Konzervisana moralnost

Razmatranje moralnih problema nije jednostavna stvar. Razlog je kompleksna psihologija ljudi. Kad malo bolje pogledate oko sebe, vidite da moralnost i amoralnost žive jedno uz drugo i da ih ima koliko u vrhu toliko i na dnu društva. Ipak, češće zapažamo nemoralne postupke od moralnih, jer ovi drugi se podrazumevaju. Moral je ono čime se ponosimo, a to što moral uglavnom ističu nemoralni, stara je i dosadna priča. U našem mentalnom sklopu postoji poseban odeljak za moralnost, koji je uvek “stend baj”; a kad se “uključi”, moralno rasuđivanje je intuitivno i podrazumevajuće, obično bez učešća svesti. Ali, problem je što su nekad intuitivne odluke vezane za manju ili veću dozu predubeđenja, i mnogo čega drugog što je zasnovano na neznanju. To je ono, kao kad vas pitaju koja je kombinacija “kruna–pismo” verovatnija posle tri uzastopna bacanja novčića u vazduh: KKK ili KPK. Četiri od pet upitanih tvrdiće da je druga sekvenca verovatnija, jer ne veruju u tri vezana pojavljivanja K (logika je ista i u biranju broja srećke). Kad bismo uzeli olovku u ruke, videli bismo da je verovatnoća svake od datih sekvenci jednaka, 1/8. Srećom, takve odluke nisu u vezi sa moralnim rasuđivanjem. Ali, pretpostavimo da predstoji epidemija zarazne bolesti koja će usmrtiti svako hiljadito dete na ugroženom području. Vakcina će sprečiti bolest, mada se posle vakcinacije dešavaju nesrećne komplikacije, pa i smrti (uzmimo, u odnosu 1 na 100.000 vakcinisane dece). Ne znate koja će deca nastradati, drugim rečima, sva ona imaju podjednake izglede za obe situacije. Za objektivnog posmatrača je nemoralno što neki roditelji, čuvši za pojedinačne tragične slučajeve posle vakcinacije, na osnovu intuicije, tj. “osećaja koji im ide iz stomaka”, odlučuju da svoju decu ne vakcinišu. Ali za roditelja je odluka moralna! I tako nešto imamo iz godine u godinu. Pogledajte statistiku: neuporedivo više dece umire zato što se ne vakciniše, nego iz nesrećnih razloga vezanih za vakcinaciju. Toga ima svuda, nezavisno od stepena razvijenosti zajednice. U Engleskoj i Japanu umrlo je mnogo dece, jer zbog protivljenja roditelja nisu vakcinisana protiv velikog kašlja. Ista situacija je u SAD, a odnosi se i na Salkovu vakcinu protiv dečje paralize. Dobar deo našeg društvenog života, uključujući i pravi kulturni rat liberalnog i konzervativnog dela javnosti, pored različitog gledanja na nacionalne probleme, sastoji se i od davanja moralnog značaja nekim upadljivim tipovima ponašanja. Čak i kad se ljudi saglase da je nešto nepoželjno, oni ne misle uvek isto i ne slažu se da li je to nepoželjno porok ili stil života. Pušenje je, na primer, u poslednje vreme dobilo moralni značaj. Donedavno, znalo se da neki ljudi ne puše zato što je pušenje opasno po zdravlje, a da oni koji puše uživaju u poroku ne hajući za posledice kojih su svesni. Ali, otkrićem pogubnih efekata indirektnog, odnosno pasivnog pušenja, ono se danas smatra amoralnim činom. Pušači se kontrolišu i onemogućavaju, a u štampi i elektronskim medijima uvedena je prava cenzura: uklanjaju se fotografije osoba koje puše. Osim toga, oni do kojih dopire dim a ne puše, smatraju sebe ugroženim i trovanim, tako da u hotelima danas ne postoje samo prostorije za nepušače, nego i čitavi spratovi. U isto vreme, sa mnogih vrsta ponašanja skinuta je etiketa amoralnosti, tako da su prevedena sa polja moralnih grešaka na polje samostalnog izbora životnog stila. U ovo spadaju razvodi, vanbračna deca, homoseksualnost, i da ne nabrajam. Za mnoga stanja i ponašanja danas se smatra da su prouzrokovana nesrećnim sticajem okolnosti, a ne plaćanjem cene raspusnog života. Nekad smo govorili o lutalicama, skitnicama i propalicama, a danas je u opticaju izraz “houmles” – beskućnik. Sifilis i triper odskora nisu bolest, već “polno prenesene infekcije” itd. Talas skidanja, tj relativizovanja amoralnih oznaka doveo je do lamentiranja kulturne desnice koja tvrdi da je moralnost izložena stalnim napadima. Sasvim je očigledno da skidanje nekih vrsta ponašanja sa liste amoralnosti i stavljanja nekih odavno poznatih ponašanja na tu istu listu, održava ravnotežu moralnog i amoralnog. Mnoge aktivnosti koje su generacijama smatrane praktičnim i korisnim, danas su u sukobu s novom etikom. U ovo spadaju, na primer, testovi inteligencije pre zapošljavanja, farme za živinu i stoku i sl. Međutim, ovde se radi o zakonu konzervacije moralnosti koji je sličan zakonu konzervacije energije: energija se može transformisati i preći iz jedne u drugu formu, ali se ne može ni stvoriti ni uništiti. Primetili ste, to je “prvi zakon termodinamike” Mnogo od toga što se tiče moralisanja, počev od napada na pušenje, može se razumeti kao taktika kojom se smanjuju štete po zdravlje. Ali, nije uvek važno koliko šta šteti zdravlju i okolini. Ni mi ni predstavnici društva ne ispoljavamo nikakvu brigu što se u opštoj nemaštini i bedi, “iz besa” voze monstruozno veliki potrošači goriva i zagađivači čovekove okoline, iako znamo da je to “par ekselans” primer amoralnosti. Razlozi navedenog dvojakog standarda leže u tome što svi mi, uključujući i vrh društva, prilagođavamo moral sopstvenom životnom stilu. Ali, moral prilagođen životnom stilu razlikuje se od moralnog instinkta koji je jednak za sve etničke grupe i sve kulturne tradicije širom sveta. Univerzalni moralni instinkt i nesvesno razlikovanje dobrog od lošeg, u saglasnosti je s teorijom političkog filozofa Yona Roulsa koji tvrdi da su ljudi rođeni sa stabilno umreženom, univerzalnom moralnom gramatikom, sličnom urođenoj univerzalnoj gramatici u dece, koja, kako kaže Noam Čomski, omogućava brzu analizu govora uz pomoć urođenih kategorija gramatičke strukture. Moralna gramatika je jednaka za sve koji je imaju. Zakon konzervacije morala doveo je do ravnoteže moralnog i amoralnog i verovatno zbog toga nema vrlo moralnog i vrlo nemoralnog društva.