Anatomija noćnog blejanja

To s izlascima i matorcima je bajato. Kad sam popušio prvu cigaretu, matorci su imali tu spiku. Tad su pričali kako je Slobodan Milošević kriv što im deca izlaze u ponoć, a vraćaju se kući sabajle s burekom. Posle, kao, spavaju po ceo dan, pa nisu ni za šta. To se lako rešava, izađeš odma’ posle “Dnevnika” i vratiš se sledećeg dana, sabajle. Svi zadovoljni. Propadaju samo oni, propasti skloni. Svi iz ekipe smo završili studije, zaposlili se, ali, još uvek nam se može – do jutra. U čemu je problem? Ovo je jedan od odgovora koje je NIN dobio u svojoj mini-anketi “Upropašćava li noćni život” sprovedenoj na rođendanu razvedene tridesetpetogodišnjakinje iz Beograda. Drugi su bili: “Ja sam se udala i upropastila svoj noćni život”, ili: “Mene je upropastio dnevni život, u noćnom se odlično snalazim”. Ili: “Ja bih voleo da striptiz bar u Zetskoj radi danju. Al’ ne radi.” Istog godišta, različitog bračnog statusa, s diplomama BU, sa decom ili bez nje, iz pristojnih beogradskih kuća, saglasni su u jednom: živeti noću, a spavati danju je luksuz koji je sve teže priuštiti. Mladi bračni parovi s decom, ukoliko nemaju dogovor o pojedinačnim izlascima, ili roditelje koji mogu da im pričuvaju decu, svoja dojučerašnja bančenja do jutra sad gledaju samo na Fejsbuku svojih prijatelja, pred spavanje, kačeći prve rođendanske slike svoje dece. A ima nešto i u onome kako prestanemo da budemo mladi kad više ne možemo da podnesemo nespavanje, kako je za NIN prokomentarisala dr Dijana Plut, istraživač Instituta za psihologiju iz Beograda: “Mladi vole noć. Kad mi matori zaspimo, oni se bude.” Istraživanje koje su u decembru 2008. sproveli TNS Medijum Galup i studentski istraživački tim Fakulteta za kulturu i medije Univerziteta Megatrend, potvrđuje da, bar po vremenu kad se bude, i današnji srednjoškolci i studenti više vole noć od dana. Ali, čini se, ništa alarmantno. Oni koji su rođeni u predvečerje rata u bivšoj Jugoslaviji, ili su učili tablicu množenja u vreme bombardovanja Srbije 1999, a za odlazak u inostranstvo računaju Crnu Goru; dakle, oni koji danas imaju između 18 i 24 godine, radnim danom ne ustaju pre devet. Tačnije, čak 42 odsto njih razbuđuje se od devet do podneva: 22 odsto njih ustaje između devet i deset, 10 odsto između deset i jedanaest, a 10 odsto posle jedanaest. Između sedam i osam ujutro, radnim danom, budi se samo 20 odsto mladića i devojaka od 18 do 24 godine. Vikendom, procenti su još veći: više od 80 odsto mladih ove dobi ustaje posle devet, a čak 42,5 odsto posle 11 sati! Istraživanje u kojem je učestvovalo 1.600 ispitanika od 12 do 75 godina starosti, a bavi se svakodnevicom Srbije, pokazuje da školska omladina, starosti od 12 do 18 godina, tokom jednog dana u školskoj godini, dakle, ne računajući dane raspusta, provede nešto malo više od jednog sata u učenju (62,7 minuta). Od toga radnim danom 64,6 minuta, a u dane vikenda 55,5 minuta. I zanimljiv podatak: devojčice uče mnogo više: 77,7 minuta, a dečaci – 48 minuta, u proseku. Rezultati ovih istraživanja, ruku na srce, deluju zabrinjavajuće kada se uporede sa prosečnim buđenjem i radom generacijske grupe od 41 do 50 godina starosti. Dr Srbobran Branković, profesor Fakulteta za kulturu i medije Univerziteta Megatrend i direktor TNS Medijum Galupa, kaže za NIN da ova generacijska grupa (41 – 50) koja je u vrhu poslovnih i intelektualnih i drugih aktivnosti i praktično nosi privrednu i svaku drugu aktivnost u Srbiji, uglavnom ustaje između šest i sedam ujutro (38,3 odsto) i to u dane vikenda. Za to vreme mlađarija spava: “Dakle, imamo jednu aktivnu generaciju i ovu, uslovno rečeno, pasivnu, i to su dva potpuno različita sveta, oni žive u različitim vremenima. U različita vremena ustaju, u različita vremena su aktivni, u različita vremena spavaju.” Srbobran Branković misli da je to “jedan stvarno dubok problem društva”; društvo u Srbiji danas ne vodi računa o mladima, a to, opet, potiče iz porodice, kaže on, jer se mi danas i dalje ponašamo prema svojoj deci kao da moramo da budemo roditelji do svoje smrti, dok se deca ponašaju kao deca sve do smrti roditelja. “Kriza nije glavni problem društva, nego je problem što ogroman broj ljudi sedi kod kuće i kuka ne čineći ništa, niko se ne pokreće. Preovlađujući životni stil jeste zabava, prilično siromašna, a ne nešto što je aktivan život, rad. Jedan od ključnih nalaza je baš to što generacije mladih nema u vremenu kad aktivna generacija ustaje i radi. To se vidi kako u danima vikenda, tako i u radnim danima.” Da pasivnost mladih kreće od porodice, dr Branković, autor i rukovodilac ovog istraživanja, dokumentuje podacima o učestvovanju u kućnim poslovima. Tako, kućne poslove najvećim delom obavljaju osobe starije od 40 godina, a najviše one starije od 60 godina. Žene, razume se. Generacija od 12 do 17 godina čak 15 puta manje provodi vremena u kućnim poslovima od najstarije grupe ispitanika: svega 15 minuta dnevno mlađarija od 12 do 17 godina obavlja kućne poslove (nameštanje kreveta, bacanje đubreta, odlazak po hleb i mleko do dućana), dok oni najstariji, u sedmoj deceniji života, za kućne poslove troše tri sata i dvadeset minuta dnevno. Ali od toga, bilo bi greh ne spomenuti, dva sata i pedeset minuta dnevno u kućnim poslovima provode žene starije od 60 godina. Ono resto, jedva pola sata, muškarci. Muško-ženska podela u kućnim poslovima najizraženija je u generacijskoj grupi od 25 do 30 godina: sat i 23 minuta po kući rade žene, a svega pet minuta – muškarci. Dr Zorica Tomić, sociolog kulture i stručni konsultant istraživačkog tima, kaže za NIN da je sasvim srpski standard to što deca ne pomažu roditeljima u kućnim poslovima: “Valjda se pod tim podrazumeva da su kobajagi – emancipovani. Srbija se sve vreme bori sa nesigurnošću građanske istorije. Uslovno rečeno, ta malograđanska struktura neprekidno povlači demarkacionu liniju između sebe i onoga što pretpostavlja selo, ruralni ambijent. Šta to znači? Na selu, deca rade, pomažu roditeljima, jer žive u istom domaćinstvu; u gradu se, suprotno, uspostavlja kao standard da deca lenstvuju, a majke donose doručak u krevet. Na Zapadu, pak, svako dete svoj tanjir skloni i opere, imaju svoja kućna zaduženja, jedno baca đubre, drugo pere auto, treće šeta kuče, a ovde je stvar prestiža da deca budu neradna, razmažena i indolentna.” No, da se vratimo na noćni život ili tzv. blejanje. Jesu li današnji klinci taj model preuzeli od svojih roditelja koji su tako živeli osamdesetih i devedesetih, ili je to samo prevaziđena tipična boljka tranzicionih zemalja? Rečju, da li je noćno blejanje (u koje ulaze kafići, splavovi, diskoteke, klubovi, kompjuteri, parkići, ponekad i učenje) luksuz, beznađe ili samo potreba mladog čoveka da neko vreme tokom 24 sata bude slobodan – dok spavaju mama, tata, škola, šefovi, tašte i svekrve, deca i vaspitačice? Dr Zorica Tomić kaže da današnji klinci jesu preuzeli model roditelja koji su prašili osamdesetih, ali danas je to jedno univerzalno beznađe i logika: pa dobro, ako nemam neku preteranu ideju o sebi u budućnosti, ništa me neće spasiti i ovih 500 kinti da sačuvam. Na sceni imamo, kaže dr Tomić, potkivanje žaba: “Osamdesetih se nije izlazilo u ponoć, nego devet, pola deset, pa se onda obiđu sva mesta u gradu. To je, dalje, jedan fenomen koji se tiče isključivo zemalja u tranziciji. Na Zapadu se izlazi u osam uveče, tamo nema izlaska u ponoć, može da se ostane do 11 ili do ponoći napolju, ali da horde klinaca tumaraju gradom u ponoć – to ne postoji. Tranzicija je samo zbirno ime za totalni haos, za odsustvo svakog kriterijuma, za jednu razularenu društvenost koja se ruga samoj sebi.” Ipak, dr Tomić ne kritikuje izlaske vikendom i do pet ujutro, ako su tog dana, recimo, klinci bili vredni, učili, pomogli roditeljima u kućnim poslovima, ali kritikuje način zabave: “Kako izgledaju ti klubovi u kojima se provode naša deca? Atmosfera je kao u Betmenu, mračne podrumčine, muzika kao u radnji s patikama, majice posle pola sata “tuku” na bioskop ‘Zvezdu’ iz sedamdesetih; tamo se ide da bi se u gužvi soliralo. Tamo je nemoguća komunikacija, zbog glasne muzike. Qudi odlaze tamo u nadi da će nekog sresti, a tamo je nemoguće u mraku nekog razaznati. Kolaps, kataklizma turbokapitalizma.” A ni taj zapadni model nije bogzna kakvo rešenje. Jedan od neoženjenih tridesetpetogodišnjaka na rođendanu s početka ove priče, za NIN je rekao: “U privatizovanoj Srbiji, koja sad sve više zna samo za gazdu i za radno mesto koje treba da sačuva, nudi nam se model: od ponedeljka do petka crnčenje od jutra do sutra, imaš pauzu za kafu, u petak uveče izađeš do paba ili svejedno gde god, zašibaš se od piva, viskija, a nađe se tu i neka hemija, ako si bolje sreće zabodeš seks, trezniš se u nedelju. U ponedeljak si opet mašna, tašna, beli osmeh i – mašina, brate.” Ali, o tom – potom, deca iz ovog istraživanja prvo treba da završe školu i da se zaposle, pa onda u pab. Dr Tomić, međutim, kaže, da je ovde izraženo odsustvo vrednosnog sistema i odsustvo perspektive: “Na Zapadu klubovi nisu predviđeni za decu, jer to nema ko da finansira. Tamo su mladi potpuno komunistički odgajani, imaju školske proslave, sportske aktivnosti, druženja po sportskim i školskim klubovima. Tačno je, ne idu na rođendane, retko pozivaju jedni druge u kuće... Ali, ovaj turbokapitalizam u adolescentskim uslovima ne postoji nigde. To postoji samo u Srbiji. Buđenje posle jedanaest, to znači, nema perspektive, ili: ma, neko će da mi sredi, naći ću vezu, nekakvu prečicu da stignem tamo gde sam naumio. Što zapravo sve govori o društvu koje deluje razulareno. Umesto da se zakonom zabrani da deca ispod 18 godina ulaze u lokale u kojima se toči piće. Ovde, dakle, govorimo o odlukama opštinskih službenika koji su izdavali dozvole za rad tih lokala. Oni su tako odlučili. A to je reziduum turbo-kulture iz devedesetih. I u vreme ratne, moralne i svake druge krize, kad su kriminalci zaposeli javnu i svaku drugu scenu, trošenje, čašćavanje, pijančenje su ostatak devedesetih – tad su ljudi izlazili da zaborave. Danas nemaju izbora.” Nije zgoreg podsetiti da je Institut za psihologiju prošle godine objavio istraživanje “Svakodnevica mladih u Srbiji” na 5.000 ispitanika, u 26 srednjih škola, u devet gradova Srbije, u kojem su mladi kao najveće probleme apostrofirali nedostatak mesta za izlazak, potištenost i usamljenost. Nedostatak novca, pak, predstavlja problem za samo mali broj ispitanika. Ali, čak 10 odsto mladih je u ovom istraživanju navelo da pije više puta nedeljno. Što je – alkoholizam. Dr Dijana Plut, istraživač Instituta za psihologiju, kaže za NIN da prema podacima iz njihovog istraživanja većina srednjoškolaca (14 – 18) normalno živi, što znači, nisu zamenili dan i noć. Podaci prikupljeni na uzorku od 2.500 srednjoškolaca kažu da su učenici procenili da 19 odsto njihovih vršnjaka ima problema s poremećenim ritmom spavanja. “Direktni podaci iz analize budžeta vremena mladih pokazuju”, kaže dr Plut, “da radnim danom najveći broj srednjoškolaca Srbije živi gotovo penzionerski (ustaju između šest i devet časova, a legnu između jedanaest i jedan po ponoći). Subotom ostaju duže budni, ali ipak, većina legne između ponoći i četiri ujutro. Subotom ustaju od devet ujutro do podneva.” Dr Plut smatra da ovi podaci o srednjoškolcima ne izgledaju alarmantno. Međutim, naglašava da je opijanje jedan od najozbiljnijih problema u rizičnom ponašanju mladih. Samo 34 odsto srednjoškolaca se nikada nije opilo. Redovno se opija 32 odsto srednjoškolaca, a od tog broja 10 odsto se može smatrati ugroženim jer to čine više puta nedeljno. Po ovom istraživanju, prvo opijanje je najveći broj ispitanika doživeo u periodu od 14. do 16. godine. Kad je o ljubavi reč, dr Plut kaže da su mladi iznenađujuće skrupulozni u ponašanju: “Mit o raskalašnoj omladini nije potvrđen u našem istraživanju. Dakle, ako i izlaze do kasno, ne čine to da bi orgijali već naprosto da bi blejali. Veliki broj mladih se konzumerski ponaša i njihovi najveći problemi su konzumerski: premalo dobre zabave i malo mesta za izlaske. Podaci pokazuju da stvarno ima istine u tome da većina mladih živi u prilično opustošenom kulturnom okruženju.” Za generaciju studenata, dakle mlade ljude od 18. do 24. godine, dr Plut kaže da ako žive noću, za to su krivi ritam rada noćnih klubova i ostalih mesta za izlaske, ali i ritam dnevnih obaveza: “Takav ritam rada je, verovatno, posledica toga što, u stvari, mladi ne mogu ranije da se okupe. Biće da oni ipak nešto rade tokom dana kada tek oko 11 počnu da izlaze. Ja se ne bih složila s ocenom da mladi samo spavaju i izlaze. Danju se uči i radi, a noć donosi druge važne aktivnosti. Sa stanovišta mladih, ono što se dešava noću jednako je važno kao ono što se dešava danju. Zabava, druženje, ljubav – to su sadržaji noći. I to su važni sadržaji.” Sa stanovišta mladih, ono što se dešava noću možda je i važnije od onog što se dešava danju. Kako god, ima nešto i u onome što je Aleksandar S. Nil, britanski pedagog i osnivač škole Samerhil, jednom napisao u “Slobodnoj deci Samerhila”: “Ne postoji problematično dete. Postoje problematični roditelji. Možda bi bilo bolje da kažem da postoji samo problematično čovečanstvo.” Vikend, za punjenje baterija Koliko često izlazite u grad, da li to utiče na vaše rezultate u školi ili na poslu, i na vaše zdravstveno stanje? Milan Marić, učenik srednje Grafičke škole, glumac, 18 godina: - Retko izlazim jer imam jako puno obaveza i samo dobrom organizacijom uspevam sve da postignem. Roditelji mi često zameraju što ne živim urednije, jer smatraju da sve to utiče na moje zdravlje, ali su istovremeno zadovoljni što sve svoje obaveze završavam na vreme. Svestan sam da moram više da povedem računa o svom zdravlju, ali i suviše mlad da bih to prihvatio kao činjenicu. Qiljana Savanović, student Megatrenda, 20 godina: - Pošto studiram i profesionalno se bavim sportom, imam jako malo vremena za izlaske. Jednom se desilo da izađem, a da posle toga odem na trening, posle treninga ništa nisam mogla da uradim, bila sam iscrpljena i uspavana. Pošto nisam navikla na takav način života, posle svake žurke obavezno prespavam pola dana. Znam da loš način života direktno utiče na zdravlje. Nenad Raković, student menadžmenta, 23 godine: - Izlazim svako veče; međutim kad imam važne ispite, posvećujem se samo njima. Jako je teško postići sve, pogotovu jer se profesionalno bavim sportom. Pošto sam navikao da izlazim svako veče, nije mi problem da posle neprospavane noći odem na trening i da dam sve od sebe. Roditelji me podržavaju jer znaju da sve svoje obaveze završavam na vreme. Jovana Bogdanović, student fakulteta Singidunum, 20 godina - Izlazim uglavnom samo vikendom; međutim, dešava mi se da izađem u toku nedelje pa da posle žurke odem na predavanja koja uglavnom prespavam. Kada je ispitni rok u toku, pravim pauzu, jer ne bih mogla da se koncentrišem na učenje nakon neprospavane noći. Sa roditeljima nemam nikakvih problema jer sam odgovorna i sve svoje obaveze završavam na vreme. Slobodan Pešić, student Akademije lepih umetnosti, 20 godina: - Ako se vreme lepo isplanira, ima vremena i za učenje i za izlaske. Kad imam ispit, učim preko dana, a veče ostavim za izlaske. Za sada mi takav način života ne predstavlja problem, i ne odražava se na moje zdravlje. Što se roditelja tiče, sve dok dobijam dobre ocene u školi, nemaju ništa protiv izlazaka. Bojana Bijelović, apsolvent na FPN, 25 godina: - Izlazim jednom nedeljno što je znatno ređe nego na početku studija. Morala sam da proredim izlaske da bih nadoknadila zaostale obaveze na fakultetu, i zbog toga redukovala slobodno vreme. Izlasci nisu uticali na moje zdravstveno stanje jer i inače izbegavam zadimljene prostorije i buku. Sada mi znatno više prijaju izlasci u plesne klubove gde je manje dima, mali broj prisutnih se opija i atmosfera je daleko opuštenija i prijatnija. Marko Tmušić, asistent na FPN, 25 godina: - Tokom nedelje ne izlazim u grad, a i vikendom retko kada, sve to zbog jednoličnosti noćnog života. Tokom studija živeo sam u studentskom domu i izlazio, i moram da priznam da sam umeo da izostanem sa nekog predavanja. Studije i izlasci nikako ne idu zajedno! Definitivno, noćni život utiče negativno na zdravlje, ja sam to na vreme shvatio, a današnja omladina je izgubila kompas po tom pitanju. Maja Šmitran, diplomirani marketing menadžer, 27 godina: - Tokom studija izlazila sam samo za vikend, jer je bilo nemoguće uskladiti obaveze na fakultetu i izlaske u grad. Vikend je bio tu, za punjenje baterija i druženje sa meni dragim ljudima. Sada sam u braku i majka dvoje dece, pa nemam vremena za česte izlaske, ali trudiću se da njih lepo vaspitam, jer smatram da današnje generacije nemaju meru kada su izlasci u pitanju i da su neodgovorni prema školovanju. Zdravlje je, naravno, na prvom mestu, treba brinuti o svom telu, ali i duhu.