Miro

Delo Huana Miroa (1893–1983) španskog slikara, jednog iz plejade najslavnijih umetnika prošlog veka, predstavljeno je beogradskim poštovaocima umetnosti prvi put davne 1970. na jednoj izložbi inostrane grafike iz legata našeg Muzeja savremene umetnosti. Dve litografije sa te izložbe danas su, podsećanja radi, izložene u galeriji beogradskog Instituta Servantes. Veći izbor iz ogromne stvaralačke zaostavštine čuvenog Španca, Beograđani mogu da vide u obližnjoj galeriji “Progres”. Tu je Miro predstavljen odabranim radovima u “malim tehnikama” bojene grafike, akvarelima, crtežima. Osim što se nalazi u društvu najslavnijih, Miro je i među najdugovečnijim umetnicima dvadesetog veka. Malo mu je nedostajalo pa da se izjednači sa našom Betom Vukanović i proživi celo stoleće... Zaista, retki su umetnici poput njega, što se pamte kao savremenici Monea, Kandinskog, Bretona, Dišana, koji su dočekali da ih kao savremenike vide Sulaž, Raušemberg, Bojs, Vorhol, Kosut. Mirou kao stvaraocu nije teško naći pravo mesto. On se sa razlogom svrstava među predstavnike nadrealističkog slikarstva prve generacije. Kao i njegov zemljak, Salvador Dali, on je skrenuo sa pravca naznačenog u Bretonovom nadrealističkom manifestu. Za razliku od Dalija koji se, na Bretonov užas, opredelio za slikarsku figuraciju, Miro je “stao” u međuprostoru, na jednakom rastojanju od “čiste” likovne apstrakcije i slikanja u klasičnom, predmetnom konceptu. Kao što se i na ovoj izložbi može videti, njegove kompozicije, na prvi pogled, deluju tako kao da u sebi sadrže prepoznatljiv prizor. Tek potom, sledi adekvatna recepcija posmatrača za koga se prvobitni privid figuralnosti pretvara u asocijaciju. Mirou, izvesno, nije bio prisan Bretonov strogi metod automatičke vizuelizacije bezličnih impulsa kreativnosti začetih mimo samosvesne volje umetnika. On se više zanosio dražima slobodne, ali kontrolisano usmeravane improvizacije. Voleo je da se “igra” konfiguracijama oblika i boja, kloneći se rizičnog iskušenja da upadne u haos neobavezne proizvoljnosti. U njegovim lakim, hitrim, naizgled slučajno izvedenim pokretima ruke koja kistom i širokom četkom “pravi” tragove na slikanoj ili graviranoj površini, uvek ima respekta prema imanentnom estetizmu ukorenjenom u organskoj strukturi vizuelnosti. Kreacije Miroa zrače omamljivim poetskim zanosom, svojstvenim umetniku mediteranskog podneblja, ozarenom vedrim osećanjem života i sveta. Takav duh neće se osetiti u slikarstvu apstraktnog ekspresionizma čijoj pojavi je Miro stigao da bude svedok. U poređenju sa njegovim konsonancama, dela prožeta disonantnošću apstraktnog naturalizma i tašističke aleatorike izgledaju sumorno, poput grafita sa ruševinama Berlinskog zida...