Zašto je evolucija istinita

Kako da znamo da je evolucija istinita? Zar ona nije pitanje ličnog opredeljenja, koje je jednako važno kao bilo koje drugo? Zar svako mišljenje ne zavređuje isto poštovanje? Zar i za nju ne vredi pravilo koje vredi za muziku ili političko opredeljenje? U kom trenutku naučne činjenice treba da dobiju odlučujuću težinu? Naučnici se, nažalost, suočavaju sa takvim relativističkim protestima svaki put kada utvrde neko činjenično stanje. Naslov knjige Yerija Koena Zašto je evolucija istinita (Why Evolution Is True) stavlja nam do znanja da moramo da se nosimo s ovim problemom. Naučnik arogantno tvrdi da zvuk groma ne potiče od Boga, niti ga izaziva Torov malj. Reč je u stvari o ehu električnih pražnjenja koja vidimo kao munje. Iako poetični (ili barem jako maštoviti), ti stari plemenski mitovi nemaju veze sa istinom. Ipak, danas imamo antropologe uvek spremne da skoče i naučniku uzviknu: ko si ti da toliko uzdižeš naučnu “istinu”? Mitovi i verovanja su istiniti u smislu da se uklapaju jedni u druge i da su konzistentni sa ostatkom pogleda na svet plemena koja su ih izmislila. Naučna “istina” je samo jedna od istina (antropolozi je još nazivaju i “zapadnjačkom” ili čak “patrijarhalnom”). Baš kao i plemenske istine, i tvoja se istina uklapa u tvoje poimanje sveta, koje ti nazivaš naučnim. Ekstremna verzija ovog stava (koju sam lično imao prilike da čujem) ide do toga da ustvrdi da logika i dokazi nisu drugo do instrumenti maskuline represije “intuitivnog uma”. Slušajte, antropolozi! Budući da i sami radije za putovanje izaberite “boing 747” nego leteći ćilim ili metlu, budući da ćete u slučaju da vam otkriju rak otići kod najboljeg hirurga a ne seoske vračare ili šamana, znači da i vi shvatate da naučna istina funkcioniše. Pomaže da se snalazite u stvarnom svetu. Ona predviđa, sa apsolutnom sigurnošću, osim ako se u međuvremenu ne ispreči smak sveta, da će građani Šangaja moći da vide totalno pomračenje sunca 22. jula 2009. Teorije o Bogu-Mesecu koji proždire sunce možda jesu poetične i savršeno se slažu sa plemenskim poimanjem sveta, ali nikada neće moći da predvide sa preciznošću kada će se pomračenje i dogoditi. Nauka može, i to tako precizno da po tim predviđanjima možete da navijate sat. Nauka vas vodi do Meseca i nazad. Čak i ako uz svu dobru volju kažemo da je naučna istina najobičniji fenomen koji pomaže da se sa sigurnošću i preciznošću snalazimo u stvarnom univerzumu, moramo znati da, u najmanju ruku, isto važi i za evoluciju. Teorija evolucije je pouzdan i precizan vodič kroz biologiju i, što se detaljnosti i uspeha tiče, nema joj premca. Najmanje što možete da kažete za teoriju evolucije jeste da funkcioniše. Samo se najveći pedanti trude da dokažu da ima propusta, iako ne negiraju istinitost. Otkud onda izjava koja se veoma često čuje: Evolucija nije ništa drugo do teorija? Ta izjava može biti rezultat pogrešne interpretacije filozofskog iskaza da nauka ne može da dokaže istinu. Jedino što može da uradi jeste da potvrdi ili ospori ponuđenu hipotezu. Evolucija je neosporiva hipoteza – bilo je pokušaja osporavanja, ali se ona svaki put održala. Naučnicima takvi filozofi ne smetaju, štaviše, zahvalni su im jer vode računa o toj sferi znanja, da bi sami mogli da nastave da ga nadograđuju. Neki bi naučnici ipak mogli da odu dalje i kažu: ono što važi za nauku važi i za svekodnevna iskustva. Ako je evolucija neoboriva hipoteza, onda su neoborive i sve činjenice o stvarnom svetu, a tim i činjenica da on postoji. Kada razgovor krene u tom smeru, vrlo brzo završi u autu. Evolucija je istinita koliko je istinito i to da se Novi Zeland nalazi u južnoj hemisferi. Ako bismo pristali da nikad ne koristimo termin “istinito”, ne bismo mogli da vodimo ni najobičnije svakodnevne razgovore, niti da, na primer, popunjavamo formulare: “Pol?” “Pa, hipoteza po kojoj sam muškarac još uvek nije opovrgnuta, ali bolje da ja to proverim još jednom.” Da citiram Daglasa Adamsa, ne čita se baš najbolje. Ali, filozofija koja takvu opreznost nalaže nauci nema osnova da to učini i sa činjenicama iz svakodnevnog života. U tom je smislu evolucija istinita – pod uslovom, naravno, da je teza podržana jakim naučnim dokazima. A dokazi jesu jaki i profesor Kojn nam ih predstavlja toliko dobro da im nijedan objektivni čitalac ne može odoleti. Želeo bih da se osvrnem na jednu od meni najdražih optužbi, jer iz ličnog iskustva znam da će ona biti ponuđena kao prvi protivargument stavovima iz Kojnove knjige: “Čemu sve ovo? Šutirate mrtvog konja, jurišate na vetrenjače. Ionako niko ne uzima kreacionizam ozbiljno.” (Ili u prevodu: “Profesor teologije na mom univerzitetu nije kreacionista, arhiepiskop Kanterberija prihvata evoluciju, zašto da gubimo vreme dokazujući da je evolucija istinita?”) Nabrojaću sad tužne činjenice. Rezultati anketa u Britaniji i SAD govore da bi većina želela da se “inteligentni dizajn” predaje u školama. U Britaniji, po rezultatima agencije MORI, samo 69 posto želi da se u školama uči o evoluciji. U Sjedinjenim Državama više od 40 posto anketiranih veruje da je “život na Zemlji postojao od početka vremena u obliku u kome ga i danas poznajemo” (rezultati agencije Penj), kao i da je “Bog ljude stvorio u manje-više istom obliku koji i danas imaju, pre nekih 10.000 godina” (rezultati agencije Gallup). Predavači prirodnih nauka, posebno u Americi, ali sve više i u Britaniji, konstantno su izloženi omalovažavanju i nije im ni od kakve pomoći što šačica teologa ili biskupa povremeno kaže da nema ništa protiv evolucije. Povremene izjave nisu dovoljne. Oktobra 2008. grupa od oko 60 predavača prirodnih nauka okupila se u Naučnom centru univerziteta Emori u Atlanti kako bi prodiskutovala o profesionalnom iskustvu vezanom za predavanja o evoluciji. Jedan je izjavio da su se studenti “rasplakali” kada im je rekao da će učiti o evoluciji. Drugi je ispričao kako su ga učenici sprečili da održi predavanje o evoluciji tako što su uzvikivali “Ne!” svaki put kada bi zaustio da kaže nešto o tome. Ta su iskustva veoma rasprostranjena u Sjedinjenim Državama, ali na moju veliku žalost, i u Britaniji. Gardijan je februara 2006. izveštavao o “studentima medicine muslimanske veroispovesti koji su delili letke u kojima se tvrdilo da je Darvinova teorija neistinita”. Te letke je štampala Al-Nasr Trust, registrovana humanitarna organizacija, oslobođena poreza. To znači da je novac britanskih poreskih obveznika upotrebljen za finansiranje sistematske divulgacije nenaučnih činjenica po obrazovnim ustanovama. Predavači prirodnih nauka po čitavoj Britaniji izjavljuju da osećaju sve jači pritisak kreacionističkih lobija inspirisanih američkim ili muslimanskim izvorima. Prema tome, Kojnova knjiga je i te kako potrebna. I to ne samo njegova knjiga (ovde ću morati i sebe da opravdam, jer se čini da sam u sukobu interesa). Dvanaestog februara 2009. obeležili smo dvestotu godišnjicu Darvinovog rođenja, dok će 150 godina od izdavanja Porekla vrsta biti obeleženo ove jeseni. Pošto izdavači jako drže do godišnjica, ove godine treba očekivati dosta naslova o Darvinu. Ipak, niti je Yeri Kojn znao da ja pišem knjigu o Darvinu (izašla prošle jeseni), niti sam ja znao da i on piše knjigu o evoluciji (izdata sad). To nisu jedine knjige koje se bave evolucijom. Što se mene tiče, treba da ih bude daleko više. Što više to bolje. Ogroman je broj čvrstih dokaza u korist evolucije, sastavljena je nova, moderna verzija priče o njoj koja bi mogla da inspiriše i samog Darvina – i koju treba ponavljati što češće. Evolucija je, naposletku, istinita priča kako smo i zašto nastali, priča koja nudi veoma moćna i detaljna objašnjenja o životu. Ona nadilazi – i pobeđuje – sve prethodne priče na tu temu, bez obzira na to koliko im se verovalo ranije. Kojnova knjiga Zašto je evolucija istinita je neverovatno dobro napisana. Wegovo poznavanje evolutivne biologije ostavlja bez reči, kao i za sve dostupan način na koji izlaže činjenice. Iako pokriva sve aspekte evolucije, Kojn uspeva da knjigu održi lako čitljivom i kompaktnom. Jedno od devet poglavlja knjige je “Zapisano u kamenu” i nudi primere koji bez imalo muke pobijaju najpopularnije kreacionističke laži, poput one o nepremostivim “prazninama” koje se tiču istraživanja fosilnih ostataka: “Pokažite nam prelazne vrste!”, zahtevaju kreacionisti. A Yeri Kojn im ih i pokazuje i to u veoma velikom broju i na veoma ubedljiv način. Ne samo fosilne ostatke velikih životinja poput kitova i ptica, ili njihovih rođaka koji su izašli iz vode i adaptirali se na život na suvom, već i mikrofosile. Brojevi sve objašnjavaju: određene vrste sedimentnih stena gotovo su u potpunosti sačinjene od sićušnih fosilizovanih skeleta različitih vrsta protozoa sa silikonskim ili kalcijumskim ovojem. To znači da se na osnovu proučavanja sedimenata može sačiniti precizan grafikon proticanja geoloških perioda. Jedan od Kojnovih grafikona pokazuje klasu radiolarija (protozoe sa sićušnim oklopima nalik lampi) od pre dva miliona godina usred procesa specijacije, tj. odvajanja dve različite vrste iz jedne. To razdvajanje vrste na dve je upravo ono što naslov Darvinove knjige pokušava da saopšti, ta nejasnoća je ujedno i jedan od manjih nedostataka te sjajne knjige. Yeri Kojn je danas verovatno najveći autoritet po pitanju specijacije, te stoga ne iznenađuje što je poglavlje naslovljeno “Poreklo vrsta” tako dobro napisano. Jednako je kvalitetno i poglavlje “Geografija života”. Verovatno najubedljiviji i najdirektniji dokaz protiv kreacionizma jeste geografski raspored životinja i biljaka po kontinentima i ostrvima (pri čemu se pod ostrvima podrazumevaju jezera, planinski vrhovi, oaze, itd, tj. iz životinjske perspektive, svaka manja površina na kojoj je moguć život, okružena većom površinom na kojoj je nemoguće preživeti). Nakon izlaganja brojnih dokaza, Kojn zaključuje: “Sada pokušajte da smislite teoriju koja bi objasnila navedene obrasce postanka tako što će se pozvati na stvaranje vrsta na okeanskim ostrvima i kontinentima... Ne postoji zadovoljavajući odgovor – osim ako pretpostavimo da je misteriozni Tvorac želeo da stvori vrste koje će izgledati kao da su evoluirale na ostrvima. Niko ne želi da podrži taj odgovor, i to je ujedno i glavni razlog zbog koga kreacionisti odbijaju da govore o biogeografiji ostrva.” Nepoštenje i selektivno ignorisanje činjenica tipično je za kreacionizam. Oni vole da pričaju o fosilnim ostacima jer su ih, kako Kojn objašnjava, učili da naklapaju kako “praznine” u istraživanju tih ostataka predstavljaju poraz za teoretičare evolucije. Geografski raspored vrsta, s druge strane, zaista predstavlja poraz za kreacioniste – ali oni to uredno ignorišu. Kojnova knjiga nudi i prezentaciju prirodne selekcije na nivou gena (budući da o genima nije znao ništa, Darvin je selekciju objasnio na nivou jedinke). Kojn opisuje način na koji parazitski crv menja izgled i ponašanje mrava u čijem se organizmu nalazi, tako što čini da njegov abdomen počne da liči na crvenkastu bobicu koja je tanjušnim mostom spojena s trupom. Pogađate zašto. “Bobicu” punu larvi poješće ptica, koja je u stvari i ciljni domaćin crva. Ili, kako Kojn kaže: “Sve te promene izazvali su geni parazitskog crva kako bi obezbedili svoju reprodukciju... Takve ekstremne adaptacije – načini na koje geni parazita kontrolišu njihove domaćine, samo da bi omogućili svoju replikaciju – podižu pritisak evolucionistima.” To je sasvim tačno. Ta “adaptacionistička” terminologija u čijem se centru nalaze geni sve je samo ne opšteprihvaćena od strane svih evolutivnih biologa. Zato mi je beskrajno zabavna epizoda u kojoj je pre tridesetak godina poznati genetičar Ričard Luontin, koji je predavao Kojnu i kome je Kojn posvetio knjigu, napao adaptacionizam iz svih raspoloživih oružja. Važno je napomenuti da je i sam Kojn razjasnio pojam “sebičnog gena”, objašnjavajući da se time ne tvrdi da smo svi genetski determinisani da budemo sebični. Koliko se situacija promenila u poslednjih trideset godina. Kojnovo poglavlje “Motor evolucije” počinje savršeno jezivim primerom. Yinovske japanske ose napadaju pčelinje košnice kako bi prehranile svoje larve. Jedna osa uvek ide u izviđanje i kada nađe odgovarajuću košnicu označi je crnom tačkom da bi ostale znale gde da napadnu. “Kada registruju znak, ostale ose dolaze do košnice i spremaju se za napad; uglavnom je reč o 20 do 30 osa protiv kolonije od oko 30.000 pčela. Ali ovde ishod ne zavisi od brojnosti. Ose uleću u košnicu otvorenih čeljusti, obezglavljujući pčele koje im se nađu na putu. Svaka osa u minuti ubije oko 40 pčela, tako da je bitka gotova za par sati: nijedna pčela ne preživljava, a njihova tela rasuta su po celoj košnici. Tada ose počinju da sakupljaju zalihe.” Kojn je ovu priču ispričao kako bi uporedio užasnu sudbinu evropskih pčela prebačenih u Japan sa slučajem japanskih pčela koje su, za razliku od njih, imale vremena da se adaptiraju i razviju odbrambenu strategiju. “Wihova odbrambena strategija je zapanjujuća – još jedan divan primer adaptivnog ponašanja.” Kad se osa-izviđač približi košnici japanskih pčela kako bi je označila za napad, pčele koje su najbliže ulazu u košnicu namamljuju osu unutra, istovremeno upozoravajući ostale na opasnost. U međuvremenu se stotine pčela radilica sakupi kod ulaza. Kada osa jednom uđe u košnicu biva opkoljena stotinama pčela. Osa se ubrzo nalazi usred pčelinje lopte. Pčele zatim počinju da vibriraju svojim abdomenima, podižući temperaturu i do 47 stepeni. U roku od dvadesetak minuta osa je spržena, a košnica spasena.” Kojn dodaje da činjenica da pčele mogu da prežive visoke temperature “sa stanovišta gena” nije neophodna da bi proces prirodne selekcije favorizovao njihovu adaptaciju. Pčele radilice su sterilne: njihovi geni ne preživljavaju u telima radilica, već kao kopije u telima manjeg broja pčela sposobnih za reprodukciju. Čak i ako bi radilice najbliže središtu lopte formirane oko ose i bile spržene, ta žrtva bi bila opravdana. Kopije gena “za prženje” bi svejedno preživele. Postoji odlično poglavlje “O ostacima, tragovima, embrionima i lošem dizajnu”, temama koje je i Darvin veoma lepo obradio, zatim i poglavlje “Kako pol utiče na evoluciju” i naposletku poglavlje o ljudskoj evoluciji. Kojn pokazuje svu stručnost izlažući još jednu seriju čvrstih dokaza do kojih Darvin ranije nije imao mogućnosti da dođe. Razvoj molekularne genetike, koji je započeo tek 1953, zasigurno bi oduševio Darvina. Svaka od ćelija svih živih bića u sebi sadrži i detaljano uputstvo za stvaranje svojih kopija. Danas smo u mogućnosti da čitamo ta uputstva i to sa velikom preciznošću, koju kompromituju jedino troškovi i vreme potrebni za istraživanje (iako su i oni iz dana u dan sve manji). Budući da DNK zapisi biljaka i životinja koriste identične četvoroslovne kodove, naučnici imaju neograničen broj kombinacija koje mogu da upoređuju. Darvin je mogao da poredi, recimo, krilo slepog miša, kitovo peraje i lopatičnu kost krtice, uočavajući relacije ograničene količine različitih koštanih tkiva. Danas – a u budućnosti će proces postati još jeftiniji – to posmatranje možemo da izvršimo na daleko višoj skali, poredeći DNK zapise šišmiša, kitova i krtica od milijardi slova, bukvalno podvlačeći slovne razlike ili sličnosti u kombinacijama. Štaviše, ne moramo čak ni da ograničimo posmatranje na samo jednu grupu, sisare npr. Taj univerzalni genetski kod omogućava da slovo po slovo poredimo kombinacije prisutne kod biljaka, puževa, bakterija, ali i kičmenjaka. To ne samo da dokazuje istinitost činjenica o evoluciji, već to čini na daleko jasniji način od onoga na koji je dokaze pružio Darvin. Takođe smo u prilici i da rekonstruišemo svojevrsno porodično stablo svih živih bića, da dođemo do univerzalnog pedigrea. Imamo mogućnost i da pronađemo, i to u ogromnom broju, molekularne ekvivalente ostataka evolucije, poput slepog creva kod ljudi ili krila kod ptice kivi. Sve to dugujemo činjenici da je genom prepun mrtvih gena. U DNK postoje ogromne pustare prepune ostataka odbačenih i prevaziđenih starih gena (kao i besmislene sekvence DNK koje nikada nisu ni funkcionisale) prošarane mestimičnim ostrvcima aktuelnih, funkcionišućih gena čiji se zapisi iščitavaju i sprovode u akciju. Mrtvi, neprevodivi geni nazivaju se pseudogenima. Razlog zbog koga je naše čulo mirisa slabo u poređenju sa psećim, recimo, leži u činjenici da je većina gena za miris koje su imali naši preci postala neaktivna. Mi ih i dalje imamo, ali su mrtvi. Molekularni biolozi i dalje mogu da ih čitaju – kao serije molekularnih fosilnih ostataka – ali naše telo ne. Zadivljujuća je činjenica da na osnovu aktivnih gena možemo da rekonstruišemo stablo života na Zemlji i uvidimo da geni imaju isti pedigre. Još je važnija činjenica da delimo pedigre izumrlih gena, čije DNK sekvence ne znače ništa i predstavljaju jedino pasivne tragove istorije. Kako bi kreacionisti to mogli da objasne? Kako da objasne i samo postojanje pseudogena? Zašto bi kreacionistički Tvorac rasuo beskorisne, neprevodive varijacije gena po genomu, otišavši toliko daleko da ih po savršeno pravilnom obrascu rasporedi po biljnom i životinjskom carstvu, kako bi ostavio utisak – zavaravajući utisak, kako bi kreacionisti verovatno objasnili – da su živa bića prošla kroz proces evolucije a ne stvorena odjednom? Kojn je s punim pravom preuzeo zadatak da razjasni najčešću grešku u tumačenju Darvinove teorije, po kojoj se navodno tvrdi da se u evoluciji “sve dešava slučajno”. Ta opšteprihvaćena pretpostavka je potpuno pogrešna – očigledno pogrešna, i to je jasno i najzluradijim umovima (zbog kojih stalno moram da se kontrolišem). Da se evolucija bazira na nasumičnim događajima uopšte ne bi ni mogla da funkcioniše. Nažalost, umesto da shvate da su najverovatnije pogrešno shvatili teoriju, kreacionisti zaključuju da evolucije nije ni bilo. To tvrdoglavo pogrešno tumačenje najviše je i odgovorno za nerazumno protivljenje evoluciji, zbog koga je Yeri Kojn i morao da sedne i napiše knjigu. Razlozi zbog kojih ju je napisao veoma su važni; način na koji ju je napisao jednostavno je sjajan. Stoga vas molim da je pročitate. Ričard Dokins se nedavno povukao sa mesta profesora univerziteta u Oksfordu. Pored Sebičnog gena napisao je i Priča naših predaka (The Ancestor’s Tale, 2005) i Razočaravajući Bog (The God Delusion, 2007). Prevod sa engleskog Milana Babić