Kriza demokratije u EU

Izabrani predstavnici 27 zemalja sa veoma šarolikim spektrom političkih shvatanja i stavova predstavljaju unikatni auditorijum, kao što – već duže od pola veka – predstavlja unikatni i u suštini revolucionarni eksperiment sama Evropska unija pokušajem da odlučivanje u Evropi učini boljim time što će se njegov značajan deo premestiti iz pojedinih država u sveevropske institucije. Dolazim ovamo, među vas, iz glavnog grada Češke Republike, Praga, iz istorijskog centra češke državnosti, jednog od značajnih mesta razvoja evropskog mišljenja, evropske kulture, evropske civilizacije. Dolazim među vas kao predstavnik češke države, koja je u najrazličitijim promenama uvek bila sastavni deo evropske istorije, države koja je često neposredno i značajno učestvovala u njenom stvaranju i koja u tome želi da učestvuje i danas. Češki predsednik vam se sa ovoga mesta poslednji put obratio pre devet godina. Bio je to moj prethodnik, Vaclav Havel, i bilo je to četiri godine pre našeg pristupanja Evropskoj uniji. Pre nekoliko sedmica ovde je istupio i predsednik češke vlade, Mirek Topolanek, ovoga puta već kao predsednik vlade zemlje koja predsedava Savetu EU. U govoru se usmerio na konkretne teme koje proizlaze iz prioriteta češkog predsedavanja i na aktuelne probleme sa kojima se zemlje EU suočavaju. To mi omogućava da progovorim o temama koje su za stepen opštosti više, o stvarima koje možda na prvi pogled nisu tako dramatične kao putevi rešavanja ekonomske krize, rusko-ukrajinski konflikt oko gasa ili situacija u Gazi. Za razvoj evropskog projekta integracije, međutim – i po mom shvatanju – imaju suštinski značaj. Za nepuna tri meseca Češka Republika će se sećati već pete godišnjice svog pristupa Uniji. Biće to dostojanstveno podsećanje. Podsećanje zemlje u kojoj – za razliku od nekih drugih novih članskih zemalja – nije prisutno osećanje razočaranja zbog neispunjenih obećanja povezanih s našim članstvom. To nije nikakvo iznenađenje i to ima racionalno objašnjenje. Naša očekivanja behu realistička. Dobro smo znali da stupamo u zajednicu koju su stvorili i uobličili ljudi, a nipošto u nekakvu idealnu konstrukciju, izgrađenu bez autentičnih ljudskih interesa, vizija, shvatanja, ideja. Interese, kao i ideje, moguće je u EU naći na svakom koraku i to i ne može biti drugačije. Ulazak u EU smo sa jedne strane interpretirali kao spoljašnju potvrdu činjenice da smo relativno brzo, u nepunih petnaest godina posle pada komunizma, postali standardna evropska zemlja. Sa druge strane, smatrali smo (i smatramo) da mogućnost našeg aktivnog učestvovanja u evropskom procesu integracije predstavlja priliku da iskoristimo prednosti već visoko integrisane Evrope i da istovremeno ovaj proces shodno našim predstavama zajednički oblikujemo. Osećamo naš deo odgovornosti za razvoj u EU, i upravo sa tom svešću pristupamo našem predsedavanju Savetu EU. Uveren sam da prvih šest sedmica našeg predsedavanja naš odgovorni pristup ubedljivo demonstrira. I na ovom forumu bih hteo, sasvim nedvosmisleno i – za one među vama koji to ili ne znaju, ili ne žele da znaju – da veoma jasno i glasno ponovim uverenje da za nas ulazak u EU nije imao i nema alternativu i da u našoj zemlji ne postoji nijedna relevantna politička snaga koja bi ovu izjavu mogla, ili htela, da dovede u sumnju. Zato nas neprijatno dotiču u poslednje doba sve jači i češći napadi na našu adresu, zasnovani na potpuno neobrazloženoj pretpostavci da Česi traže drugačija integraciona udruživanja od onog čiji su članovi postali pre pet godina. To nije tačno. Građani Češke polaze od toga da evropska integracija ima potreban i značajan zadatak. Shvataju ga – uz određeno uopštavanje – na sledeći način: - Reč je o odstranjivanju suvišnih i za ljudsku slobodu i prosperitet kontraproduktivnih barijera u protoku ljudi, robe i službi, ideja, političkih filozofija, pogleda na svet, kulturnih shema, obrazaca ponašanja, koji su se u toku istorije iz najrazličitijih razloga uobličili u pojedinim evropskim narodima; - I reč je o zajedničkoj brizi za javna dobra koja postoje na nivou kontinenta, odnosno za takve projekte koje nije moguće efikasno realizovati na bazi bilateralnih pregovora dveju (ili nekoliko) susednih evropskih zemalja. Nastojanja da se ove dve namere ostvare – odstranjivanje barijera, i racionalni izbor onoga što treba da se reši na nivou celog kontinenta – nisu i neće nikada biti završena. Razne barijere i prepreke i dalje traju i odlučivanje na nivou Brisela svakako je daleko od optimalnog. Svakako ga ima više nego što to ljudi koji žive u pojedinim evropskim zemljama traže. Toga ste, gospodo poslanici i gospođe poslanice, i vi svakako svesni. Zato vam pre kao retoričko upućujem pitanje – da li ste prilikom svakog glasanja sigurni da odlučujete o stvari o kojoj je nužno odlučivati upravo u ovoj sali, a ne bliže građaninu tj. u pojedinim evropskim državama? U politički korektnoj retorici savremenosti često se pominju i dalji mogući efekti evropske integracije, ali oni su pre drugorazredni i sporedni. Povrh svega, tu je pre reč o ambicijama profesionalnih političara i ljudi sa njima povezanih, nego o interesima normalnih građana članskih država. Ako sam rekao da za nas članstvo u EU nije imalo i nema alternativu, reč je samo o polovini onoga što je potrebno reći. Druga polovina je sasvim logična tvrdnja da metodi i forme evropske integracije imaju, naprotiv, niz mogućih i legitimnih varijanti, isto kao što su ih imale u poslednjih pola veka. Istorija se ne završava. Smatrati status ljuo, u današnje doba postojeće institucionalno ustrojstvo EU, za zauvek datu dogmu koja se ne može kritikovati, jeste zabluda, koja se nažalost sve više širi, iako je u apsolutnoj suprotnosti kako sa racionalnim promišljanjem, tako i sa celom više od milenijuma dugom istorijom razvoja evropske civilizacije. Istu zabludu predstavlja apriorno postulirana i jednako van domašaja kritike pretpostavka o jednoj jedinoj mogućoj i ispravnoj budućnosti razvoja evropske integracije, a to bi trebalo da bude „ever-closer Union” (sve ujedinjenija Unija), odnosno postupak ka sve dubljoj političkoj integraciji članskih zemalja. Ni postojeće stanje, niti postulat nespornosti doprinosa neprekidnog produbljivanja integracije, ne bi trebalo da budu i nisu ni za jednog evropskog demokratu nesumnjivi. Wihovo nametanje od strane onih koji sami sebe smatraju – rečeno zajedno sa slavnim češkim piscem Milanom Kunderom – „vlasnicima ključeva” („Vlasnici ključeva” naslov drame M. Kundere, A. I.) evropske integracije, nije moguće prihvatiti. Povrh toga je očigledno da ovakvo ili onakvo institucionalno ustrojstvo EU nije cilj samo po sebi, već sredstvo za postizanje stvarnih ciljeva – a oni nisu ništa drugo nego ljudska sloboda i takvo ekonomsko ustrojstvo koje donosi prosperitet. A to je tržišna ekonomija. To svakako žele građani svih članica, ali u toku dvadeset godina od pada komunizma se neprestano uveravam u to da to snažnije žele i zbog toga se više brinu oni koji su veliki deo XX veka živeli u neslobodi i sudarali se sa nefunkcionalnom centralno planiranom ekonomijom u organizaciji države. Ti ljudi su – sasvim zakonito – osetljiviji i prijemčiviji na sve pojave i tendencije usmerene u pravcu drugačijem od slobode i prosperiteta. Među njih spadaju i građani Češke Republike. Današnji sistem odlučivanja u EU je nešto drugo nego klasična parlamentarna demokratija proverena i dokazana u istoriji. U uobičajenom parlamentarnom sistemu postoji deo koji podržava vladu i deo koji pripada opoziciji, što u evropskom parlamentu nije slučaj. Ovde se sprovodi samo jedna od alternativa i ko razmišlja o drugoj, smatra se za protivnika evropske integracije. U našem delu Evrope smo još nedavno živeli u političkom sistemu u kome je bilo kakva alternativa bila nedopustiva i u kome zato nikakva parlamentarna opozicija nije postojala. Stekli smo gorko iskustvo da gde nema opozicije iščezava sloboda. Političke alternative zato moraju da postoje. I ne samo to. Odnos građanina ove ili one zemlje članice i predstavnika Unije nije standardni odnos birača i političara koji ga predstavlja. Između građana i predstavnika Unije je povrh toga udaljenost (i to ne samo u geografskom smislu), suštinski veća, nego unutar pojedinih članskih zemalja. To se označava raznim terminima – demokratski deficit, gubitak demokratske accountabilitdž, odlučivanje neizabranih, već odabranih, birokratizacija odlučivanja i slično. Predlozi za promenu današnjeg stanja – sadržani u odbačenom evropskom Ustavu ili od njega faktički slabo različitom Lisabonskom ugovoru – bi ovaj defekt još povećavali. Uz nepostojanje evropskog demosa – evropskog naroda – rešenje ovog defekta nije ni u eventualnom jačanju uloge evropskog parlamenta. Naprotiv, to bi problem uvećavalo i vodilo ka još većem osećanju otuđenja građana evropskih zemalja od institucija Unije. Rešenje nije ni u povećavanju vatre ispod „lonca za topljenje” dosadašnjeg tipa evropske integracije, niti u potiskivanju uloge zemalja članica pod parolom novog multikulturalnog i multinacionalnog evropskog građanskog društva. To su pokušaji koji su u prošlosti uvek trpeli poraze, jer nisu manifestacija prirodnog istorijskog razvoja. Bojim se da pokušaj ubrzavanja i produbljivanja integracije i sve jačeg pomeranja odlučivanja o uslovima života građana zemalja članica na evropsku ravan, mogu posledicama da ugroze sve pozitivno što je postignuto u Evropi za poslednjih pola veka. Zato ne smemo potcenjivati bojazan građana mnogih zemalja članica da se o njihovim stvarima ponovo odlučuje na drugom mestu i bez njih i da je njihova mogućnost da utiču na ovo odlučivanje veoma ograničena. Za dosadašnji uspeh EU mogla je da bude zahvalna pored ostalog i činjenici da su shvatanja i stavovi svake zemlje članice imali prilikom glasanja jednaku težinu i da nijedan glas nije mogao biti zanemaren. Ne dopuštajmo situaciju u kojoj bi građani zemalja članica živeli sa osećanjem rezignacije da projekt EU nije njihov projekt i da se razvija drugačije nego što sami građani žele, te da su oni samo primorani da mu se podređuju. Veoma lako i veoma brzo bismo se opet našli u vremenima za koja smo uobičajili da govorimo kako odavno pripadaju prošlosti. To je blisko povezano i sa pitanjem prosperiteta. Treba otvoreno reći da je današnji ekonomski sistem EU sistem potiskivanog tržišta i neprekidnog jačanja centralnog rukovođenja ekonomijom. Iako nam je istorija više nego dovoljno dokazala da u ovom smeru nikakav put ne vodi, mi ponovo idemo u tom smeru. Mera ograničenja spontanosti tržišnih procesa i mera političke reglementacije neprekidno rastu. Ovom razvoju poslednjih meseci doprinosi i pogrešna interpretacija uzroka današnje finansijske i ekonomske krize, kao da je tu krizu izazvalo tržište, dok je stvarni uzrok potpuno suprotan – a to je politička manipulacija tržištem. Ponovo valja podsetiti na istorijsko iskustvo našeg dela Evrope, i na pouku koju smo iz tog iskustva izvukli. Mnogi od vas svakako znaju ime francuskog ekonomiste Frederika Bastijata i njegovu slavnu Peticiju proizvođača sveća, koja je postala poznat i danas je već kanonski tekst u udžbenicima, koji otkriva apsurdnost političkog mešanja u ekonomiju. Dana 14. novembra 2008, Evropska komisija saslušala je stvarnu, nipošto fiktivnu Bastijatovu peticiju proizvođača sveća i uvalila na sveće, uvezene iz Kine, carinu od 66 odsto. Ne bih poverovao da literarni esej, star 160 godina, može da se pretvori u realnost, ali to se dogodilo. Neizbežna posledica širokog zavođenja takvih mera jeste ekonomsko zaostajanje Evrope i usporavanje, ako ne i zaustavljanje ekonomskog rasta. Rešenje je samo i jedino u liberalizaciji i deregulaciji evropske ekonomije. Sve ovo govorim zbog osećanja odgovornosti za demokratsku i prosperitetnu budućnost Evrope. Nastojim da podsetim na osnovne principe, na kojima je već stolećima ili milenijumima građena evropska civilizacija. Principe čije je važenje nadvremensko i univerzalno, i koji bi zato trebalo da važe i u savremenoj EU. Ubeđen sam da građani pojedinih zemalja članica žele slobodu, demokratiju i ekonomski prosperitet. Za ovaj trenutak je svakako najvažnije da slobodna diskusija ne bude ocenjivana kao napad na samu zamisao evropske integracije. Uvek smo mislili da to što smemo da raspravljamo o ovim pitanjima, što mogu da nas čuju, što možemo braniti prostor za svakoga da prezentuje mišljenje drugačije od onog „jedino ispravnog” – makar se sa njime i ne slagali – jeste upravo ona demokratija koja nam je bila oduzeta cele četiri decenije. Mi, koji smo na osnovu nedobrovoljnog iskustva pretežnog dela naših života proverili da je slobodna razmena mišljenja i ideja osnovni uslov za zdravu demokratiju, mi verujemo da će ovaj uslov biti poštovan i uvažavan i u budućnosti. To je i prilika i nezamenljiv metod kako da EU bude slobodnija, demokratskija i prosperitetnija. (Ovo je priređen govor predsednika Češke Republike u Evropskom parlamentu, 19. februara 2009, koji je izazvao brojne reakcije još na samom zasedanju.) Preveo sa češkog Aleksandar Ilić