Zlato hoće, penzije neće

Slovenija se posle 17 godina od nezakonitog brisanja ljudi poreklom iz drugih republika nekadašnje SFRJ iz knjiga prebivališta, suočava sa ispravljanjem nepravdi počinjenih onima kojima su uprkos izjavi slovenačkog državnog vrha “o dobrim namerama”, izrečenoj uoči osamostaljenja države, proteklih godina kršena osnovna ljudska prava. Od 25.671 “izbrisanih”, najveću grupu čini stanovnici Slovenije koji su posle osamostaljenja države izbrisani iz evidencija stanovnika sa stalnim boravkom, zbog čega su izgubili zakonito stečeni boravak, a na osnovu toga pravo na dokumenta, posao, zdravstvenu zaštitu... Manja, ali ništa manje oštećena grupa jesu penzionisani oficiri nekadašnje JNA, koji su na različite načine diskriminisani još od 1991. Mnogi od bivših oficira sve do danas, čak ni posle 2. juna 2004. godine kada je u Sloveniji počeo da važi zakon o sukcesiji bivše SFRJ, nisu uspeli da ostvare pravo na isplatu vojne penzije, a oni koji su na kraju dugotrajnih sudskih postupaka penzije ipak dobili – ne primaju vojne, već mnogo niže, starosne penzije. Svi napori da se situacija ispravi, propali su zahvaljujući propagandi desnice, čiji lideri tvrde da su “izbrisani” ljudi bili agresori, špekulanti i izdajnici Slovenije koji su na tenkovima JNA juna 1991. tokom „desetodnevnog rata za osamostaljenje” činili zločine i terorisali lokalno stanovništvo. Uzalud prvaci levice i predstavnici “izbrisanih” dokazuju da je među “izbrisanima” više od deset hiljada žena i pet hiljada maloletne dece koja sasvim sigurno nisu upravljala tenkovima. Uzalud pozivaju poslanike demokrata iz partije nekadašnjeg premijera Janeza Janše da “prestanu da lažu i obmanjuju javnost” pričama o kasetnim bombama koje su po Sloveniji navodno sejali kasnije “izbrisani”, već neka kažu imena navodnih zločinaca, pa neka im se sudi, ako su išta skrivili protiv države i civila. Janšini sledbenici, međutim, ne ćute. Ima ih u svim medijima odakle podsećaju vladu da je u državi pre pet godina obavljen referendum na kome se više od 90 odsto birača izjasnilo protiv ispravljanja nepravdi “izbrisanima”. Traže da vlada premijera Boruta Pahora, poput prethodne Janšine, ignoriše odluke ustavnog suda koji je 1999. i 2003. odlučio da je čin brisanja ljudi bio nezakonit i odredio da sva zakinuta prava moraju da budu vraćena onako kako su bila i oduzeta. Janšini poslanici huškaju javnost da će država spasti na prosjački štap ako svako od preko 25.000 “izbrisanih” dobije odštetu od po 17.000 evra, koliko je nedavno na suđenju u Ptuju dobio Aleksandar Todorović, predsednik Civilne inicijative izbrisanih aktivista. Izračunali su da bi to državu koštalo oko pola milijarde evra, pri čemu prećutkuju da Todorović nije dobio ni trećinu zahtevane sume a da je proces protiv Slovenije vodio zbog dugogodišnjeg nezakonitog uskraćivanja radne dozvole i prava na rad, a ne zato što je bio “izbrisan”. Kada je prošle sedmice Pahorova vlada najavila da će svejedno konačno postupiti prema odluci Ustavnog suda i da će “izbrisanima” uručiti odluke kojima im vraća nelegalno oduzeti status, opozicija je, sa prvakom slovenačkih demokrata Janezom Janšom na čelu, uložila interpelaciju, zahtev za opoziv ministarke unutrašnjih poslova Katarine Kresal, iz redova liberala. U isto vreme su kroz javni i medijski linč prošli još 1991. penzionisani oficiri JNA, koji su se u pismu koje su nedavno poslali na adrese prvih ljudi u državi – predsednika Danila Tirka, premijera Pahora, predsednika parlamenta Pavla Gantara i ombudsmanke Zdenke Čebašek-Travnik, požalili na diskriminaciju. Ukazavši na činjenicu da su im uskraćivanjem zasluženih penzija prekršena osnovna ljudska prava, penzioneri su pozvali službenu Qubljanu da raskrsti sa nezakonitim “vansudskim kažnjavanjem”, jer ih političari i mediji neopravdano žigošu kao “neprijatelje slovenačke države”. Iako niko od njih nije osuđen za takvu kažnjivu radnju, desnici je uspelo da u javnosti postigne željeni učinak. Pismo-apel penzionisanih oficira JNA “procurilo” je iz kabineta ljudi iz državnog vrha u medije, koji su mobilisali javnost u osudi njihovih zahteva da budu tretirani ravnopravno sa drugim građanima. Reakcija države na pismo grupe od 20 penzionisanih generala i viših oficira nekadašnje JNA koji već 18 godina čekaju penzije, otkriva da su svi pali na testu kredibiliteta, uključujući i predsednika Tirka, ocenila je ljubljanska “Mladina”. Slučaj “generalsko pismo” otkriva da se unutar problema isplate penzija bivšim vojnim licima krije bar još jedan. Jer svi koji osuđuju oficire i njihove naoko “neprihvatljive” zahteve svesno zaboravljaju činjenicu da penzionisani oficiri traže samo ono na šta se Slovenija obavezala u Sporazumu o sukcesiji. U Sporazumu jasno piše da je Slovenija dužna da isplati penzije svim nekadašnjim oficirima JNA koji u Sloveniji imaju stalni boravak i uz to još slovenačko ili dvojno državljanstvo. Na osnovu tog sporazuma koji su potpisale sve države naslednice SFRJ uključujući Srbiju, Slovenija je učestvovala u deobi nekadašnje jugoslovenske imovine, što je nije omelo da opstruira ispunjavanje dela svojih obaveza prema jednoj kategoriji svojih građana, većinom pripadnika “neslovenačkih” naroda sa područja bivše SFRJ. Službena Qubljana tako još uvek vodi zakulisni, “pravni rat” sa nekadašnjim oficirima JNA i to uprkos jasnim odredbama međunarodnog ugovora koji je na sva ta pitanja, pod vodstvom engleskog pregovarača Entona Votsa, stavio tačku – još pre pet godina. Na zahtev penzionera bivše JNA osvrnula se i partija Nova Slovenija, ocenjujući da oficiri JNA koji su učestvovali u agresiji na Sloveniju od nje ne smeju dobiti ni jedan evro. Pismo penzionera JNA ocenio je kao nemoralno i slovenački poslanik u Evropskom parlamentu Alojz Peterle, potpisavši izjavu za javnost i titulom premijera prve “osamostaljene (slovenačke) vlade”. Da podsetimo, u Peterleovo vreme je 26. februara 1992. izvršeno nezakonito brisanje iz državnih registara više od 25.000 građana poreklom iz drugih republika bivše SFRJ. U Peterleovo premijersko doba, kada je mesto ministra odbrane zauzimao Janša, a ministra policije Igor Bavčar, danas biznismen i šef kompanije „Istrabenc”, “proizvedeni” su “izbrisani”. Zanimljivo je da je predsednik države Tirk u svom reagovanju otišao tako daleko da tvrdi da “sukcesijski sporazum ne postoji”, te mu posebno smeta “ultimativni karakter zahteva” bivših oficira JNA, iako je pismo napisano u učtivom tonu. “Predsednik republike ne vidi razlog zašto bi Republika Slovenija uspostavila poseban, povlašćeniji pravni režim ili da bi sklapala poravnanja sa penzionerima koji su bili oficiri Jugoslovenske narodne armije i svojim delovanjem u oružanim snagama Republike Slovenije 1991. nisu dali doprinos samostalnosti i nezavisnosti naše države”, stoji u Tirkovoj reakciji na pismo, među čijim potpisnicima su zastupljeni predstavnici svih naroda nekadašnje SFRJ, uključujući slovenačke generale Konrada Kolšeka i Marjana Čada, kao i nekoliko Srba među kojima je u najtežoj situaciji Marijan Matić, pukovnik u penziji, koji dan-danas ne prima nikakvu penziju iako je u procesima protiv Slovenije stigao do Suda za ljudska prava u Strazburu. Tirka je sadašnja opozicija, sa bivšim šefom diplomatije u Janšinoj vladi Dimitrijem Rupelom na čelu, 2007. tokom predizborne predsedničke kampanje (lažno) optužila da je 1991. godine u Ženevi, u sedištu UN, u “vreme borbe za osamostaljenje Slovenije radio za Jugoslaviju”. Što je jednako kao da ga terete za veleizdaju. Zato je Tirk sada iskoristio priliku da pokaže da je osvešćeni patriota koji zna da se zauzme za nacionalni interes u nikad nezavršenom boju protiv nekadašnjih “agresora”, a posebno u teškoj bitki za očuvanje nedodirljivosti slovenačkog penzionog fonda. Pokazalo se da je predsednik Slovenije, koji je uz to i profesor međunarodnog prava a u prošlosti je bio i visoki službenik UN i pomoćnik generalnog sekretara UN Kofija Anana – pogrešio. Smetnuo je s uma da međunarodno pravo obavezuje i Sloveniju. Sloveniju na poštovanje međunarodnih ugovora, kao i domaće sudove, parlament i predsednika države, obavezuje i slovenački ustav, na šta je u svom pismu podsetilo i 20 potpisanih penzionera nekadašnje JNA. Prema članu 8. slovenačkog ustava, svi “zakoni i drugi propisi moraju biti u skladu sa opštevažećim principima međunarodnog prava i u skladu sa međunarodnim ugovorima koji obavezuju Sloveniju”, pri čemu se “ratifikovani i objavljeni međunarodni ugovori primenjuju neposredno”. Zašto je onda pitanje isplate penzija još uvek “udarna tema” svih slovenačkih medija, 19. godinu od osamostaljenja zemlje? Oficiri JNA na unutrašnjopolitičkom planu simbolizuju od 1991. naovamo “unutrašnjeg neprijatelja”, što slovenačkim strankama omogućava postizanje nacionalnog jedinstva, vazda kada je ono ugroženo. Slovenija svakog oktobra proslavlja dan „odlaska poslednjeg vojnika omražene Jugoslovenske narodne armije” iz luke Kopar, a od decembra do juna traju različite svetkovine povodom različitih od neprijatelja oslobođenih ili odbranjenih kota. Krivica za oružanu intervenciju JNA u Sloveniji juna 1991. svaljena je na konkretne aktere te otužne vojno-političke akcije saveznih vlasti i vojnog vrha. Nisu krivi samo oni u uniformama, već i oni koji su bili na nevažnim dužnostima, kao i civili zaposleni u JNA, iako su ostali da žive u Sloveniji sa svojim porodicama i tako je prihvatili za novu domovinu. Neki bivši oficiri JNA, neslovenci, među kojima je veliki broj Srba, zbog akta “brisanja” dugo nisu mogli da se vrate svojim porodicama u Sloveniji, ni da privatizuju društvene stanove koje su dobili na korišćenje, iako je to bilo omogućeno svim drugim građanima Slovenije. Mnogi su ostali ne samo bez penzija nego i bez brojnih drugih prava. Protiv novinara koji je prvi upozorio, još 1994, da sve to predstavlja “progon unutrašnjeg neprijatelja”, tadašnji ministar odbrane Janez Janša zatražio je od državnog tužilaštva da pokrene gonjenje po službenoj dužnosti. Disciplinovanje medija ipak nije uspelo, ali se situacija za nekadašnje oficire nije promenila nabolje. “Paleta maltretiranja je nezamislivo široka. Mere i postupci vlasti ne primenjuju se za sve oficire podjednako ni u smislu izbora mera, ni u pogledu trajanja sankcija, ni u smislu intenziteta kažnjavanja. Gotovo nema oficira JNA koji nije na neki način kažnjen od strane slovenačke države. Od toga su izuzeti samo takozvani ‘prestupnici’, oni koji su ‘na vreme’ prešli iz sastava JNA u Teritorijalnu odbranu Slovenije, dakle oni koji su se odazvali pozivu predsedništva Slovenije da dezertiraju iz JNA. Država (Slovenija) je čak odredila i datum – 18. jul 1991, kao rok za mogući povratak prava (oficirima JNA), a datum su odredili tek 1993. godine, sa važenjem unazad! Danas stotinak bivših oficira JNA nije ostvarilo neka bitna prava kao što je penzija ili stan... Većina je (neko vreme) bila u svojevrsnom ratnom zarobljeništvu – pošto nisu posedovali nikakva dokumenta (jugoslovenska su bila nevažeća, a slovenačka su oduzeta i uništena), nisu mogli da napuste Sloveniju... Kada su u pitanju oficiri nekadašnje JNA, Slovenija obilato krši svoje zakone. U ustavni zakon je zapisala da oficirima JNA garantuje sva prava stečena saveznim zakonom, to je potpisala i u svim drugim kasnijim dogovorima u prisustvu predstavnika Evropske zajednice i UN. I da li je Slovenija izašla sa Balkana?,” upitao se davne 2001. nekadašnji načelnik Centra vojnih škola Slovenačke vojske, pukovnik u penziji Milan Gorjanc. Pismo penzionisanih oficira JNA otkriva da se od Gorjančevog ogorčenog komentara pa do danas nije mnogo promenilo. Protiv nekih penzionisanih oficira JNA je bilo podneseno više krivičnih prijava koje je tužilaštvo, posle pomne istrage, odbacilo kao neosnovane. Sudski proces je pokrenut samo u pet slučajeva; optuženi su u tri primera oslobođeni krivice, dok su dva suđenja završena oslobađajućim presudama zbog nedostatka dokaza. Slovenački penzioni fond u skladu sa međunarodnim konvencijama daje penzije stranim državljanima ukoliko su pravo na penziju ostvarili u Sloveniji. Paradoksalno, država mnogim nekadašnjim oficirima JNA, čak i onima koji imaju slovenačko državljanstvo, odbija da isplati njihove penzije. Sve to je uredno zaokruženo zakonskim aktima iako su oni u suprotnosti sa Sporazumom o sukcesiji. Pitanje penzija je posle osamostaljenja Slovenije uređivala “Odluka o isplati akontacija vojnih penzija” koju je potpisao Lojze (Alojz) Peterle, premijer 1991, danas slovenački poslanik u Evropskom parlamentu. Peterleova odluka je nezakonito, bez utvrđene i dokazane krivice za ikakve zločine ili nečasne radnje ostavila bez penzija 4.800 slovenačkih porodica samo zato jer je “glava porodice” bio penzionisani oficir JNA, među kojima su mnogi bili “izbrisani”. Odluka je krojila sudbine sve do 1998, kada je usvojen “zakon o pravima iz penzionog i invalidskog osiguranja bivših vojnih osiguranika” (slovenačka skraćenica: ZPIZVZ). I taj propis je, iako je nekima priznao pravo na penziju (i zdravstvenu zaštitu koju prethodno nisu imali), raspolagao “posebnim kriterijumima” za detekciju nepoželjnih, čime je država ograničila obaveze iz svoje PIO blagajne prema bivšim pripadnicima JNA koji “nisu blagovremeno prešli u (slovenačku) TO”, odnosno “nisu se blagovremeno penzionisali”. Zakon je kopirao Peterleovu odluku da pripadnici nekadašnje JNA ne polažu pravo na “akontaciju penzija” ukoliko su učestvovali u “agresiji na Sloveniju”. Slovenačka “Mladina” je jedina još 1992. osudila politiku koja pojam “agresija” iz međunarodnog prava (gde se odnosi na agresiju država a ne pojedinca) naopako uvodi u domaće zakonodavstvo. Tada je profesor prava Qubo Bavcon opomenuo vlast na neprihvatljivu praksu poništavanja zahteva za isplatu penzija (za koje su nekadašnji pripadnici JNA čitavog radnog veka uplaćivali doprinose) “na osnovu uopštenih ocena o neprijateljskom delovanju protiv Slovenije”. Opisani “sistem vansudskog kažnjavanja” morao bi da bude izbačen iz domaćeg zakonodavstva najkasnije 2004. godine, jer je tada u Sloveniji postao punovažan Sporazum o sukcesiji, sklopljen između naslednica SFRJ, a koji u “prilogu E” definiše obaveze svake države. Posle skandalizovanja zahteva 20 oficira nekadašnje JNA u domaćim medijima, javili su se čak i neki ovdašnji pravnici koji tvrde da je problem što je “sukcesijski sporazum napisan na način da je praktično neupotrebljiv”, jer je navodno sročen kao “vrhunska pravnička brljotina”. Odredbe Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora – koje obavezuju i Sloveniju, tu, međutim, ne ostavljaju nikakve dileme. U slučaju sukoba međunarodnog ugovora i domaćeg zakona, “stariji” su međunarodni propisi. Bečka konvencija obavezuje sve potpisnice da preuzete ugovorne obaveze “ispunjavaju u dobroj veri”. “Stranka se ne može pozivati na odredbe svog unutrašnjeg prava da bi opravdala neizvršavanje ugovora”, piše u 27. članu Bečke konvencije. U tekstu se osim toga navodi da je država koja je prihvatila neki sporazum dužna da u svom zakonodavstvu izvrši potrebne promene kako bi “osigurala ispunjenje preuzetih obaveza”, a ako je za ispunjenje obaveza potrebno, država je dužna da u budžetu obezbedi neophodna (novčana) sredstva. Odbacivanje preuzetih obaveza predstavlja međunarodni delikt i sa sobom povlači nove međunarodne obaveze i dužnost da se popravi pričinjena šteta. Svi koji u Sloveniji tvrde da je Sporazum o sukcesiji neupotrebljiv, trebalo bi da se prisete pravila koje važi prilikom interpretacije međunarodnih ugovora. Još 1916. je o tome pisao nemački pravnik Vatel, koji je objasnio da prilikom interpretacije međunarodnog ugovora nikako ne bi smelo da se pretpostavi da su razumna lica, koja su nastupala zajedno ili ugovarala bilo koje ozbiljne poslove, želela da postignu da rezultat njihovog rada bude ništavan: “Svaka interpretacija ugovora koja tvrdi da je on nevažeći i neefikasan, jeste već samo zbog toga ništavna i nevažeća (null and void).” Bilo bi dobro da sve to znaju i diplomate Srbije, odnosno članovi Stalnog mešovitog komiteta koji prati ispunjavanje Sporazuma, jer će se predstavnici država nastalih na tlu nekadašnje SFRJ ponovno sastati marta u Beogradu kako bi nastavili pregovore o podeli ostale imovine nekadašnje zajedničke države. Zanimljivo je da Slovenija Sporazum o sukcesiji krši samo u delu koji je obavezuje da odreši kesu, ali ne i u delovima koji joj donose korist, iako nijedan međunarodni ugovor ni jednoj strani ne dopušta da primenjuje samo odredbe koje joj se dopadaju, a druge ne. Inače bi Qubljana morala da se odrekne i prava na deo zlata koje je SFRJ držala u Bazelu ili ambasada koje je bivša država imala po svetu, ukoliko ne poštuje obavezu da isplati prinadležnosti penzionerima. Kresalova ne odustaje Ministarka policije Katarina Kresal izjavila je 25. februara da je MUP Slovenije u roku od 24 sata izdao već 52 rešenja kojima država vraća prava „izbrisanim” građanima. Ministarka Kresal je potvrdila da je u ponedeljak uložena interpelacija „neće zaustaviti u nameri da ispuni ustavnu odluku”. Stameno izdržava sve napade desnice, pa je tako 24. februara primila delegaciju studenata, podmlatka desničarske partije Nova Slovenija, koji su joj protestno uručili prazan novčanik kao opomenu šta sve “uskraćuje Slovencima”, pošto “izbrisanima” daje prava na osnovu kojih će od “države tražiti masne odštete”. Ministarka je mirno primila novčanik, a zauzvrat vođi demonstracija poklonila Ustav Slovenije i evropski priručnik kako se boriti protiv netolerancije, preporučivši mu da ga pročita “bar dva puta”. Igor Bavčar posredno priznao krivicu za brisanje ljudi Danas prvi čovek kompanije Istrabenc, Igor Bavčar, vodio je Ministarstvo unutrašnjih poslova Slovenije 1992. godine, u vreme kada je to ministarstvo sprovelo brisanje iz registra stalnog stanovništva preko 25.000 ljudi. „U vezi sa rešavanjem statusa ’izbrisanih’ treba poštovati odluku Ustavnog suda”, izjavio je Bavčar 25. februara, dan uoči obeležavanja neslavne 17. godišnjice „izbrisa”. Bavčarove reči su slovenački mediji proglasili „posrednim priznanjem krivice za izbris koji je izveden bez ikakve pravne osnove”. Bavčar je izbegao da odgovori na pitanje da li je znao za „brisanje”, niti je hteo da objasni svoj pogled na „izbrisane” danas ili da komentariše kakva bi bila pravična odšteta za one koji su bili „izbrisani”. Nije želeo da odgovori ni na pitanje oseća li se odgovornim za taj čin i tragične sudbine mnogih izbrisanih. U Sloveniji niko od odgovornih za administrativno etničko čišćenje, kako liberalni mediji sada tumače akt brisanja ljudi “kod kuće”, nije optužen, niti izveden pred lice pravde. Tadašnji premijer Lojze Peterle, na pitanje potpisnika ovih redova oseća li se odgovornim na primer za sudbinu Dragomira Petronjića, “izbrisanog” Srbina iz Celja koga su slovenački policajci septembra 1992. odveli sa kućnog praga i nezakonito deportovali u ratom zahvaćenu Hrvatsku, posle čega je porodica prvu informaciju o njegovoj sudbini dobila tek posle 16 godina kada su na osnovu DNK analize Petronjićevi zemni ostaci lokalizovani u zajedničkoj raci kod Jajca, sa prostrelnim ranama, slomljenim udovima i jasnim znacima mučenja na skeletu – negirao je svoju odgovornost. Realizaciju programa „brisanja” ljudi vodili su državni sekretar u ministarstvu policije Slavko Debelak i njegova desna ruka Alenka Mesojedec (danas Prvinšek). Proteklih godina su kao eksperti za pitanja državljanstva učestvovali na seminarima u Crnoj Gori i na Kosovu.