Zaobilazni udar na Dodika

Bila je dovoljna samo jedna, pokazaće se, neprecizna vest agencije Beta da se cela BiH zatrese u samim temeljima, da u javnost opet izbiju štokakve međunacionalne omraze, a onda i podaci o ilegalnom naoružavanju, pa i priče o ratu. Bez obzira na to što se pred samo zaključivanje ovog broja NIN-a, nakon petodnevne vrlo histerične galame, stvari sa raznih strana pokušavaju prvo stišati a onda i smiriti, jasno je da se ionako podeljena BiH i ovog puta još više podelila i nalazi se u stanju još većeg opšteg međunacionalnog nepoverenja. Dramaturški najnoviji zaplet, dakle, započeo je tako što je Beta obelodanila da je policijska agencija SIPA podnela Tužilaštvu BiH krivičnu prijavu protiv premijera Republike Srpske Milorada Dodika i grupe sadašnjih i bivših ministara i poslovnih ljudi u kojoj se sumnjiče da su oštetili budžete BiH i RS za više od sedamdeset miliona evra. Bio je to, dabome, medijski hit, ne samo za ovdašnje medije, ali i prilika za domaće političke elite da zasuču rukave. Najhitrije reakcije su, očekivano, bile iz Republike Srpske. Prvo je to okarakterisano kao napad na taj entitet, a onda da se time želi destabilizovati i cela BiH. Argumentacija nije bila bezazlena. Tako je utvrđeno da je hrpu papira Tužilaštvu BiH dostavio pomoćnik direktora već spomenute policijske agencije SIPA, Hrvat Dragan Lukač i to bez znanja direktora agencije Srbina Mirka Lujića. Još dalje, u Tužilaštvu dokumentaciju su primili nakon isteka radnog vremena i to, pazi sad, bez znanja glavnog tužioca, a to je Srbin Milorad Barašin. Iz tih činjenica izvučena je prva ocena da u institucijama BiH postoje paralelne linije, a to su javnim istupima samo potvrdili Barašin i Lujić gotovo istovetnim rečima da su „prekršene utvrđene interne procedure”. Iz toga je dalje sledila i ocena da je „ugrožen ustavni poredak BiH”. A da je reč suštinski o udaru na samu Republiku Srpsku, poslužila je argumentacija da se Dodik i grupa sumnjiče za dve, dosad najveće investicije u istoriji postojanja ovog entiteta – izgradnja kompleksa zgrada Vlade RS i njenih institucija i autoputa Banjaluka – Gradiška. Te dve investicije su oko 150 miliona evra, a, eto, sumnjičenja su da je isparila polovina novca. Malo deluje neverovatno takav odnos i za najneupućenije. A dalje, u grupi su ljudi iz različitih političkih opcija i još, zna se to ovde, neki su međusobno ljuto zavađeni, ne samo politički, već i više od toga. U odbrani Dodika je upotrebljavana i argumentacija da je za vreme njegove vlasti jasno pokazano da je RS ekonomski i politički stabilniji deo BiH, da je on pretvrd pregovarač za one koji bi da menjaju unutrašnju organizaciju BiH, da je čovek koga nije uspela, kao mnoge pre njega, da ukroti međunarodna uprava. Nakon petodnevne bure strasti su donekle stišane objašnjenjem Tužilaštva BiH da nije reč ni o kakvoj krivičnoj prijavi, tu je nepreciznost Bete, ali da jeste reč o nekim uobičajenim „predistražnim radnjama”. Dakle, ipak se nešto na tom planu radi i agencijsku vest svakako treba zaboraviti, jer nije ona uzrok već samo okidač nakon kojeg se još jednom pokazalo pravo stanje stvari i odnosa u BiH. Ceo događaj valja smestiti i u kontekst ovdašnjih opštih prilika. Tako se sve dogodilo u vreme kada je BiH – ne možda formalno, ali praktično jeste – bez prvog čoveka međunarodne uprave. Lajčak je otišao, novi nije izabran, a najjači čovek je Lajčakov zamenik Amerikanac Rafi Gregorijan. To je onaj koji je Dodiku savetovao da potraži psihijatra, a u američkom Kongresu pričao kako RS štampa glasačke listiće za referendum. Druga važna činjenica je da se sve dogodilo u vreme učestalih pregovora Tihića, Čovića i Dodika o novom ustavnom uređenju BiH. Ti pregovori su baš u vreme „krivične prijave” prekinuti u Mostaru, sa malim izgledima da budu nastavljeni. Te dve činjenice su važne za razumevanje ovih najnovijih događaja. Ali opšta atmosfera je poslužila i da još štošta izbije na površinu. Tako je, recimo, „Glas Srpske” objavio da se vehabijski pokret u BiH ubrzano naoružava. Pa tako se u toj informaciji navodi kojeg dana koliko pušaka i drugog naoružanja je izdato kojem selu, kojem čoveku. Tu spominju mesta i u Federaciji BiH i u Republici Srpskoj, pretežno ili isključivo naseljena Bošnjacima. To je obično desetak i više pušaka. Sve precizno i, utisak je, vrlo uverljivo. I prolaze dani, niko od relevantnih i nadležnih službi, kako na nivou BiH, tako i entiteta, ne oglašava se. Ćuti i međunarodna policija koja deluje ovde, a javnost je prilično isprepadana. Jedino je nešto preciznije o celoj stvari progovorio predsednik boračke organizacije Republike Srpske tvrdnjom da je reč o ozbiljnoj mreži i da je to „Unija bosanskih džemata”, organizacija vehabija, neka vrsta paralelne organizacije Islamskoj verskoj zajednici. Postoje i ljudi iz obaveštajnog sveta koji su za NIN potvrdili da je reč o vojnom krilu same zvanične Islamske verske zajednice na čijem čelu je reis Mustafa Cerić. Sve ovo je oživelo priče i zahteve o referendumu za samostalnost Republike Srpske. Od te teme više ne beže ni Dodik ni njegovi najbliži saradnici. Dodik zahteve javnosti ublažava tako da ne isključuje referendum sa pitanjem koje bi otprilike glasilo: „Da li ste za Republiku Srpsku kakvu je predvidio Dejton?” Kako su u Sarajevu sve relevantne političke opcije za promenu Dejtona, onda i Dodikovo ublažavanje i radikalniji srpski zahtevi na kraju dođu na isto. Kao međukorak, neku vrstu pokazne vežbe ili generalnu probu neki vide u varijanti koja se sve češće spominje a to je izlazak svih srpskih predstavnika iz zajedničkih organa BiH, čime bi se paralisala cela BiH, a objašnjenje bi između ostalog bilo i to da se tako sprečava majorizacija koju Bošnjaci sprovode. Među stranim diplomatama u Sarajevu čak kruži i priča da varijantu izlaska iz zajedničkih organa razmatraju i Bošnjaci kako bi prisilili međunarodnu zajednicu da snažnije interveniše i napravi što centralizovaniju i unitarniju BiH. Zbog toga se sa velikim zanimanjem očekuje imenovanje novog visokog predstavnika. Po svoj prilici, biće to austrijski diplomata, etnički Slovenac, Valentin Incko kojeg je nominovala Evropska unija, ali da bi dobio puni kapacitet, saglasnost treba da daju SAD, Rusija, Kina, Turska i druge članice Saveta za implementaciju mira. NEBOJŠA RADMANOVIĆ, predsedavajući Predsedništva BiH Zagovornika rata ima Ako se odstupi od stvarnog Dejtona i evropskih integracija, onda je bukvalno svašta moguće Predsedavajući Predsedništva BiH i drugi čovek SNSD-a Nebojša Radmanović u javnosti slovi za umerenog i vrlo smirenog čoveka koji nije sklon prejakim rečima ni prebrzim ocenama. Ovoga puta, međutim, veoma brzo je izašao sa ocenom da je na delu „ugrožavanje ustavnog poretka BiH”. Za NIN dodatno objašnjava: „Ovo nije prvi put da se u zajedničkim institucijama BiH, pogotovo onih do kojih smo teško došli, pokazuje da funkcionišu paralelne linije čime su ugrožene te institucije, a onda time i sam ustavni poredak.” Zbog čega je, po vašem mišljenju, podnesena prijava? - Ovdje je cilj sama Republika Srpska, a počelo je udarom na ekipu koja je ovaj entitet dovela u poziciju da je ekonomski samoodrživ, čak ekonomski vrlo prosperitetan, a istovremeno politički stabilan. Ukratko, postao je znatno bolji dio Bosne i Hercegovine. U drugom entitetu, Federaciji BiH, postoje ogromni problemi kako ekonomski, tako i politički. I tu je na djelu loša logika – da se po svaku cijenu zaustavi taj bolji dio. Sve podsjeća na situacije koje smo imali kod članova Predsjedništva BiH Mirka Šarovića i Dragana Čovića, koji su mjesecima bili u istražnom pritvoru i – na kraju ništa. Prošli su određeni politički projekti, ti ljudi su zaustavljeni. Slična situacija je i kod Mladena Ivanića kojeg progone i presuđuju za neke smiješne stvari. Ovdje je sve još čudnije, jer je za sve ono što se sumnjiče premijer Dodik i drugi, već obavljena zvanična revizija i ocijenjeno da je sve manje-više u redu. Ko onda stoji iza te, kako kažete, političke hajke? - Sarajevo, prije svega. Kada to kažem, mislim na dio političkog establišmenta koji nije ostvario svoje ratne ciljeve, a to je Bosna i Hercegovina po njihovoj mjeri. Ne bih tu amnestirao ni dio međunarodne zajednice koji se, u najmanju ruku, ponaša čudno. Mislite li na onu Lajčakovu rečenicu prošle jeseni kada je rekao „Ovde se unapred zna gubitnik, to su Milorad Dodik i Republika Srpska”, nakon što je premijer podneo prijavu protiv Rafija Gregorijana i grupe domaćih ljudi? - Ne mislim na gospodina Lajčaka, on je čovjek koji dobro razumije ovdašnje realnosti i nije dio zakulisnih igara koje se igraju u Bosni i oko Bosne. Opšte prilike u BiH su vrlo rđave. Gde je izlaz, kakva su rešenja najpametnija? - Svakom normalnom je jasno da je Dejtonski ugovor jedina realna mjera stvari za unutrašnje uređenje BiH, a evropske integracije, koje treba ubrzati, dodatna su garancija da se ovdje može sačuvati mir, obezbijediti ekonomski razvoj i zadržati kakva-takva politička i opšta stabilnost. Ako se odstupi od ovog koncepta, onda je bukvalno svašta moguće. Da, spominjan je u javnosti ovih dana i rat, objavljeni su i, prilično uverljivi, podaci o ilegalnom naoružavanju. Kakve podatke o tome vi imate? - Čitao sam i čuo te podatke o naoružavanju, ali samo u medijima. Od institucija koje treba da brinu o tome, nikakve informacije nisam dobio. Da ponovim još jednom, mi imamo ogromne probleme u funkcionisanju zajedničkih institucija, pogotovo što je sve više dokaza da tu ima paralelnih linija i time se ugrožava cio pravni sistem i sam ustavni poredak. A što se rata tiče, za koji pitate i koji neki spominju, on odgovara samo ratnim kriminalcima i profiterima i možda nekim političarima, ali građanima svakako nikakvo dobro ne bi donio. Opasnih zagovornika rata ima, koliko se može vidjeti, samo u dijelu Islamske vjerske zajednice i oni su veoma opasni, prvo za tu zajednicu, onda i za cijelu BiH, ali i za Evropu. To se mora raščistiti. Na sve učestalije i agresivnije zahteve o ukidanju Republike Srpske, sve glasniji su i zahtevi za referendum, ali ne samo od nevladinog sektora već i od zvaničnika RS? - To se, s vremena na vrijeme, ponavlja, ali to je uvijek do sada bio odgovor na pritiske, a pritisci prema RS i Srbima su eskalirali čak dotle da se može čuti „selite se”, „ne trebate nam”, pa čak i „pobićemo vas”. Da čovjeku pamet stane! Ako govorimo o ovom vremenu, onda, bez obzira na to što ogroman dio javnosti u RS želi referendum, ja kažem da nije vrijeme za takva razmišljanja i te priče. Deo celog ovog najnovijeg zapleta je i uloga međunarodne zajednice ovde, odnosno pozicija visokog predstavnika. Izbor novog čoveka na tu poziciju je započeo a ima ozbiljnih koncepcijskih razlika i među velikima u tome: šta, kako i dokle u BiH? Baš kao i u samoj BiH. - Mislim da je već odavno isteklo vrijeme za ovakvu ulogu međunarodne zajednice u BiH. Tu se ozbiljno spore, kao što je poznato, Banjaluka i Sarajevo. Ali, sve se to može prilično lako objasniti. U Sarajevu kažu: mi smo za visokog predstavnika sa bosanskim ovlašćenjima, a onda još kažu: mi smo za evropske integracije. A u Briselu kažu: BiH ne može dobiti ni status kandidata sve dok ima visokog predstavnika. Neki su gajili i ambicije da BiH postane nestalna članica Savjeta bezbjednosti UN, a onda je bila ista prepreka. Prema tome, svi oni koji se ovdje zalažu za visokog predstavnika su protiv evropskih integracija. Mislim da bi najpametnije rješenje bilo da imamo samo specijalnog predstavnika Evropske unije koji bi imao savjetodavnu ulogu. Ali, kako je ovdje već uobičajeno, nisu moguća najpametnija rješenja, pa ćemo vjerovatno narednih dana dobiti neko hibridno rješenje koje će biti „specijalni predstavnik EU sa ovlašćenjima visokog predstavnika”.