Do blagajne dva putića

Jadranka Jovišić, rođena 1986. godine u Novom Sadu, nije radila nikada pre nego što je postala poslanik Demokratske stranke. Kaže da su joj kolena klecala kada se javljala na prozivku tadašnjeg predsedavajućeg, a nekoliko puta starijeg kolege Jovana Krkobabića. Ne zna kako će se osećati za govornicom, ali će za nju stati „tek kad stranka proceni da ona ima šta da kaže”. Jelena smatra da tu nema ničeg spornog. Wena funkcija je, dakle, da bude deo vladajuće većine. A za to, ona i drugi poslanici mesečno primaju fiksnu naknadu od oko 76.000, paušal od 30.000 i još po 2.300 dinara za dolaske na zasedanja, za svaku sednicu poslaničkog kluba, odbora u čijem radu učestvuju i, uopšte, za sve radne sastanke zakonodavnog tela. Ova studentkinja nije jedini parlamentarac kome je prvo radno mesto baš u Skupštini Srbije. Ima ih još makar osmoro koji pre Skupštine sasvim izvesno nisu stigli da se zaposle u svojoj profesiji, jer su mlađi od 1980. godišta – Jelena Budimirović (1985, poslanička grupa Napred Srbijo), Aleksandra Ilić (1981, ZES), Aleksandra Jerkov (1982, ZES), Elvira Kovač (1982, poslanička grupa manjina), Tijana Nikolić (1983, ZES), Konstantin Samofalov (1982, ZES) i najstariji među njima Tamaš Tot (1980, ZES). O njihovom poslu, ogromna većina radnih ljudi može samo da mašta. Jer, nije teško pretpostaviti da je san svakog političara da postane poslanik, ruča budzašto u skupštinskom restoranu, sedi u klupi kad mu tako dođe, a prima natprosečnu platu iz budžeta i, najčešće, još jednu, na drugom radnom mestu, kome je uistinu posvećen. Poslanici su obično članovi bar jednog odbora, pa na ime dnevnica poslanici podižu iznose u visini još jedne poslaničke plate. Retki su oni koji ne učestvuju u radu nekog od trideset skupštinskih odbora. Na poslanika u proseku idu dva odbora, a neretki su poslanici i sa po četiri članstva. Naknada za zasedanje, mimo, dakle, redovnih plata, u skupštinskom budžetu čini čak milijardu dinara, a na ime dnevnica za sednice odbora poslanici uzmu 22 miliona dinara. Istina, retki poslanici, poput Nenada Čanka, Vladana Batića, Elene Božić-Talijan, ne učestvuju u radu odbora, ali ne znači da su isključeni iz jedne od devet inostranih delegacija Skupštine. Na posete drugim zemljama i međunarodnim organizacijama, o kojima se malo zna i o kojima se nikada nije čulo, ili veoma retko, da je Skupština Srbije njihov član, kao što su Crnomorska inicijativa ili Skupština pravoslavlja, na tu saradnju, dakle, poslanici troše 22 miliona dinara. Retko se čuje da su negde putovali, valjda jer bi se od putovanja očekivao neki rezultat, a, eto, za ta putovanja oni potroše više nego za rad poslaničkih klubova. „Delegacije su sastavljene prema broju koji određuju organizacije u čijem radu naši predstavnici učestvuju, pa broj predstavnika varira od dva do desetak”, objašnjava Nenad Konstatinović, predsednik Administrativnog odbora Narodne skupštine. „Tu nema ništa sporno, jer su delegacije ranije bile u sastavu Savezne skupštine, a sada su prešle na Narodnu. U njima su veoma aktivni i poslanici opozicije, posebno DSS-a.” Sastavi ovih delegacija odobreni su na istoj sednici na kojoj je odobren sastav RIK-a, početkom meseca, ali do sada nisu objavljeni. Konstatinović objašnjava da su inostrane dnevnice za poslanike iste kao i za sve građane. Wihov iznos, naime, zavisi od zemlje do zemlje i određuje se Uredbom Vlade o putnim troškovima u inostranstvu. Međutim, Konstantinović, predsednik najaktivnijeg odbora u Skupštini, kaže da će se sa pražnjenjem skupštinske kase, makar ovako besomučnim, prestati, jer uskoro neće biti dnevnica za sastanke odbora. To ćemo da vidimo još, jer najavljene mere štednje od pola miliona dinara manje, na godišnjem nivou, za skupštinske aktivnosti, deluju izuzetno komično ako se zna da poslanici dnevno podižu toliko na ime raznih naknada. Srpskom poslaniku, dakle, kada namakne dnevnice, ako se samo nekoliko puta pojavi u Skupštini, plata ostaje kao bakšiš. Ako baš ništa ne radi, uvek mu ostaje onih sto hiljada. Za srpskog političara je još isplativije biti ministar, premijer i predsednik, ali je to ipak privilegija malobrojnih političara. Za one za koje nije bilo dovoljno mesta u skupštinskim klupama, a predani su i radni u svojim strankama, mnogo je savetničkih, sekretarskih i pomoćničkih poslova. U zavisnosti od predizbornih „dilova” sa stranačkim kolegama i potreba važnih mu pojedinaca, ministar može da izmisli više od deset savetnika za razne oblasti, isto toliko pomoćnika, a čak i do pet državnih sekretara Mlađana Dinkića. Ministru kulture Nebojši Bradiću potrebno je, pišu novine, čak šest savetnika. I drugi se utrkuju u tom podmirivanju partijskih drugova do te mere da savetnici čine čak polovinu zaposlenih u ministarstvima. Wihove plate su oko sto hiljada dinara, iako rade po ugovoru i imaju mogućnost da primaju platu i na drugom mestu. I pomoćnici se regrutuju prema stranačkim zaslugama, sasvim otvoreno, uprkos zakonskoj zabrani da, osim ministra i državnog sekretara, zaposleni u ministarstvima budu političke ličnosti. Vrh stranaka u ministarstvima i lokalni lideri koji uspevaju da dođu do parlamenta, samo su poslednja instanca svih privilegija politike. Ali, vratimo se na početak. Od čega političari žive dok ne postanu najskuplje sluge naroda? U državnoj službi trenutno je 590.000 zaposlenih. Uvek ostaju pokrajinski, pa organi lokalne samouprave, poneko odborničko ili sekretarsko mesto, koje predstavlja čak i veće uživanje, jer je manje pod lupom javnosti. Zato, nažalost, o primanjima gradskih funkcionera uvek saznajemo iz afera. Uz malo niže plate od poslaničkih, odbornicima takođe sleduju naknade za prisustvo na zasedanjima i učešće u radnim telima. Sa malo sreće i funkciju u gradskim organima, plata je i veća od poslaničke. Na primer, jedna sednica Skupštine Beograda koja traje tri dana košta više od 400 miliona dinara. Prosečna opština u Srbiji ima desetak javno-komunalnih preduzeća i u njima po desetak mesta u upravnim odborima. Pa direktori, zamenici, pomoćnici... U većim gradovima ih je još i više, pa je, ilustracije radi, u Novom Sadu 15 preduzeća i ustanova koje je osnovao grad, a u prestonici čak 11 javnih preduzeća, 9 preduzeća i jedna organizacija, 36 ustanova kulture, 17 ustanova dečje zaštite, 3 ustanove socijalne zaštite, 3 ustanove fizičke kulture i 27 ustanova zdravstvene zaštite. Ne treba zaboraviti da sva ta preduzeća i ustanove, svaki dom zdravlja posebno, imaju pododbore za kojekakve oblasti i nadzorne odbore u kojima se ne učestvuje po stručnosti. Sve nabrojane funkcije ne sprečavaju svoje nosioce da obavljaju i druge poslove, neretko i u direktnom sukobu interesa. Retki su primeri Milana Krkobabića, zamenika gradonačelnika Beograda, koji je suprotno toj funkciji imenovan i za člana Upravnog odbora Fonda za osiguranje i finansiranje. Krkobabić je, dakle, redak slučaj kome se spočitava nespojivost funkcija. Sasvim uobičajeno je da lokalni i republički predstavnici naroda nadopunjuju svoje plate iz budžeta članstvom u nekoliko nespojivih upravnih odbora. U to smo posebno imali prilike da se uverimo tokom „afere Krišto” kada su se cifre samo smenjivale kao na lotu, a zrno odgovornosti za tu astronomiju nismo videli do danas. Saznali smo da prelazak iz jednog u drugi upravni odbor služi za uzimanje otpremnina tolikih da bi skroman čovek srednjih godina od te svote mogao mirno da proživi ostatak života. Ispostavilo se da je plata Bojana Krišta bila trostruka manja od plata nekih drugih direktora javnih preduzeća, koji su još uvek na tim funkcijama. Tako smo saznali da je Miodrag Tirkajlo istovremeno bio predsednik Upravnog odbora Aerodroma „Nikola Tesla”, načelnik odeljenja za regionalni razvoj u Ministarstvu ekonomija i savetnik za javne nabavke ministra zdravlja. Da je Siniša Nikolić, nekadašnji direktor Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju, istovremeno predsednik Upravnog odbora „Dunav osiguranja” (za naknadu od 200.000 dinara) i član Upravnog odbora privatne kompanije „MPC holding”. I to je dozvoljeno. Ali često nije dovoljno. Posebno ne kada su manji, lokalni budžeti u pitanju. Naši političari imaju afinitete prema raznim privrednim granama, ali te poslove često obavljaju preko svojih supruga i zetova, jer bi svi u suprotnom mislili da sami sebi nameštaju poslove. Kada bi, na primer, nekom gradskom arhitekti bilo dozvoljeno da ima arhitektonski biro moglo bi da izgleda kao da namerno dobija sve poslove u gradu, čak i ako su svi uvereni da je veoma pošten čovek. Ali je ipak jednostavnije da njegova žena bude vlasnik tog biroa, koji u partnerstvu sa stranom firmom ili samostalno dobija iste poslove. „Funkcioner je dužan da prijavljuje imovinu i drugih povezanih lica. Imali smo takvih slučajeva i pokretali smo postupke protiv tih lica”, objašnjava Slobodan Beljanski, predsednik Republičkog odbora za sprečavanje sukoba interesa. „Bez podataka, odbor ne može ništa učiniti po tom pitanju. Ali, u samom zakonu postoji velika protivrečnost, jer mi nemamo obavezu da ustanovimo registar funkcionera, nego samo izveštaj o imovini i poklonima. Pretpostavljamo da funkcionera ima oko 13.000, ali je nemoguće pratiti ko se od njih nalazi na kom položaju.” Od tog broja izveštaj je podnelo oko sedam hiljada funkcionera, uglavnom po isteku zakonskog roka, a odbor je pokrenuo oko 500 postupaka, i uputio je tri stotine javnih i nejavnih opomena. Interesantno je da je samo 16 postupaka odbor pokrenuo po prijavi, a sve ostalo po službenoj dužnosti. Sudeći po rečima koje koriste za skupštinskom govornicom, sasvim je izvesno da ovdašnji funkcioneri znaju sve jedni o drugima. Kako, onda, žalbe na nespojivost funkcija ne koriste kao oružje protiv svog političkog oponenta? Tako što u tome i sami učestvuju. Ili su makar u jednom, u najblistavijem trenutku svoje političke karijere, učestvovali. Nije važno da li su sada vlast ili opozicija, levo ili desno, evroskeptici ili evroutopisti. „Ne znam da li je reč o veštoj političkoj solidarnosti u kojoj ne žele da budu meta jedni drugima, tek političari nikada ne prijavljuju jedni druge. Očekivali smo da će prijave biti osnov našeg rada, ali nije tako. Uglavnom reagujemo po službenoj dužnosti. Neobično je da o nespojivosti funkcija nekog lica saznajemo često iz izveštaja koji nam je sam poslao. Nisam siguran da li oni nisu upoznati sa Zakonom ili su toliko bahati da ih ne zanima. Možda i zato što znaju da sankcije nisu nikakve i da sve što mi možemo da uradimo jeste izricanje opomena, a kad su u pitanju narodni poslanici čak ni to. Wima samo možemo uputiti mišljenje da neki postupak predstavlja kršenje Zakona o sprečavanju sukoba interesa”, kaže Beljanski. Na takvoj solidarnosti se zasnivala, recimo, uloga Đorđa Mamule na čelu Upravnog odbora Direkcije za građevinsko zemljište u vreme kada njegova stranka više nije učestvovala u vlasti. U stvari, čak i to formalno i otvoreno zajedničko učešće u strukturama javnih preduzeća podseća na usluge i protivusluge, potkusurivanje u zajedničkoj misiji čiji osnovni cilj je novac. Nikako i upravljanje javnom imovinom. Ali, kako se uopšte postaje funkcioner u zemlji Srbiji? I od čega se živi u čekanju tog zvanja? Neko bi rekao da je Ivan Andrić, sada poslanik na listi LDP-a, član tri skupštinska odbora (evropske integracije, ekonomski odnosi sa inostranstvom i omladina i sport) profesionalni političar. Član je predsedništva te stranke, a politikom je počeo da se bavi sa 22 godine, 1996. godine kada je bio, kako stoji u njegovoj biografiji, član kreativnog tima studentskog protesta i antiratne kampanje. Potom je bio jedan od osnivača Otpora, i uglavnom kao „kreativni direktor” učestvovao u mnogim kampanjama opozicije dok nije na listi DOS-a, a kao portparol GSS-a, postao poslanik 2000. godine i predsednik Odbora za kulturu i informisanje (do 2003). Ekonomista po profesiji, u životu je, naime, radio sledeće: bio je govornik i predavač na seminarima u Srbiji i Evropi, a nakon što je bio učesnik programa Vlade SAD za međunarodne posmatrače, predavao je „na temu političke i socijalne svesti” na američkim univerzitetima. Bio je govornik i na drugim „kampusima i treninzima”. Primer ovog, još uvek mladog poslanika, slikovito opisuje ne samo put do luksuznog života na budžetu države, nego i izobilne alternativne načine finansiranja političara. Privrednici su ovih dana izračunali da 29.000 činovnika neće osetiti krizu, za razliku od njihovih radnika koje će morati da otpuste. U Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja to su potvrdili kazavši da će se štednja videti po tome što se plate činovnicima neće povećavati. I premijer je najavio štednju u državnoj službi smanjenjem broja osoba koje imaju pravo da koriste službene automobile na „samo” nekoliko hiljada. Te iste koji uživaju u doslovnom samoupravnom značenju „funkcionerske plate”, niko ne ometa da skidaju kajmak u nekoliko javnih preduzeća istovremeno i sami sebi nameštaju probleme u zemlji, za koje će onda radite skupe projekte sa rešenjem. Ti isti neće se više voziti službenim automobilom.