Vajmarska Srbija?

Uspeh Srpske radikalne stranke na decembarskim izborima zabrinuo je mnoge i kod nas i u svetu. S razlogom, nema sumnje. Ali, u zabrinutosti se i preteruje. Čak se čuje da će nejaku srpsku demokratiju zadesiti sudbina Vajmarske republike. Ova je tako nazvana po demokratskom ustavu koji je 11. avgusta 1919. izglasala narodna skupština, sazvana posle poraza Nemačke u Prvom svetskom ratu u Vajmaru, gradu u kome je nekada živeo i stvarao Gete. Vajmarske prosvećene zakone i liberalne ustanove uništila je 1933. diktatura Hitlera i njegove nacional-socijalističke partije.

U izbornoj kampanji radikali su isticali svoju privrženost demokratiji i parlamentarizmu i spremnost da poštuju prava manjina, a takođe obećavali da srpski vojnik neće ratovati van granica Srbije. Ali, mnogi su sumnjičavo odmahivali glavom, setivši se izjava i postupaka radikala u vreme Miloševića i rata. Ko ih ne zna, skupo bi ih platio! Ipak, ako je jedna partija bila a možda i ostala pseudodemokratska, nacionalno netolerantna i sklona nasilničkom ponašanju, ona nije samim tim i nacistička. Neuporedivo mnogo više zla treba učiniti, a i mnogo više truda uložiti, da bi se stalo rame uz rame s Hitlerom i njegovim sledbenicima.

Nemački nacisti potpuno su odbacivali parlamentarizam i odricali svim drugim političkim partijama pravo da postoje. Takođe su bili otvoreno protiv ljudskih prava i građanskih sloboda i isticali neophodnost hijerarhije i potčinjavanja. Oni su se ponosili time što su za diktaturu. Za njih upotreba sile nije bila samo sredstvo za borbu protiv političkih protivnika i za osvajanje zemalja, već i moralno pročišćenje od navodno dekadentnog humanizma. Upravo je nasilje trebalo da obnovi životne snage nemačkog naroda. Oduševljavali su se varvarstvom starih Germana i uzdizali ratnika kao jedino potpunog čoveka.

Hitler je pokušao i gotovo uspeo da porobi čitavu Evropu, a plan mu je bio da osvoji čitav svet. Na zapadu Evrope hteo je da stvori “novi poredak” u kome bi Nemačka imala potpunu vlast nad Francuskom, Britanijom i drugim zemljama, a na istoku da Slovene pretvori u kmetove ili robove. Jevreje i Rome je istrebljivao.

Ne bi bilo nacizma u Nemačkoj, a ni fašizma u Italiji, Španiji i drugim evropskim zemljama, da u međuratnoj Evropi nisu bile česte krize - nezaposlenost je bila ogromna, inflacija galopirajuća, parlamentarne vlade nestabilne. Vladajući slojevi i Crkva plašili su se komunističke revolucije i zato je u konzervativnim partijama postojala naklonost za fašiste. U savremenoj Evropi nema ni političke ni ekonomske krize, nikom ne pada na pamet komunistička ili bilo koja druga revolucija, a sve glavne političke partije, konzervativne ne manje od liberalnih i socijaldemokratskih, prihvataju parlamentarizam. Mada se savremeni evropski političari retko uzdižu iznad osrednjosti i nemaju mnogo principa, ipak im se ne može prebaciti da hoće da budu diktatori.

Evropski i američki političari spremni su da privremeno tolerišu nedemokratske postupke onih vođa u drugim zemljama koji su im potrebni radi ostvarenja njihovih političkih ciljeva. To su povremeno činili s Miloševićem, često s Tuđmanom, uvek s Izetbegovićem. Ali, nezamislivo je da bi otvorena fašistička ili bilo koja druga diktatura mogla da se održi u savremenoj Evropi. Hitler nikada ne bi došao na vlast, a pogotovo ne bi uspeo da je toliko ojača i uveća, da oko Nemačke nije bio jedan prazan politički prostor koji mu je omogućavao slobodu manevrisanja. Francuska je bila preslaba da sama obuzda nemačkog džina, Britanija nespremna da uzme ozbiljnijeg učešća u evropskoj politici, komunistička Rusija u sukobu s kapitalističkim Zapadom, Sjedinjene Američke Države utonule u duboki izolacionizam.

U Vajmarskoj republici bilo je nekoliko pokušaja da se izvede puč i čitavo društvo prožimao je strah od građanskog rata. Srbija je u poslednjoj deceniji i po prošla teška iskušenja, ali se nikada nije ni primakla građanskom ratu, mada su to na Zapadu mnogi očekivali, a neki i priželjkivali. Ako nam i posle Miloševića izgradnja demokratije ide sporo, ipak i dalje nismo u žurbi da započnemo međusobno ubijanje i zavedemo tiraniju.

Svetska privredna kriza koja je počela velikim krahom na njujorškoj berzi 1929, posebno teško je pogodila Nemačku u kojoj je šest miliona ljudi ostalo bez posla. I kod nas ima mnogo nezaposlenih, ali za razliku od Nemaca tridesetih godina oni znaju da ne mogu da se nadaju da će naći posao kroz intervenciju države u privredu, velike javne radove i brzi razvoj industrije naoružanja. Takođe su svesni da bi nasilje i diktatura potpuno prekinuli strana ulaganja bez kojih nema privrednog oporavka.

Dolazak Hitlera na vlast pripremili su nemački umetnici i intelektualci time što su stalno napadali Vajmarsku republiku, mada im je ona dala veće slobode nego što su ikada imali u nemačkoj istoriji. Oni desne, konzervativno-nacionalne orijentacije, nepravedno su je optuživali da je prelazna forma ka komunističkoj diktaturi, a oni leve, progresivno-socijalističke, s ništa jačim argumentima, da samo prikriva fašizam. O njoj se govorilo s prezirom i podsmehom, u kritikama su retko predlagane reforme, a često predviđana apokalipsa. Važan deo duhovne elite prizivao je naoružane heroje da spasu Nemačku od materijalizma i liberalizma, koji su poistovećivani s mekoćom i slabošću, i da naciji povrate nagone, strast, volju za moć. Sveprisutan bio je prezir prema moralu i vrlini.

A da li je danas kod nas tako? Nema sumnje da bi naš politički život trebalo da bude moralniji i da mnoge vrline prevashodno upadaju u oči svojim odsustvom. Ali, niko otvoreno ne odbacuje ni moral ni vrline. Naprotiv, svi ih hvale. I svi kažu da su za demokratiju, makar često ne razumeju šta sve ona znači i pretpostavlja. U svemu tome ima naravno mnogo hipokrizije, ali ona je ipak neuporedivo bolja od nacističkog otvorenog nihilizma. Licemerstvo je pohvala koju porok daje vrlini, kako je u sedamnaestom veku napisao La Rošfuko.

Često se u liberalnim ili pseudoliberalnim krugovima, kako na Zapadu tako i kod nas, može čuti da Srbija podseća na Nemačku posle Prvog svetskog rata - puna je gneva, mržnje i želje za osvetom - a trebalo bi da bude kao Nemačka posle Drugog svetskog rata, koja je prihvatila svoj poraz kao zaslužen, gradila modernu demokratiju i bila spremna da se suoči sa zločinima počinjenim u njeno ime. Da li se ne idealizuje Zapadna Nemačka posle 1945? Prvo pod okupacijom a zatim pod nadzorom Amerike, Britanije i Francuske, ona nije imala izbora osim da prihvati zapadni liberalno-demokratski politički sistem. A pravo suočavanje s prošlošću počinje tek šezdesetih godina, kada se demokratija učvrstila i dogodilo “privredno čudo”.

Ako se Zapadu, a posebno Americi, mora odati priznanje za veliki napredak Zapadne Nemačke, ne sme se ipak zaboraviti da upravo Zapad snosi ogromnu odgovornost za propast Vajmarske republike. Da li su kritičari Srbije do kraja istinoljubivi ako ne spominju ono što se može naći u svakom udžbeniku istorije na Zapadu - posle Prvog svetskog rata pobednici su s Nemačkom postupali nepravedno i surovo. Versajskim mirovnim ugovorom od juna 1919. ona je izgubila velike teritorije i gotovo sve kolonije, bila prinuđena da plaća ratnu odštetu koja je bila sasvim iznad mogućnosti njene privrede, njena vojska i mornarica svedene su na ponižavajući male jedinice. Takođe je Austriji bilo zabranjeno da se prisajedini Nemačkoj, mada se velika većina Austrijanaca smatrala Nemcima i bila za ujedinjenje, a pobedničke zapadne sile govorile kako grade Evropu na principu prava naroda na samoopredeljenje.

Zar politika Zapada prema Srbiji ne podseća više na ovu prema Nemačkoj posle Prvog svetskog rata nego na onu posle Drugog? I nije li upravo to razlog što se u liberalnim i pseudoliberalnim pričama o Vajmarskoj Srbiji uloga Zapada nikada ne pominje?

Aleksa Đilas