Rat kešom

Bušova Amerika, kako smo nedavno saznali, 2003. godine nije samo sejala bombe nad Irakom. Posle ekspresnog “oslobođenja” Bagdada SAD su u Irak (u)bacile i 363 tone dolara, uglavnom u apoenima od sto dolara, spakovanih u vakuum pakovanjima – štedelo se na prostoru u vojnim avionima koji su transportovali gotovinu. Ove pošiljke, ukupno 12 milijardi dolara koji nisu bili namenjeni za pokrivanje astronomskih troškova okupacije, zvanično su slate za razne neodložne i “vitalne” programe ekonomskog razvoja koji, navodno, nisu mogli da čekaju transparentnije načine finansiranja. Palete sa novcem su iz američkih vojnih aviona u Iraku, zemlji u kojoj je dugo plaćanje bilo moguće samo u kešu, istovarivane viljuškarima. Kada su procurile vesti o dolarskim okupacionim pošiljkama, i tajnoj istrazi koju je sprovodila vojska, kongresmen Henri Vaksman se javno zapitao – “koja osoba zdravog razuma je mogla da pošalje 363 tone keša u ratnu zonu?” Ipak, ova “nerazumna” keš pomoć – jedan američki list je nazvao “okeanom novca”, koju su vojne i civilne okupacione vlasti delile “dobrim” i manje dobrim lokalnim momcima, nije završila samo u džepovima i firmama iračkih kolaboracionista. U stvari, kako je ustanovila istraga koju je 2007. godine sproveo američki Kongres, ne zna se gde je završilo čak devet milijardi dolara “nespretno” deljene gotovine. Ono što se zna, jeste da su “cvetale prevare, pronevere i podmićivanje”, da je jedna američka zvaničnica izvršila samoubistvo dan pošto je priznala da je primila 225.000 dolara mita da ne prijavi da jedna američka firma u Iraku uopšte nije izgradila skladišta za koja je plaćena. Ozbiljne i skupe poslove u Iraku su, kako izveštavaju američki mediji, na brzinu dobijale instant firme, osnivane od strane osoba bliskih Bušovoj Republikanskoj partiji, koje bi se namučile i sa sklapanjem kućice za pse. Mnoge od ovih “kompanija” nisu imale nijednog zaposlenog. Do sada poznati rekorder u proneveri je firma koja nije imala ni zaposlene ni adresu – već samo poštanski pregradak na Bahamima, a dodeljen joj je posao u Iraku vredan 200 miliona dolara. Trideset pet američkih oficira i zvaničnika američke okupacione “Koalicione privremene vlasti” je do sada osuđeno za različite vrste pronevera i korupcije. Uglavnom su to bile “sitne ribe” – najviši po činu je bio major koji je priznao da je, zajedno sa suprugom, primio deset miliona dolara mita. Wujork tajms je prošle nedelje otkrio da su sada pod istragom i dva pukovnika – izdata je sub poena za sve podatke vezane za njihove privatne bankovne račune. Ključni svedok u istrazi protiv osumnjičenih pukovnika bio je Dejl Stofel, američki trgovac oružjem, koji je, između ostalog, još krajem 2004. godine otkrio da je mito oficirima isplaćiva u kutijama pice, koje su im isporučivane na kućne adrese. Istraga dugo vremena nije mnogo odmicala od “diliverija”, dolarskih pica, jer je Stofel ubijen u zasedi u Iraku, ubrzo pošto se sa američkim istražiteljima nagodio da ispriča sve što zna o korupciji i proneverama u zamenu za imunitet od krivičnog gonjenja. Izgleda da je američka vojska rešila da Stofelovu smrt istraži nešto ozbiljnije nego što su mnogi očekivali. Trgovci oružjem, ljudi koji se bave jednim od najrizičnijih i najprofitabilnijih zanimanja, obično ne mogu da računaju na simpatije među civilnim i uniformisanim borcima za pravdu. Mnogi veruju da su, čak i kada “dobiju metak”, ovi “trgovci smrti” dobili ono što su zaslužili. Stofel je, pre nego što je postao trgovac oružjem, bio plaćenik, “vojnik sreće” – voleo je da govori da se meci odbijaju od njega. Kasnije je stekao veliko bogatstvo preprodajući zalihe oružja koje je Crvena armija ostavila da posle raspada SSSR-a rđa po skladištima novostvorenih, siromašnih država. Stofel je, zajedno sa britanskim kolegom, ubijen noću, u opasnom delu Bagdada, u koji su okupacione američke trupe retko zalazile. Ali, neke od “činjenica”, koje su se “pojavljivale” posle ubistva dvojice trgovaca – i koje su tada sugerisale da je ovaj slučaj jednostavan, sada sugerišu zaključak da se možda radilo o vrhunski organizovanoj akciji, planiranoj negde u vrhovima vojnobezbednosnog aparata u Iraku. Naime, američki mediji sada veruju da je traka, objavljena nekoliko dana posle Stofelovog ubistva, na kojoj je neimenovani džihadista “snimljen” kako govori da je Stofel organizovao prodaju iračkih tenkova Izraelu, da je “direktor CIA u senci” i “bliski prijatelj Yordža Buša”, jedan od falsifikata kreiranih sa ciljem da zavara tragove. Redakcijama iračkih listova faksom su tih dana slane “fotografije” Stofela sa američkim predsednikom i “kopija” njegove legitimacije agenta CIA. Mnogi takođe sumnjaju da je u Al kaidi, ili u “ostacima Sadamovog režima”, postojao snajperista koji je toliko dobro istreniran da može da, pucajući u automobil koji se kretao brzinom od preko 120 kilometara na sat iz velike daljine, prvo ubije Stofelovog britanskog kolegu, jednim metkom u oko, a zatim, bez ijednog promašaja, pošalje šest metaka u telo zaštićenog svedoka. Stofelov brat Dejvid veruje da je nekoliko vrhunskih snajperista bilo angažovano u Dejlovoj likvidaciji. Dejvid, kome je prećeno smrću posle ubistva brata, priznaje da Dejl nije oklevao da na Bliskom istoku podmiti koga treba – i domaće moćnike i američke zvaničnike koji su odlučivali o trošenju novca američkih poreskih obveznika. Ali, za razliku od konkurencije, Dejlove firme, koje su se bavile najrazličitijim poslovima, od nabavljanja oružja za iračku vojsku do prepravljanja starih, jugoslovenskih tenkova da bi postali usklađeniji sa NATO standardima, dobijene pare su pošteno odrađivale, na vreme i prema odredbama ugovora. Deo frustracije, a verovatno i razlog zašto se obratio zvaničnicima u Pentagonu i prvi progovorio o milionskim malverzacijama, bio je izgleda posledica činjenice da su američki vojni i civilni funkcioneri u okupacionoj administraciji u Iraku počeli da traže toliko veliki mito da više nije bilo moguće izvršiti ugovorene obaveze bez gubitaka. U haosu koji je vladao u Iraku posle okupacije većina Stofelovih konkurenata, uglavnom “partijskih”, republikanskih firmi kojima su korumpirani američki zvaničnici dodeljivali različite poslove, nije ni planirala da ikada uradi ono što je naplatila. Stofel je gubio pare zato što nije bio dovoljno nepošten, a, po svemu sudeći, ubijen je zato što je o tome rešio da progovori. Wegov brat ne veruje da će, i pored istrage koja obuhvata veliki broj američkih zvaničnika, ubice i nalogodavci ikada biti uhvaćeni. Ako već ne može, ili ne sme, da povrati pare koje su proneverili Bušovi službenici, SAD pokušavaju da nekako pokriju deo ogromnih troškova “demokratizacije Bliskog istoka” iz iračkog budžeta, koji je prošle godine naglo napunjen zahvaljujući kratkotrajnom, astronomskom skoku cena nafte. Demokratski Bagdad se prošle nedelje obavezao da će kupiti američko oružje u vrednosti od pet milijardi dolara. Mada, pad cena nafte ne obećava nove ugovore sa američkom “namenskom industrijom”. Vlada je prošlog meseca objavila da će irački budžet koji se uglavnom puni prodajom “crnog zlata”, ove godine biti za čak 35 odsto manji od planiranog. SAD su poslednjih meseci konačno uspele da smanje broj vojnika – sada ih je u Iraku 142.000. Ali, i to mini povlačenje, kao i poboljšanje bezbednosne situacije u iračkim gradovima, ima svoju (dolarsku) cenu. Polulegalnu korupciju je u Iraku, posle duge serije teških političkih grešaka i krvavih terorističkih napada, zamenila legalna korupcija. U pomenutih 12 milijardi “keš” dolara nije uključena suma koje SAD od 2006. godine, posle formalne predaje vlasti izabranim iračkim političarima, svakodnevno isplaćuju, takođe u kešu, sunitskim teroristima kako bi, umesto Al kaide, podržali ostvarivanje američkih ciljeva u Iraku. Možda je jedan od onih pentagonskih mozgova koji je bombardovanje Srbije nazvao “Operecija Milosrdni anđeo”, ovim “dealkaidizovanim”, prodemokratskim plaćenicima dao ime “Sinovi Iraka”. Budućnost Iraka i njegove dece u velikoj meri zavisi od odluke plaćenih “sinova” da ponovo ne promene poslodavca. Naime, Obama namerava da iz Iraka u narednih osamnaest meseci povuče oko 100.000 vojnika. Preostale američke jedinice trebalo bi da “savetuju i obučavaju” iračke snage bezbednosti. Mada, Obama bi želeo da i ovih četrdesetak hiljada vojnika vrati kući pre kraja 2011. godine, kada počinje sledeća izborna kampanja u SAD. Ostvarenje ovako ambicioznog cilja zahtevaće da na aerodromu u Bagdadu viljuškari iz američkih vojnih aviona istovare još mnogo preteških paketa sa vakuumiranim zelenim papirićima na kojima su lica slavnih američkih predsednika. Oslobođena umetnost Cena nepotrebnog rata, koji je SAD do sada koštao skoro hiljadu milijardi dolara i više od 4.000 vojnika, ne izražava se samo u novcu i izgubljenim životima. Zauzeti deljenjem keša i naftom, planeri američkog blickriga u Iraku su zaboravili da se Sadamova otadžbina nekada zvala Mesopotamija, da je tu bila “kolevka civilizacije”, da je veliki deo pustinjske zemlje između dve reke arheološki rudnik, prostor na kome su se odigravale ključne stranice naše zajedničke istorije. Dok su američki vojnici obezbeđivali televizična rušenja Sadamovih statua, kulturno blago neprocenjive vrednosti “oslobađano” je iz iračkih muzeja. Nešto kasnije američki tenkovi parkirani su na nekim od najznačajnijih arheoloških nalazišta, a vojni buldožeri su oko njih pravili odbrambene nasipe od posmrtnih ostataka Mesopotamije i peska. Na nesreću ljubitelja i istorije i umetnosti, vojna logika, bar kada se radi o postavljanju gradova-tvrđava, nije se menjala milenijumima – i stratezi vavilonski careva i Bušovi generali birali su iste lokacije. Simbol haosa i (nepotrebne) destrukcije, koja je počela posle američkog “oslobođenja”, postala je pljačka eksponata u iračkom Narodnom muzeju u Bagdadu. Cinični Donald Ramsfeld, Bušov ministar odbrane i bivši Sadamov prijatelj, na pitanje da prokomentariše pljačku blaga neprocenjive vrednosti u ovom muzeju, koje njegove trupe nisu sprečile jer im “niko nije izdao naređenje”, odgovori je rečima: “Stvari se dešavaju.” Prošlog ponedeljka muzej je ponovo otvoren. Mada, reč otvaranje se ovde može koristiti samo pod znacima navoda – protiv “otvaranja”, koje je premijer Nuri al-Maliki iskoristio za samopromociju, bilo je čak i njegovo ministarstvo kulture. Više od polovine eksponata koji su preživeli okupaciju Iraka 2003. godine je i dalje u mraku – nije bilo novca za renoviranje 18 od ukupno 26 izložbenih sala. Bezbednosna situacija u Bagdadu je toliko loša da ključni predmeti nisu ni izloženi – umesto zlatnih eksponata u “Sali blaga” izložene su fotografije (u boji). Od najvrednijih dela izloženi su samo kameni reljefi koji su toliko teški da ih nije moguće ukrasti. Povrh svega, direktor muzeja nije umeo da kaže kada će “otvoreni” muzej biti otvoren i za obične Iračane. One koji se ne zovu Nuri al-Maliki.