Jednom ovisnik uvek ovisnik

Juhuuuu! Kad je Međunarodni monetarni fond nedavno odlučio da Srbiji pozajmi 530,3 miliona dolara, naši eksperti umalo nisu pukli od ponosa. Juhuuu! Juhuuuu! Kad je Srbija samo malo kasnije odlučila da tu tričavu sumu zaokruži na pristojnih oko 2,5 milijarde dolara, naš premijer Mirko Cvetković umalo nije pukao od nekontrolisane sreće. Naravno, Vlada Srbije ne planira smanjenje plata i penzija, umalo nije pukao od novopronađene stabilnosti Vladin ažurni sajt, prenoseći čisto u nevreme predizbornu platformu premijera. “Priprema se racionalizacija troškova u državnoj administraciji, ali to ne znači i smanjenje broja zaposlenih u državnoj upravi.” Jeste da se državnih sekretara i pomoćnika namnožilo preko svake mere, ali smanjenje troškova ne sme da ugrozi funkcionisanje sistema “pri čemu su pojedini pomoćnici ministara direktori određenih sektora u ministarstvima, tako da bi ukidanjem tih funkcija morali da se ukinu i ti sektori”. Daleko bilo. Srbija nema razloga ni za ponos ni za nekontrolisanu sreću. Ovo je slom. Poneki od domaćih eksperata ima običaj cinično da podvuče da između kućnog i državnog budžeta ima nekih sličnosti, ali su i razlike velike. Jesu. Naši su eksperti to dokazali ličnim primerom. Od 2000. godine do danas njihovi su lični budžeti više nego pristojno potkovani, srbijanske finansije su u dronjama. Tokom poslednjih osam godina Srbija je prodala dobar deo svoje privrede. Za tih osam godina ništa nije uštedela za crne dane, nije izgradila ni delić moderne saobraćajne infrastrukture, nije se razdužila. Naprotiv, Srbija se zadužila. A da joj se sad ne vidi zašto. Krajem 2000. godine spoljni dug Republike Srbije iznosio je nešto više od 10 milijardi evra, a onda je još reprogramom sveden na 4,691 milijardu evra. Od sredine 2005. godine počela su da se zadužuju i preduzeća. Poslednjeg dana prošle godine i komercijalni i javni dug Srbije iznosili su 21,801 milijardu evra. Kompleksnije poređenje bi verovatno dalo još poraznije rezultate, ali grubi račun pokazuje da se spoljni dug preduzeća od 2006. godine do 2008. godine udvostručio. Porastao je sa 5,944 milijarde dolara u 2006. godini na 8,781 milijardu evra poslednjeg dana 2008. godine. Bruto dodata vrednost srbijanske ekonomije nije, međutim, rasla ni približno sličnim tempom. U istom periodu njen je rast, brat bratu, oko 20 odsto. Analiza njene strukture bila bi još poraznija. Ali je zato rast spoljnotrgovinskog deficita u stopu pratio rast zaduženosti, u istom je periodu tačno dupliran. Sa 6,323 milijardi dolara porastao je na 12,5 milijardi dolara. Što prosto znači da smo nekontrolisanim zaduživanjem finansirali nekontrolisani uvoz strane robe i tako podsticali stranu proizvodnju. Usput uništavajući domaću. Treba li ovakvoj Srbiji u ovom trenutku pomoć Međunarodnog monetarnog fonda? DR ĐORĐE ĐUKIĆ: NE. U ovom trenutku Srbiji nije potreban kredit Međunarodnog monetarnog fonda od dve milijarde dolara za popunjavanje deviznih rezervi, kaže odlučno za NIN profesor Ekonomskog fakulteta Đorđe Đukić. “Taj kredit Srbiju košta i ako ga povuče i ako ga ne povuče, a popunjavanje deviznih rezervi i na ovaj način omogućava Narodnoj banci lagodnije intervencije na deviznom tržištu u cilju stabilizovanja kursa što takođe košta, pogoduje samo dužnicima i uvoznicima, a odlaže rešavanje ključnog problema: kresanje svih izdataka u javnom sektoru uključujući smanjivanje penzija i plata.” Đukić napominje da Srbija na sredstva MMF-a, koja su joj odobrena a koja ne koristi, plaća godišnju kamatu od 0,25 odsto što na iznos od 353,3 miliona dolara znači godišnju kamatu od oko 900.000 evra. Ukoliko odobrena sredstva povuče, Srbija plaća godišnju kamatu od tri odsto ili na već pomenutu sumu oko 10 miliona dolara godišnje. Srbija još nije povukla ni dolar od odobrenog kredita. Na celih 2,5 milijardi dolara te bi kamate bile daleko veće. Sem što je to košta i dekuražira da uradi ono što uraditi mora, Srbiji novih dve milijarde od MMF-a i ne trebaju jer je “srpski bankarski sistem zdrav, visoko kapitalizovan i visoko likvidan, poverenje građana u bankarski sistem i pored mini udara u oktobru nije dovedeno u pitanje, devizna štednja je od početka 2009. godine povećana za 130 miliona evra, obim deviznih rezervi nije dostigao kritični nivo”. Poslednjeg dana januara devizne rezerve Srbije iznosile su 7,993 milijardi evra, a sa MMF-om je, prema rečima Đukića, utvrđeno da kritični nivo deviznih rezervi iznosi 5,3 milijarde evra za kraj prvog kvartala i 5,1 milijardu evra za kraj 2009. godine. Tokom 2009. godine NBS je na deviznom tržištu već potrošila 517,5 miliona evra kako bi koliko-toliko stabilizovala kurs. To, smatra Đukić, ne treba da radi. “Bežeći od problema sa prevelikim javnim rashodima i malim izgledima da ostvari rast BDP od makar jedan odsto, Srbija ne sme da se upusti u hazard sa trošenjem deviznih rezervi. Najlošije što može da se desi je topljenje deviznih rezervi. One su nastale kao rezultat privatizacije, a ne priliva od izvoza robe i usluga i kad se jednom potroše, ostaje vam samo pozajmljivanje od MMF-a, koje se završava dužničkom omčom oko vrata”. DR MILADIN KOVAČEVIĆ: NIJE UOPŠTE LOŠE, ALI NE TROŠITI. Nema nam spasa bez novog ekstenzivnog aranžmana sa MMF-om, kaže za NIN član Monetarnog odbora NBS i saradnik Ekonomskog instituta dr Miladin Kovačević. “Te dve milijarde idu u devizne rezerve, one su samo jedna garancija stabilnosti i one čak ne bi smele ni da se troše.” I Kovačević smatra da je to kupovina vremena, ali za razliku od Đukića ne misli da je to kupovina vremena za odlaganje neophodnih rezova nego baš “kupovina vremena za druge mere ekonomske politike i podizanje sistema reformi”. On smatra da se realna redukcija javnih rashoda i njihovo prilagođavanje prihodima ne da izbeći. Mada iz same Vlade Srbije stižu protivrečne najave, pa potpredsednik Božidar Đelić već zna da će rebalansa budžeta biti, a ministarka finansija Diana Dragutinović će to znati tek na kraju februara, Kovačević podvlači da je “možda, ponavljam možda, uz pomoć Svetske banke i EU” moguće povećanje budžetskog deficita sa 1,6 na 3 odsto, ali to “apsolutno ne eliminiše potrebu velike redukcije javnih rashoda”. Jer, budžetski prihodi u januaru su pali za dvadesetak odsto i to povećanje budžetskog deficita na 3 odsto BDP-a ne može da pokrije”. Posle redukovanja javnih rashoda, neophodna je delimična reforma fiskalnog sistema, revidiranje poreza na imovinu i reformisanje sistema renti i upravljanja na građevinskim zemljištem, smatra Kovačević. I Kovačević zapaža da se u Srbiji kriza ne manifestuje u sektoru likvidnosti banaka i solventnosti stanovništva i on se nada da će tako i ostati. Ali ona se već manifestuje u sektoru cena i kursa, budžeta i likvidnosti preduzeća. ARGENTINA: REFORMIŠITE MMF. Postoji vrlo visoka verovatnoća da će države iz kategorije u kojoj je Srbija “spasiti” Međunarodni monetarni fond od još jednog talasa zahteva da bude temeljno reformisan. Zajedno sa Svetskom bankom. Kolike će biti razmere tog spasa, znaće se verovatno već 2. aprila kad se u Londonu, pri zaključnom dogovoru o sveobuhvatnom preuređenju finansijskih tržišta, sastane G20, grupa koja okuplja najrazvijenije države, Kinu, Rusiji, Indiju, Brazil. Detalji nameravanog preuređenja još nisu poznati svetu. Pored toga što aktuelnu finansijsku krizu ne samo što nije uspeo da spreči nego nije blagovremeno na nju ni upozorio, najteži prigovori MMF-u su: da u njemu predominantnu ulogu imaju SAD i EU, da najjače države na svetu ne samo što ne haju za njegove analize nego i ne dozvoljavaju da njihove finansijske sisteme tim analizama podvrgne, da svoju pomoć uslovljava prevelikim brojem uslova istim za svaku državu koja mu dopadne šaka, mada sve te države nikako nisu iste niti su im isti problemi. Lobirajući među državama sa velikim suficitima za povećan doprinos fondu MMF-a za aktuelne intervencije, britanski premijer Gordon Braun takođe se verbalno zalaže da dramatične promene i u MMF i u Svetskoj banci, dok Kina traži da se kontingent glasova u organima MMF-a, kako njenih tako i ostalih zemalja u ubrzanom razvoju znatno poveća. Ali nade da će dominantni uticaj SAD biti uzdrman potopljene su. Kao što su, prema skandaloznom februarskom izveštaju Fajnenšel tajmsa, decenijama bili potopljavani pokušaji MMF-a da podvrgne analizi finansijski sistem te zemlje. Zbog sukoba među ključnim članica, a MMF se nije bavio ni Kinom, a bez imalo poštovanja prema njegovim analizama njenog finansijskog sistema odnosila se i Velika Britanija. NEBOJŠA KATIĆ, KONSULTANT Najava smrti MMF-a bila je preuranjena Pre svega zahvaljujući zemljama centralne i istočne Evrope, koje iz iskustva Azije nisu naučile da se privreda i građani ne smeju zaduživati u tuđim valutama Kolumne Nebojše Katića postale su čuvene. Ali se njegova provokativna kolumnistička aktivnost nije isplatila. Nije izazvala pravovremenu debatu iako mu je vreme u nevreme dalo umnogome za pravo. U Srbiji su gotovo svi oduševljeni odlukom da se kod Međunarodnog monetarnog fonda država zaduži za dve i po milijarde dolara. Delite li i vi to oduševljenje? - Traženje pomoći od MMF-a je poraz ekonomske politike jedne zemlje, i tako se nedvosmisleno doživljava na međunarodnoj sceni. Srbija nema kud i aranžman sa MMF-om je, nažalost, neophodan. Dve i po milijarde dolara koje vlada očekuje, čine samo oko četvrtine stvarnih deviznih potreba za ovu godinu. Ne bih se iznenadio da vlada već sada poveća zahtev prema MMF-u, ili da se do kraja ove godine još jednom obrati za pomoć. Srbija će još dugo biti osuđena na saradnju sa MMF-om, jer će i 2010. biti isto tako teška kao i 2009. godina. Ukoliko bi nekim neverovatnom čudom neko u Srbiji zabranio izvršnoj vlasti da takav kredit uzme, šta bi se dogodilo? - Srbija bi mogla doći u situaciju da ne može da izmiruje svoje obaveze po kreditima, ili da na jesen ne može da uveze gas ili naftu, jer ne može da ih plati. Važno je razumeti da Srbija u tu situaciju može doći i ako kredit uzme, a nastavi da troši devizne rezerve na odbranu kursa dinara. Održavanje nerealnog kursa dinara je najgori i najskuplji oblik subvencija. Za državu je imperativ da čuva svaki dinar budžetskih para i svaki cent deviznih rezervi, jer će kriza dugo trajati. Verujete li da će aktuelna svetska kriza dovesti do reforme Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke ili će njihovu sadašnju ulogu još ojačati? - MMF je poslednjih godina bio institucija u potrazi za svrhom. Iskustva krize u jugoistočnoj Aziji s kraja devedesetih godina prošlog veka bila su otrežnjujuća za mnoge zemlje. Azija je kroz muku naučila da se privreda i građani ne smeju zaduživati u tuđim valutama. To iskustvo je stimulisalo takvu ekonomsku politiku u kojoj je kontinuirani suficit platnog bilansa bio apsolutni imperativ. Tamo gde je suficit, MMF nije potreban. Sada se MMF vraća na velika vrata, pre svega zahvaljujući zemljama centralne i istočne Evrope koje ništa nisu naučile iz krize jugoistočne Azije. MMF će verovatno biti dokapitalizovan kako bi mogao da kreditira sve one koji će pomoć tražiti, a kojih će biti sve više. Najava smrti MMF-a bila je preuranjena. Srbija je donela neke skromne mere za susretanje posledica krize, sprovešće ih subvencioniranjem i garantovanjem kredita onih istih banaka koje su i dosad ovde enormno zarađivale. Ako je već intervencija, da li je direktna intervencija u privredu bila bolji put? - Predugo odlagani pad dinara doveo je do ogromnog skoka dinarske vrednosti indeksiranih kredita. Srbija je suočena sa dužničkom krizom, a ne sa krizom tražnje. Iz ove krize Srbija ne može izaći trošenjem, već samo štednjom. Ako bi država novac davala direktno privredi, pred njen šalter stala bi praktično kompletna srpska privreda. Gotovo svi su zaduženi do guše, bilo da duguju bankama, budžetu, ili dobavljačima. Sve što bi država dala privredi, uzele bi banke na ime već postojećih dugova, baš kao što to i sada čine. Mere koje vlada sprovodi su uludo bacanje novca i u suštini su pomoć bankama da nastave sa naplaćivanjem najvećih kamata u Evropi. Najbolje rešenje je prisiliti banke da uđu u proces konsolidacije dugova građana i privrede. Najbrži način da se to učini je dopuštanjem da se kurs dinara formira bez intervencije i da nađe svoj ravnotežni nivo. Taj nivo će biti jako nizak, ali se to ne može izbeći. Bilansi banaka i privrede bi tada iskazali realno stanje, i saznala bi se prava veličina gubitaka i dubina problema. Država bi morala da interveniše upumpavajući novac u bankarski sektor kako ne bi došlo do kolapsa finansijskog sistema, ali bi zauzvrat morala tražiti (i dobiti) imovinu u bankama. Teret sanacije bi se tako podelio između banaka, dužnika i države. Što se pre uđe u ovaj proces, kriza će kraće trajati. Bez toga, i banke i privreda će vršiti pritisak da svoje gubitke i promašaje prenesu na državu. U ovom trenutku to im polazi za rukom. Vlada Srbije je oformila Ekonomski savet u kome dominiraju stručnjaci za makroekonomsku stabilnost. Da li je to u ovoj situaciji naš prioritet nad prioritetima? - Ne razumem šta znači kada je neko stručnjak za ekonomsku stabilnost. Ako je smisao pitanja “da li je za Srbiju sada važnija stabilnost, ili, na primer, razvoj?”, tada je odgovor iznuđen – stabilnost. Srbija verovatno više nema dovoljno novca za preko potrebna ulaganja u energetiku i infrastrukturu. Kako strah od krize u Srbiji raste, tako raste broj komentatora koji hvale ekonomske kapacitete vladinih kadrova. Vi nemate lepe reči za ekonomsku politiku poslednjih godina vođenu u Srbiji. Koje kadrove smatrate za nju odgovornim? - Ne poznajem vladine kadrove i ne znam ništa o njihovim ličnim kapacitetima, ali sam primetio da nisu uočili krizu ni kada su se o nju saplitali. Kolektivni rezultat vladinih kadrova je stanje srpske privrede, a ono je katastrofalno. Svetska kriza nije izazvala srpsku, već ju je samo iznela na videlo. Najodgovorniji kadrovi za ovakvo stanje su oni koji su poslednjih osam godina kreirali ekonomsku politiku. Tu u prvom redu vidim kadrove iz G17, ali i kadrove vezane za Demokratsku stranku. To, međutim, ne amnestira od odgovornosti ostale stranke koje su učestvovale u vlasti – vlada je kolektivno telo, pa je svaka odluka, i kada je telefonska, zajednička. Ni opozicija nije ništa učinila da za osam godina pokrene pitanje ekonomske politike u Skupštini Srbije, ako se sa njom nije slagala. Pogledajte teme kojima se Skupština bavi i kako sve to izgleda. Vi ste duže vreme bili redak komentator koji je pisao ono što je izgledalo da bi svi trebalo da vide. Samo što nam se nije dogodilo ono što ste najavljivali. Kako se osećate? - Osećam pre svega tugu i nemoć. To je osećaj nemoći kakav ponekad imate u lošem snu. Cilj mojih tekstova nije služio tome da u februaru 2009. trijumfalno kažem “jesam li vam rekao”. Želeo sam, da koliko umem i mogu, podstaknem debatu, makar u njoj bio i glineni golub. Neke tekstove sam namerno pisao veoma provokativno, nažalost bez odjeka – ping bez ponga. Naravno, nisam bio jedini koji je upozoravao. No, niko nije prorok u svom selu.