Kratka istorija budućnosti

Žak Atali (Jacques Attali), profesor ekonomije, pisac, i visoki francuski državni funkcioner rođen je 1943. u Alžiru. Bio je specijalni savetnik francuskog predsednika Miterana od 1981. do 1991, te osnivač i prvi predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj. Trenutno se nalazi na čelu francuske Komisije za proučavanje kočnica u razvoju, koju je imenovao predsednik Nikola Sarkozi. Uvodničar je nedeljnika L’Express i autor četrdesetak knjiga. Naslov poslednje je Kriza. A posle nje? iz 2008. Razgovor sa Žakom Atalijem vođen je između Francuske i Beograda, putem savremenih sredstava komunikacije, a povod je skoro izdavanje njegove knjige Kratka istorija budućnosti. Atali najavljuje da će se posle kraja američke imperije uspostaviti hipercarstvo – ujedinjeno planetarno tržište, bez države. Ono će ostati verno američkim vrednostima. U “prvom talasu budućnosti” razgrađivaće se javne službe, demokratija, države i nacije. “Drugi talas budućnosti” je hipersukob, niz ekstremno nasilnih ratova. Naposletku je “treći talas budućnosti” – uspostavljanje nove ravnoteže između tržišta i demokratije – hiperdemokratija. Da li će put u budućnost biti linearan? - Nije reč o linearnom toku – upravo ga nelinearnost i karakteriše; ali prošlost i budućnost su deo jednog pokreta i nemoguće je razumeti ono što može da se dogodi u budućnosti ukoliko veoma dobro ne poznajemo prošlost, iako je, naravno, i ona sama sačinjena od niza iznenađenja. Prošlost obiluje nizom događaja koje niko nije mogao predvideti, a toga će u budućnosti biti sve više, jer je sve nepredvidljivija međusobna interakcija sve većeg broja pojedinaca koji sačinjavaju čovečanstvo. Prošlost nam, uprkos svemu, ukazuje na tragove koje treba da pratimo kako bismo nazreli budućnost. “Nomadski predmet” je temelj moći aktuelnog, kako ga nazivate, “srca” trgovačkog poretka; najavljujete i “nomadska preduzeća”. Da li će svi ljudi u budućnosti iznova postati nomadi? - Svakako – ali ne istovetno. Budući da individualna sloboda podstiče želju za slobodom kretanja, uslediće veoma veliki pokreti. S jedne strane, postojaće posebno privilegovane elite koje će moći da žive i da se kreću gde žele; rečju, raspolagaće sredstvima pokretljivosti. Nazivam ih hipernomadi. Sa druge strane, na dnu društvene lestvice biće infranomadi – prinuđeni da se neprestano kreću kako bi došli do hrane i krova nad glavom u podnošljivim klimatskim uslovima. U sredini će biti virtuelni nomadi; ljudi koji će se sve više držati svoje teritorije, živeti nomadizam u virtuelnoj formi, kroz razonodu koja je simulakrum kretanja, predstave, utakmice i druge spektakle; znači kroz kretanje drugih ili, pak, zahvaljujući tehnologijama koje će omogućavati pristup nomadizmu. Hoće li to biti nove klase budućnosti? - Nomadi luksuza, ili hipernomadi, biće novi dominanti budućnosti. Oni će, poput drugih kreativnih slojeva pre njih, imati odlučujući uticaj na način života onih koji će nastojati da ih imitiraju. Govorite o budućoj nepomirljivosti tržišta i ličnih sloboda, iako su lične slobode temeljna vrednost društava trgovačkog poretka (kapitalizma). Ko će u sukobu tržišta i ličnih sloboda odneti prevagu? - Pre svega, tržište nije suprotstavljeno slobodi, već je jedan od njenih oblika. Ono što će, dugoročno, biti teško pomirljivo su, zapravo, dve dimenzije organizovanja slobode: tržište i ekonomija – kada je reč o privatnim dobrima, i demokratija – kada je reč o kolektivnim dobrima; jer je tržište po svojoj prirodi globalno, dok je demokratija po svojoj prirodi lokalna. Jedno od njih – a to je tržište, upravo zato što je globalno – biće moćnije. Tako da čitav niz entiteta za koje će se smatrati da su demokratski suvereni, to u suštini neće biti. Najavljujete slabljenje uloge države. Kakva je sudbina nacije, odnosno na čemu će se temeljiti identitet budućeg nomada? Da li će on, kao pojedinac u hipercarstvu, biti plurinacionalan? - Naprotiv, ulazimo u period afirmacije nacionalizama, što se izražava posvuda u Evropi i svetu i mislim da će uslediti period povlačenja ka nacionalizmu. Ono što se dešava u Evropi, centralnoj Aziji, a sutra možda u Africi i Indiji, pokazuje da svaka nacija želi da iznova pronađe identitet. Mislim da će se ići ka umnožavanju nacija, koje će biti sve brojnije. Istovremeno će, kao nezavisan proces, država slabiti zato što će tržište preuzeti sve veću moć, dok će država gubiti vlast nad suštinskim elementima suvereniteta, a to su novac, zapošljavanje, odbrana, poreski sistem, itd. Svetska populacija stari. Hoće li ljudsko društvo biti utoliko zrelije? - Ne, naprotiv, jer karakter zrelosti jednog društva zavisi od njegove mladosti – ona je ta koja ima sposobnost da misli o budućnosti, dok stariji, prečesto, više misle na sadašnjost. S druge strane, sektor zabave, koji dobija sve više na značaju – uzmite primer televizijskih programa – pothranjuje svojevrsnu “infantilnost” društva. Čak će i informativni programi ići ka tome da se pretvore u mešavinu zabavnog i informativnog. Kako će planetarna vladavina biti organizovana? - Nastajaće postepeno i mi ćemo biti svedoci rađanja novih formi suverenosti, u kojima određeni broj funkcija neće više pripadati državama, niti preduzećima, već nadnacionalnim organizacijama, bilo da je reč o organizacijama koje će po prirodi biti kooperacije između preduzeća, ili nadnacionalnim organizacijama u pravom smislu reči. Koje će, kažete u svojoj knjizi, biti organizovane po ugledu na velike međunarodne sportske organizacije? - Sportske organizacije, kao što su Međunarodni olimpijski komitet, FIFA i slične, jedan su među mnogim primerima, kao što su osiguravajuća društva, i dr. Najpre će se pojavljivati korporativne organizacije koje će biti oblici samoproklamovane vlasti. Kao što su najvažnije centralne banke u svetu donele pravila primenjiva na sve banke na planeti, i mnoge će druge profesije izdati svoje norme, stvarajući specijalizovane organizacije, preko kojih će nadgledati svoje članove, služeći se svim sredstvima hipernadzora. Jedan od primera su osiguravajuća društva. Budući da će tržište pronaći nove oblike rentabilnosti u aktivnostima koje su dosad uglavnom pripadale javnom sektoru, porašće moć osiguravajućih kompanija. One će od klijenata, kako privatnih lica tako i kompanija, zahtevati ne samo da plaćaju premiju, već će i proveravati koliko poštuju norme, da bi umanjile rizik. Rentabilnost će zahtevati proveru poštovanja normi, od strane trećeg subjekta, odnosno zahtevaće pristanak svakoga da bude “nadgledan”. Postepeno će se doći do toga da osiguravajuće kompanije počnu da diktiraju planetarne norme, postajući svojevrsni supstituti države. Da li je, po vašim saznanjima, kao stručnjaka, ali i kao nekadašnjeg savetnika predsednika Francuske, raspad Jugoslavije bio istorijska neminovnost? Ako jeste, zašto? Bivša Jugoslavija je, u mnogo čemu, bila koncipirana kao EU danas, u malom. - Budući da sam u tom periodu bio predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj, proživeo sam te događaje, kao, zaista, akter iz prvih redova. Mislim da u istoriji ništa nije neminovnost, ništa neizbežno, ali da se, uprkos svemu, ovi događaji upisuju u tok o kojem sam govorio – a to je potraga za identitetom. Od trenutka kada postoji individualna sloboda, ona se, prirodno, upisuje u potragu za nacionalnim identitetom. Evropa je, na Zapadu, pokazala da je obnova jedinstva moguća, ali na dobrovoljan a ne na prisilan način; kao i da se mora proći kroz faze nacionalizma da bi se prešlo u fazu internacionalizma. Upravo to je slučaj Evropske unije. Da li će i u budućnosti dolaziti do prekomponovanja teritorija. Govorite o tome da će mnoge bogatije oblasti težiti da se odvoje od siromašnijih. - Da, upravo u meri u kojoj će vladati jedan opšti egoizam. Po mom mišljenju, odvajanje bogatije oblasti od siromašnije dogodilo se između Češke i Slovačke, a preti da se dogodi i između Flandrije i Valonije. To se, naravno, može desiti i sa drugim oblastima u Evropi, Aziji, ili afričkim državama veštački stvorenim kolonizacijom... Do kraja veka bi, u svetu, moglo da nastane i više od sto novih nacija. Hipersukob će se, po vama, odigrati sredinom veka. Ako ga je moguće predvideti, zašto ga ne sprečiti? - Rat 1939-1945. bio je predvidljiv, ali nije bilo moći da se izbegne; rat 1914. bio je savršeno predvidljiv, a nije bilo umeća da se izbegne. U određenim trenucima pojavljuju se sile koje su daleko moćnije od razuma. Najavljujete hipersukob i hiperdemokratiju, koji će nastupiti, svako u svom talasu. Mnogi, koji su pisali o budućnosti bili su pesimisti... - Uopšte nisam pesimista. U knjizi opisujem ono od čega strahujem, ali činim sve kako bi se stvorili uslovi da se to ne dogodi, jer, istovremeno, opisujem put ka društvu altruizma, dok svojim ličnim delovanjem – kroz mikrokredite, učestvujući u borbi protiv velikog siromaštva, upisujem se u akciju. Nisam uopšte pesimista, jer pesimizam je nedelatan. Govori se o intelektualnoj krizi u Evropi. Kakav će biti intelektualac budućnosti? - Nema intelektualne krize, jer danas postoji veoma mnogo ljudi koji misle. Takođe, potrebno je revalorizovati, ponovno pregledati i, možda, dati manje mitološkog značaja takozvanim velikim intelektualcima, iz prethodnog vremena. Wihov značaj će se, po mom mišljenju, pokazati manjim nego što se danas smatra. Postoje oštre kritike na račun obrazovanja. Kako organizovati obrazovanje da bi se postigao uspeh u budućem svetu? - Kako na svojoj komisiji, tako i u svim drugim prilikama insistiram na tome da je znanje ključ. Znanje je sve što u nomadskom svetu može da se ponese sa sobom. Mlade, zato, treba naučiti da uče. Naučiti ih najpre metodama, sačuvati njihovu znatiželju, razviti im svest da sve što saznamo odmah zastareva i razvijati smisao za učenje novog. Kažete da će u “trećem talasu” istorije altruizam biti u svačijem interesu, ili da će se “besplatnost proširiti na sve suštinske oblasti života”. Da li to znači da ste moderni utopista? - Naravno da sam utopista, ali govorimo o projektu društva koji će nastupiti pre ili posle velikog sukoba, ili umesto njega – projektu u kome će svako postati svestan da mu je sreća drugih u interesu. Kao što je meni u interesu da vi imate mobilni telefon – inače ne bismo razgovarali, i da govorite francuski – inače ne bismo mogli da se sporazumemo, tako je svakome, u sve većem broju oblasti i sve više i više, sreća drugih u interesu. (Šira verzija ovog intervjua pojaviće se u februarskom broju časopisa “Zenit”)