnostima. Nasleđe ratova iz 90-ih godina učinilo je da za mnoge balkanske zemlje privlačnost evropskih integracija nije onako snažna kako je to Brisel predviđao. Neuspeh Lisabonskog ugovora u kombinaciji sa unutrašnjim neslaganjima u EU oko regionalne politike i politike proširenja takođe je uputilo signal zapadnom Balkanu da proširenje EU nije onako važan prioritet koliko bi to Brisel želeo da predstavi. BiH, Hrvatska, Kosovo, Makedonija i Srbija sve su zastale u procesu evropskih integracija, a u Bosni je čak teško izvojevani napredak iz poslednjih trinaest godina ugrožen sve jasnijim ispoljavanjem mogućnosti za obnovu sukoba i podelu duž etničkih linija. “Meka sila” pridruživanja Evropi, iako nužna i poželjna, očito je kao podsticaj za napredak došla do svoje krajnje tačke. To zahteva robusno američko angažovanje i podršku verodostojnoj i strateški koherentnoj politici EU, neophodnoj da se osnaži njena “meka sila”. Sve je veća opasnost da bi sve što je međunarodna zajednica uložila u zapadni Balkan moglo da propadne. SAD imaju i interes i posebnu odgovornost, budući da su investirale svoj prestiž i svoje resurse u zaustavljanje ratova i stabilizaciju regiona. Obnova sukoba mogla bi da podeli EU, da izazove trvenja između jedne i druge obale Atlantika, da stvori pribežišta za terorizam i organizovani kriminal i da ogorči muslimanski svet. Talasi izbeglica mogli bi da izazovu i humanitarne krize. Bosna i Hercegovina - Dejtonski mirovni sporazum zapravo je “rat drugim sredstvima”, budući da su bošnjački, hrvatski i srpski političari nastavili da teže ostvarivanju ratnih ciljeva kroz dejtonsku ustavnu strukturu, s tim što Srbi opstruiraju istinsku političku reformu na državnom nivou, istovremeno nastojeći da za sebe preuzmu državne nadležnosti. Bošnjaci su opstruirali privatizaciju, ekonomsku liberalizaciju u Federaciji, a Hrvati sede i čekaju da vide šta će se dogoditi. Bosanski političari, pre svega Srbi, jasno i glasno kažu da je članstvo u EU sekundarno u odnosu na ostvarivanje nacionalističkih imperativa. Dejtonska Bosna se pokazala nesposobnom da stvori funkcionalnu upravljačku strukturu i da zadovolji evropske standarde bez znatnog međunarodnog nadzora. Nema izgleda ni da će biti ispunjeni standardi neophodni za zatvaranje kancelarije visokog predstavnika, a treba istaći da samo zatvaranje te kancelarije neće zaustaviti nazadovanje Bosne. Smanjuje se kredibilitet visokog predstavnika u BiH, tim pre što on ima dvojnu ulogu, i kao predstavnik EU i kao visoki predstavnik međunarodne zajednice. Kosovo - Kosovo je opterećeno ozbiljnim problemima u širokom rasponu od organizovanog kriminala, preko korupcije do disfunkcionalne privrede i društva čija klanovska struktura ne odgovara savremenoj političkoj organizaciji. Osporena priroda kosovske nezavisnosti, uporedo sa prisustvom faktičke podele i lošim odnosima između većinskog albanskog i manjinskog srpskog stanovništva dovodi do toga da se bitka oko statusa Kosova vodi i dalje, zasenjujući sva ostala pitanja. Nesposobnost EU da postigne konsenzus o priznanju Kosova dovela je do slabih evropskih i međunarodnih nadzornih institucija (EULEKS, ICO, UNMIK), čiji su mandati nejasni i međusobno se preklapaju. EU još više kredibiliteta gubi preko nefunkcionalnog specijalnog predstavnika, kao i preko podjednako nefunkcionalnog međunarodnog civilnog predstavnika. Međunarodne strukture odražavaju podelu na terenu, s tim što na severu postoji samo simbolična međunarodna vlast. S obzirom na sve te teškoće, Kosovo još nije spremno čak ni da započne proces stabilizacije i pridruživanja. Isto tako EU nije spremna da se Kosovo uključi u proces SAP, budući da će pet članica EU, koje nisu priznale Kosovo, sigurno sprečiti započinjanje tog procesa namenjenog samo suverenim državama. Srbija - Beograd nije ispunio sve kriterijume Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u trenutku kada je potpisao dokument, i EU je mogla da zaključi taj sporazum prošle godine tek pošto je učinila izvesne ustupke, opet da bi stvorila iluziju napretka. Iako većina građana želi članstvo u EU, mnogi važni delovi biračkog tela i činioci ekonomske, političke, bezbednosne i medijske elite protive se reformama. Mnogi Srbi nisu u stanju da učine korak dalje od statusa Kosova i od pitanja saradnje sa Haškim tribunalom. Količina šargarepa koje SAP stavlja na raspolaganje je ograničena, a elita Srbije još nije mentalno prihvatila ekonomske podsticaje kao dovoljno ohrabrenje za prevazilaženje ukorenjenih ekonomskih interesa i monopola koji se protive reformskom procesu. Podsticaji EU ne mogu da ublaže traumu zbog gubitka Kosova i onoga što se doživljava kao evropska podrška EULEKS-u na Kosovu, kosovskoj vladi i sprovođenju u život Ahtisarijevog plana. Usled toga, važni elementi srpske elite počeli su da ispituju druge opcije: ne samo tešnja saradnja sa Rusijom, već i preduzimanje napora za oživljavanje pokreta nesvrstanih. Ruski aktivizam na energetskom frontu, uključujući tu privatizaciju rafinerija nafte u Bosni i Srbiji, kao i planirani gasovod Južni tok oslabili su privlačnu moć EU u krugovima nekih političkih elita. Iako u Briselu ima onih koji tvrde da nema alternative članstvu u EU, elite u Beogradu smatraju da mogu postojati i opcije koje će zahtevati manje promena, manje žrtava i manje remećenja srpskog biračkog tela od onoga što nalažu reforme koje propisuje EU. Mere koje treba preduzeti - Mada je proces pridruživanja EU suštinski deo svake evroatlantske politike prema Balkanu, taj proces sam po sebi nije dovoljan da posluži kao pokretačka snaga u ključnim oblastima. Evroatlantska zajednica mora da izmeni naglasak u svome delovanju i da proceni sopstvene strateške interese i sredstva kojima raspolaže, stvarajući koherentnu politiku i maksimalno uvećavajući uticaj postojećih resursa i institucija. SAD moraju brzo imenovati specijalnog predsedničkog izaslanika za ovaj region, i to iz nekoliko razloga: prvo, izaslanik bi mogao da fokusira međunarodnu energiju i politiku, aktivirajući postojeća diplomatska sredstva. Drugo, on bi mogao da koordiniše sadašnje, često disparatne politike zapadnog saveza i da spreči slanje konfliktnih signala. Evroatlantsko jedinstvo neophodno je za svaku uspešnu politiku. Treće, mnogi postojeći problemi izazvani su drastičnim neslaganjima među zemljama-članicama EU, pa zato nijedan evropski diplomata ne bi bio kadar da ih razreši. Konačno, nijedan tekući problem ne može se rešiti bilateralno. Recimo, da bi se postigao napredak kada je reč o Bosni potrebna je šatl-diplomatija između Sarajeva, Banjaluke, Beograda, Zagreba, Brisela, Ankare, evropskih prestonica i Moskve. Sadašnje diplomatske strukture nisu kadre da reše ta pitanja. SAD i EU treba da se odupru iskušenju da nastave sa smanjivanjem nivoa vojnih snaga bilo na Kosovu, bilo u Bosni, a SAD ponovo treba da pošalju nekog svog visokog oficira generalskog čina u sedište NATO u Sarajevu. I EU i SAD prihvatile su politiku preferencijalnog tretmana za Srbiju u procesu pridruživanja, u okviru koje su činili ustupke ubeđeni da će to na neki način pomoći srpskim političarima da prevaziđu ogorčenje domaće javnosti zbog nezavisnosti Kosova. Ova praksa je do danas imala poguban uticaj, i na unutrašnju politiku u Srbiji i na region u celini. Taj preferencijalni tretman imao je poguban uticaj na srpsku politiku, jer je omogućio srpskoj političkoj eliti da zaključi kako EU želi Srbiju više nego što Srbija želi EU. U praksi je to značilo da srpski političari optužuju EU za sve domaće političke probleme i pokušavaju da nađu druge opcije za članstvo u EU, nadajući se da će Beograd moći da se okoristi od sukoba između EU i Rusije na isti način na koji je Tito u vreme Hladnog rata igrao na kartu sukoba Istoka i Zapada. Usled svega toga, EU se tretira kao pozitivan politički motiv samo tokom predizbornih kampanja. Preovlađujuće ubeđenje mnogih srpskih političara jeste da će, samo ako Beograd bude dovoljno dugo čekao, EU konačno odustati od svojih standarda i pustiti Srbiju da joj se približi bez daljih reformi. U širem regionu, preferencijalni tretman za Srbiju naljutio je mnoge u Bosni, Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori, koji pitaju zbog čega se od njih traže viši standardi nego od Beograda. To dovodi u pitanje nepristrasnost i pouzdanost EU i obeshrabruje druge zemlje od opredeljivanja za stroge reforme. Nesposobnost EU da stvori sveobuhvatnu i ka budućnosti orijentisanu zajedničku energetsku politiku zajedno sa perspektivnim članovima sa zapadnog Balkana, otvorila je vakuum i oslabila prestiž EU u regionu. Ispunila ga je Moskva, još više slabeći prestiž EU. Nedavna gasna kriza jasno je pokazala koliko je ranjiv čitav region kada je reč o snabdevanju tim energentom. Ruske kompanije privatizovale su glavnu bosansku rafineriju u Bosanskom Brodu i državni naftni monopol u Srbiji, ulažu u energetski sektor u Makedoniji i učestvuju u energetskim tenderima u Crnoj Gori. Moskva obećava Južni tok mnogim balkanskim vladama, a u isto vreme projekat EU – Nabuko – uglavnom ostaje u sferi ideje. To još više pojačava utisak o EU kao o nepouzdanom partneru i zato su mnogi – posebno u Srbiji – počeli da razmišljaju o tome da možda postoji alternativa punopravnom članstvu u EU. Ako SAD stupe u konstruktivno partnerstvo sa EU oko Nabuka i izgrade granu za zapadni Balkan, evroatlantski savez će steći čvršće uporište i veću privlačnu moć, čime će poremetiti napore Rusije da ostvari monopol u preradi i transportu nafte i zemnog gasa. Pokazalo se da je potpuno prepuštanje ovog regiona EU loša i jalova politika. Zato se SAD moraju ponovo angažovati, moraju galvanizovati i osnažiti evropske napore. Vreme ne radi za međunarodnu zajednicu. SAD se moraju vratiti i postati aktivan činilac koji će pružiti podršku svojim evropskim partnerima. Ako to ne učini, Vašington će biti saučesnik u propaloj politici za koju će na kraju biti ispostavljena visoka cena kako samom regionu, tako i EU i celom svetu. Priredila i prevela LJiljana NedeljkoviĆ