Hilarin osmeh od milion dolara

Slučaj Miladina Kovačevića je od obične kafanske tuče, gde se Srbi inače vešto snalaze, preko polja međunarodnog prava, u koje naša država polaže toliko poverenja, na kraju dospeo na nivo svetske diplomatije. A to nam baš ne ide od ruke. Dnevni list davno zaboravljenog imena „Borba” otkrio je strogo „čuvanu” državnu tajnu da je srpska vlada odvojila milion evra iz budžeta za plaćanje odštete Brajanu Stinhojeru, momku kojeg su u bolnicu poslali Minja Kovačević i dvojica njegovih kolega. Stinhojer bi po ovim navodima, koji ni u jednom trenutku nisu demantovani, trebalo da dobije devetsto hiljada dolara odštete, a još sto hiljada bi se iz budžeta izdvojilo na ime jemstva koje je Kovačević platio kada je napuštao američki zatvor. Tako bi se pokazalo da je Srbija spremna na saradnju sa Amerikom i eventualno olabavio tvrd stav kojeg se pravosuđe preko okeana drži, da Minji Kovačeviću treba suditi u Wujorku gde se tuča i dogodila. Odnosno postiglo bi se nešto što za sada izgleda nemoguće u jednoj pravnoj rašomonijadi u kojoj se srpska vlada nije našla svojom krivicom; da se odobrovolji američka administracija (sa kojom ionako imamo dovoljno zategnute odnose i bez Kovačevića), ispoštuje Ustav Srbije koji izričito zabranjuje isporučivanje svojih državljana drugoj državi, a Vlada Srbije iz celog slučaja izađe slavodobitno, tako da i vuk bude sit i ovce na broju. Da je ostala daleko od očiju javnosti, ova diplomatska akcija bi se mogla okarakterisati kao dobronameran pokušaj poletne srpske diplomatije da se iz nategnute situacije elegantno izvuče, čak i ako treba potrošiti milion dolara, ne bi li se sačuvali koliko-toliko dobri odnosi sa SAD, pa i pedesetak miliona dolara koje američki poreski obveznici svake godine daju za pomoć maloj Srbiji. Pošto je ova ekskluzivna državna tajna izašla na videlo, pored otvorenog pitanja zašto bi srpski poreski obveznici plaćali štetu koju je načinio Kovačević, sva je prilika da će prevazilaženje nastalih problema biti daleko teže nego što je to neko u Vladi pomislio. Što se tiče pravnog dela „slučaja Kovačević” stvar je sledeća: protiv Miladina Kovačevića trenutno se vode tri procesa. U Americi je pokrenuta istraga za nanošenje teških telesnih povreda, a u tom slučaju su optuženi i Sanel Softić i Edin Čubur, koji su takođe učestvovali u tuči. U Srbiji se, naporedo, vodi proces zbog izdavanja dokumenata iz njujorškog konzulata sa kojima je Kovačević napustio Ameriku, a isti proces se vodi i protiv dotadašnjeg njujorškog konzula Slobodana Nenadovića, i vicekonzula Igora Miloševića, koji je izdao sporna dokumenta Kovačeviću. Na sve to, protiv Kovačevića je pokrenut istražni proces i za nanošenje povreda pred našim sudom. Jezikom pravnika, reklo bi se da je to kršenje principa ne bis in idem, odnosno da se jednoj osobi ne može suditi za isti zločin na dva mesta. Dakle, u startu je jasno da jedna strana mora da popusti. Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde najavio je da će „suđenje Miladinu Kovačeviću početi za par meseci”. Međutim, da bi proces pred domaćim sudom započeo, neophodno je da američko tužilaštvo dostavi dokaze našim organima, a američki zvaničnici još uvek su izričiti da će raditi na tome da se Kovačević pojavi u sudnici u Wujorku. Amerika je poslala diplomatsku notu našoj zemlji, u kojoj se zahvaljuje što je preduzeta akcija oko hapšenja Miladina Kovačevića, prilikom čega je dostavljena i izvesna dokumentacija, ali je navedeno da se ne može koristiti protiv Kovačevića pred srpskim sudom. To znači da ga oni čekaju u Wujorku. Postoji još jedne pravna nelogičnost koja komplikuje ceo slučaj: Sanel Softić i Edin Čubur se u američkom procesu vode kao okrivljeni, dok bi se pred našim sudom morali pojaviti kao svedoci. Da bi se oni i pojavili, makar i preko video-linka, kako je tražilo naše tužilaštvo preko Ministarstva spoljnih poslova, američko pravosuđe ih mora osloboditi od optužbi pred svojim sudom, što je, za sada, malo verovatno. Dakle, ako je do prava, teško će se izvesti suđenje bez dogovora sa Amerikancima. Slušajući obe strane stiče se utisak kao da se radi o dva odvojena slučaja. Slobodan Homen je izjavio da je deo dokumentacije oko slučaja sa putnim ispravama stigao, a da očekuje da će i za drugi deo slučaja, tuče u baru, stići dokumentacija, te da će suđenje biti održano kod nas. Ove najave se ne podudaraju sa izjavama koje dolaze iz američke ambasade i Stejt departmenta, pošto je Robret Vud, portparol Stejt departmenta rekao: „Srpske vlasti su nam pružile uveravanje da će nastaviti da rade snažno na tom slučaju i mi ćemo nastaviti s njima da radimo kako bismo zatražili da bude vraćen u SAD.” Moguće je da će sve to biti rešeno kroz „top-sikret” pregovore koji se vode, jer upravo se bivši „otporaš“ Homen u medijima navodi kao glavni srpski pregovarač. Ali, pošto je stvar medijski ofirana, sada svi ministri na pitanja o pregovorima odgovaraju kratkim i odrečnim rečenicama, kako im ne bi slučajno izletelo nešto što bi se moglo nazvati odavanjem službene tajne. Treba imati u vidu da su pregovori sa oštećenima karakteristika anglosaksonskog pravnog sistema, a to znači da se, ne samo po anglosaksonskoj pravnoj tradiciji, već i po svakoj logici, po pravilu u pregovore uključuje i tužena strana, bar preko svog advokata. U ovom slučaju to nije učinjeno, tvrdi Borivoje Borović, branilac Miladina Kovačevića. „Ja sam kao branilac u nekoliko navrata imao kontakte preko američke ambasade sa tužiocem Wujorka i njihovim ministarstvom pravde, ali to su bile neke okolnosti vezane za procesni položaj Miladina Kovačevića. Nikada se nije postavljalo pitanje bilo kakve nadoknade štete Stinhojeru ili pitanje jemstva”, kaže Borović. Štaviše, on je preko konferencijske veze poručio američkoj strani da dokazi nisu izvedeni i da on kao branilac Miladina Kovačevića ima informacije da Kovačević nije načinio teške telesne povrede. Sumnju na sadržaj tajnih pregovora baca i odsustvo samog Kovačevića u njima, tim pre što on uopšte nije zainteresovan za bilo kakvu nagodbu. Da ova međunarodnopravna zavrzlama bude još komplikovanija potrudio se Rajan Heris, ataše za štampu američke ambasade u Beogradu, koji je rekao: „Bilo kakva poravnanja su isključivo stvar između Vlade Srbije i porodice Stinhojer”. Spor između Amerike i Srbije nije nastao pošto je srpski državljanin pretukao američkog, već zato što je taj srpski državljanin pobegao iz Amerike uz pomoć srpskih diplomata. Zbog toga se pregovori sa Amerikom mogu svesti na pitanje kršenja Bečke konvencije. Ministar policije Ivica Dačić lepo kaže: „Nemojmo sada da se pravimo ludi, konzul ili vicekonzul je, u ime države, dao garanciju da on neće izaći iz Amerike. Srbija je odgovorna za to, jer je to, u ime nje, učinio diplomatsko-konzularni predstavnik naše zemlje”. Samo, protiv obojice diplomata je pokrenuta istraga, i na taj način Srbija brani sebe po pitanju kršenja konvencije. A i istraga je pokazala ne samo da nalog za izdavanje putnog lista Miladinu Kovačeviću nije došao po nalogu iz Srbije, već za to nije znao ni konzul Nenadović. A ako se već pregovara o tome, onda se postavlja pitanje kome ide taj milion dolara, i zbog čega? Konfuziju koja je nastala među domaćom političkom elitom nakon što je „Borba” obnarodovala državnu tajnu, možda najbolje pokazuje lapsus Ivice Dačića. „Što se mene tiče, Kovačević treba da odgovara pred bilo kojim sudom zato što je kriv”, rekao je ministar policije. Stinhojerov boravak u bolnici koji su američki mediji nazvali polukomatoznim, svakako ne može Miladina Kovačevića poslati među pozitivne likove ove priče. Ali se ne može ni proglasiti krivim pre nego što to kaže sud (bilo koji). Vlada Srbije, pomalo trapavim nastupom u rešavanju slučaja Kovačević, dala je priliku opoziciji da udari svom snagom po njoj. Interesantno, Vlada je pretrpela daleko veće udarce sa leve strane opozicije, od LDP-a i satelita, nego sa desnice, iako su se radikali već legitimisali kao zaštitnici Miladina Kovačevića, pa su ga čak šetali po Skupštini, kao nekad Mariju Šerifović. Stranke oko LDP-a, odmah su zatražile da se povuče predlog o isplati spornog miliona, ili „miliončeta” kako je to rekla Vesna Pešić, koja je priču dopunila informacijom o lobističkoj agenciji koja je posrednik u pregovorima. Da li i ta informacija spada u državnu tajnu, i odakle LDP-u te informacije, u to se nije ulazilo. U svakom slučaju, mreža pravnih procesa koju je izazvala barska tuča, dopunjena je i potragom za „krticom” koja je medijima odala državnu tajnu. Istraga koja je u samom startu osuđena na propast, pošto su za tu tajnu mogli da znaju samo ministri u Vladi, ali i druga strana, američka, koju niko ne obavezuje ni na kakvo čuvanje tajne. U licitacijama ko je u stvari krtica, većina odgovora je upravo išla prema američkoj administraciji, odnosno prema Hilari Klinton. Teško je pretpostaviti da Hilari Klinton, koja je toliko glasna bila u nastojanjima da Kovačevića stigne ruka njujorške pravde, sada pristane na „lagano poravnanje”. Kao glavna meta spominje se Vuk Jeremić, koji bi kao šef diplomatije mogao najviše da profitira ako „sve bude kako biti ne može”. A i sve je manje tajna da se Koštunica sa laptopom, kako zovu Jeremića, na listi američkih prijatelja u Srbiji sve više približava mestu koje ima i onaj pravi, Koštunica bez laptopa. Dakle, prilično nisko. Uz to, Kovačević se fenomenalno uklopio u stereotip o Srbima kako ih pamti Hilari Klinton iz najboljih dana njenog muža; napada slabije, čini zločin pod izgovorom da brani druge i beži od suočavanja sa posledicama svog zločina pred licem pravde. A uz to, još i dobro igra košarku. U Holivudu „komedijom situacije” zovu filmove u kojima zaplet nastaje neverovatnim spletom okolnosti. Scenario kojim se odvijao „slučaj Kovačević” upravo podseća na neki holivudski film „B” produkcije. Sudbina je htela da u tuči nastrada mladi Stinhojer koji je u porodičnim vezama sa senatorom Šumerom, a koji je, opet, blizak saradnik sa Hilari Klinton. Da nije bilo te veze, verovatno niko ne bi ni znao za Miladina Kovačevića. Sudbina je htela i da baš Hilari Klinton potom postane državni sekretar SAD. Američki filmovi se uglavnom završavaju tako što pozitivni likovi na kraju pobeđuju. Ko će pobediti u pravnoj igri nazvanoj „slučaj Kovačević”, možda će se naslutiti kada se skine pečat državne tajne sa vladinih pregovora, ili kad se pojavi neka nova „krtica”. Ali, jedno je sigurno, teško da će bilo ko izaći kao pozitivac.