Mozgovi u blatu

Različite stvari su tokom prethodnih dvadesetak godina cvetale u Srbiji. Jedan od najuspešnijih “plodova” bili su javni intelektualci. Teško je setiti se imena svih ljutitih doktora nauka, vrcavih novinara i umornih književnika koji su iskakali iz “malih ekrana” i novinskih stubaca i pokušavali da uđu u naše živote. Ova najezda nije bila slučajna. Ričard Pozner, autor najozbiljnije studije koja se bavi javnim intelektualcima, tvrdi da što je vladajuća elita malobrojnija, to intelektualci dobijaju veći javni prostor. Imajući u vidu da su srpske partije bile i ostale liderske, prostor koji se otvarao intelektualcima koji su želeli da izađu iz okvira struke ili veštine u kojoj su stekli ime i ugled, teško da je mogao biti veći. Mada, mnogi su se, pre ili kasnije, inficirali politikom. Veliki broj nije uspeo da odoli zovu (najdirektnijeg) partijskog angažmana, ekstremističkog aktivizma i državnih, ili zapadnih, jasli. Brana Crnčević, Ivan Vejvoda, Vladeta Janković i Mihailo Marković su samo neki od brojnih intelektualaca koji su, prateći ideje, strasti ili novčanike – motivi su različiti, otplivali u zamućene vode vlasti. Danilo Ž. Marković, Milica Delević, Budimir Košutić i Mlađan Dinkić su prešli u politiku pre nego što smo uspeli da primetimo da su intelektualci. Nije malo onih koji su se povlačili sa kaljave javne scene. Retko ćete danas čuti ili videti Matiju Bećkovića, Obrada Savića, Dragoslava Bokana, Svetislava Basaru ili Filipa Davida. Istovremeno, neki su, Ivan Čolović ili Svetlana Slapšak, na primer, oduvek više voleli da deluju iz hladovine i, vešto flertujući s javnom sferom, pažljivo dograđivali svoj naučni autoritet i predimenzionirani ego. Neki su, pak, u sebi, u rasponu od samo desetak godina, uspeli da sjedine dva, naizgled nespojiva ekstremizma. Istoričar Nikola Samardžić predstavlja najbolji primer našeg javnointelektualnog “klik-klaka”. NJegovi “rani radovi” ponekad ostavljaju utisak nominacije za titulu optuženika tada nepostojećeg “tribunala”. Samardžićeva poslednja dela neretko zvuče kao javno isticanje kandidature za funkciju tužioca sramnog haškog parasuda. Jedan samouvereni i ambiciozni istoričar bi se u Hagu verovatno osećao kao “među svojima” – neki tužioci i sudije deluju kao ljudi koji se nikada nisu suočili sa zgradom nekog pravnog fakulteta. Ovde su naši bučni i ljutiti “Samardžići” uspešno zatvarali javni prostor odmerenim i, s razlogom, zabrinutim intelektualcima, mudrim i odgovornim osobama kao što su Vojin Dimitrijević ili Sonja Liht. Iako nam nije bilo lako sa vlastoljubivim filozofima, pravnicima, i književnicima, Srbija se posebno namučila sa istoričarima koji su gajili beskrajne intelektualno-političke ambicije. Izuzimajući nekoliko časnih izuzetaka, naša javnost ih je upoznavala kroz dve inkarnacije Danijela Goldhagena, ultimativnog estradnog naučnika, koji u istoriju nije želeo da uđe preko mukotrpnog istoriografskog rada, već ga je obogatio angažmanom začinjenim preteškim rečima i olako izvedenim zaključcima. Domaća, goldhagenovska “javna” istoriografija može se podeliti u dve dominantne struje koje su često bile začinjene elementima futurologije, dokazano najnetačnije, ali popularne nauke. Jedna struja je čak i u nerođenim Srbima prepoznavala “dobrovoljne izvršioce” masovnih zločine, a druga je isti, “urođeni” sindrom “otkrivala” kod Hrvata i Albanaca. Iza javnih stajali su manje javni istoričari, osobe koje su svojim radom obezbeđivale naučnu municiju isturenijim kolegama. Olga Manojlović-Pintar ili, nešto poznatiji, Veselin Đuretić i Dubravka Stojanović, predstavljaju primere uspešnih kreatora ispolitizovane istoriografije koja svojim selektivnim metodom često podseća na (balkanske) napore Noela Malkolma, kupovinu jabuka na pijaci ili “angažovano novinarstvo”. Ovakvim pristupom, gde se izabrani relevantni podaci uzdižu do nivoa ključnih ili sveobjašnjavajućih činjenica, obezbeđivala se, češće svesno nego slučajno, preko potrebna argumentacija za javne intelektualne “ratnike” na oba nacifikatorska pola – i nekada dominantnom šovinističkom i razgoropađenom autošovinističkom ekstremu. Milan St. Protić i Majkl Ignatijev primer su javnih istoričara čijem je zaslepljujućem medijskom sjaju, pored nesumnjive inteligencije i erudicije, odlučujuće doprinela njihova “telegeničnost”, činjenica da ih “vole kamere”. Očekuje se da će Ignatijev postati sledeći kanadski premijer. Za razliku od istoriografije, iz novinarstva, struke kojom ovde dominiraju lenje i površne “sveznalice”, izdvojila se samo šačica onih koji snagom misli ozbiljnije privlačili pažnju javnosti. Iz ove profesije, naročito od smrti Bogdana Tirnanića, vredne pominjanja su, uglavnom, žene – iznad svih Olja Bećković, LJiljana Smajlović i Svetlana – Ceca Lukić. Ceca nam svoje ljutite propovedi isporučuje petkom. Istim danom svetu se obraća i hatib Nezim Halilović – Muderis, Cecin bošnjački kolega po zgađenosti okruženjem. I Ceca i mnogo obrazovaniji Muderis propovedaju onima kojima na ovom svetu nije dobro. Oboje imaju armiju obožavalaca koja njihove reči guta i “uživo” i na Internetu. Postoje i neke razlike. Muderis se, pokušavajući da popravi bezbožni svet, svakog petka poziva na Alaha i poslanika Muhameda, dok se mudrija od “dve Cece” retko poziva na autoritete koji su viši od, verovatno maloletnog, “dečaka Vase”. Nije u istoriji bilo mnogo onih koji su se užasavali od toga što je ljudima bolje i koji su živeli u strahu da će im jednoga dana biti dobro. Tri mudre i glasne srpske novinarke su neke od omiljenih meta naših javnih primitivaca. One su žrtve činjenice da su ovde granice prihvatljivog javnog diskursa nedopustivo proširene od strane ponosnih psovača, ljudi kao što su Petar Luković ili, ipak mnogo pristojniji, Velimir Ilić. Mada, sinteza nepristojne i pristojne Srbije, simbioza žrtve i izvršioca verbalnog nasilja, ponekad se može uočiti u javnom delovanju naše najveće spisateljice. Na svetskoj pozornici javnih intelektualaca Srbija nema predstavnike – ne postoje naši ekvivalenti Bosanca Aleksandra Hemona ili Hrvatice Slavenke Drakulić. Ipak, obično se previđa da je elokventna, lepa i mudra Biljana Srbljanović, jedina osoba iz Srbije koja može bar da pokuca na vrata prestižnog globalnog intelektualnog kluba. Ogroman talenat, britak jezik i umetnička sloboda s kojom voli da barata činjenicama, obezbedili su konfliktima sklonoj gospođi Srbljanović najviše mesto u hijerarhiji srpskih javnih intelektualaca. Mada ne stojimo dobro sa globalnim veličinama, teško je ne primetiti da ovde ima mislilaca koji gaje renesansne ambicije. Javni angažman Milete Prodanovića, vodećeg kandidata za postmodernog srpskog Leonarda, ponekad ostavlja utisak da se radi o intelektualcu koji ne može da se odluči da li bi više voleo da bude predsednik ili glavni “lustrator” SANU. Glavni konkurent Prodanoviću je Teofil Pančić. Mada, on nedostatak slikarskog dara u svom voluminoznom i uspavljujućem opusu kompenzuje izmišljanjem novih reči i hiperprodukcijom onih koje počinju velikim slovima. Pančića, jugonostalgičara koji se nasukao na jedan maleni, kvazievropski “peščani sprud” u centru naše građanske palanke, možemo opisati i parafrazom stihova DŽonija Štulića, buntovnog pesnika dekadentne dekade titoizma. Pančić naime spada u one srpske javne intelektualce koji mnogo čitaju, ali “krive stvari čitaju” – bar kada se radi o njemu najdražim temama, kao što su smeštanje srpskog zla ili “sistematsko truljenje i propadanje” ne-Latinkine Srbije, što, naravno, uključuje i “ostatke zaklanog NIN-a”, kako nadahnuti Pančić definiše magazin koji čitate. Ovaj skromni mislilac, koji svakoga dana zagušljivim autobusima GSP-a sat vremena putuje iz “kruga dvojke” u svoj daleki, zemunski stan, značajan je i zato što dokazuje da srpski javni intelektualci nisu samo elokventne partijske ili zapadne sponzoruše zvučnog imena. Pančićev primer je ohrabrujući jer nam govori da postoje i oni koji se na kaljavom srpskom intelektualnom frontu bore iz ideala. Intelektualni ring ima i supertešku kategoriju u kojoj se već petnaestak godine takmiče samo dva odbačena Titova đaka – tajnoviti Dobrica Ćosić i još opskurnija Latinka Perović. Dugo vremena u ovoj zakulisnoj borbi, od koje je Srbija videla malo toga dobrog, vodio je Dobrica i njegovi bahati i destruktivni “đaci”. Poslednjih godina sreća se okrenula – ključne institucije, i pored serijskog poraza na izborima, polako, ali sigurno, osvajaju Latinkini “liberali”. Mada, većina ih je mnogo uspešnija u “modernizovanju” svojih novčanika, garderoba i automobila, nego ojađene, zbunjene i izolovane Srbije. Dok “liberalna” deca i unuci komunizma osvajaju stubove moći zamazane evropskom, plavo-žutom šminkom, ovdašnji patriotski orijentisani intelektualci uglavnom ratuju sa vetrenjačama. Malo je onih koji su, poput Vladete Jankovića, Predraga Markovića ili Čedomira Antića, pokušavali da pomire frustracije srpskog nacionalizma sa zapadnim parametrima definisanim realnostima. Većina, ipak, i dalje mašta o propasti Zapada i stanovništvu, koje sanja o “keš kreditima” i “zastavi 10”, govori o nebeskoj pravdi i reciklira davno prežvakane teorije zavere. Zagubljeni u pravoslavnoj inkarnaciji milenijarističke jalovosti, oni čekaju da Moskva ponovo postane “novi Rim”, i u geopolitičkom i u cezaropapističkom smislu, ili da se nekako sruši uzdrmani kapitalizam i zameni ga prosrpskiji poredak čije konture nisu u stanju da artikulišu. Ovi intelektualci ne zvuče izgubljeno i neuverljivo zato što je poražen Miloševićev lažni nacionalizam – mnogi nikada nisu podržavali njegovu zločinačku borbu za opstanak na vlasti kamufliranu kao rat za veću Srbiju. NJihov rezignirani glas se sve teže čuje zato što nisu u stanju da svoj nacionalizam spoje ni sa pragmatizmom, što neretko neprijatelje “srpstva” vide u homoseksualcima, mnogo tačnijem ali “katoličkom” kalendaru ili masnjikavom Mekdonaldsu. Ima i onih koji su otišli još dalje i posvetili se negiranju srpskih zločina, pokušajima da falsifikuju istoriju i “dokažu” da, tokom ratova devedesetih, zločin nad muslimanima u Srebrenici nije bio bez presedana. Na intelektualnom frontu boje onih koji misle da se mora voditi računa o srpskom nacionalnom interesu, i da srpski nacionalizam ne predstavlja neko zatureno Hitlerovo kopile, danas najupornije brane Mirjana Bobić-Mojsilović, Đorđe Vukadinović, Miša Đurković i Slobodan Antonić. Iako se njihovi stavovi i nastup u mnogo čemu razlikuju, svi su bili mete kanonade kleveta iz najjadnijeg kutka “druge Srbije”. I pored nekoliko ružnih ispada, hronične (i sumnjive) nekritičnosti prema Koštuničinom političkom amaterizmu i destruktivnosti, Antonić i Vukadinović su se nametnuli kao najuspešniji zastupnici diskursa koje bi, u ovdašnjoj, već endemskoj idejno-ideološkoj konfuziji, mogli opisati kao nacionalistički, desni ili konzervativni. NJihova odmerenost, koja ne isključuje emotivnost i samouverenost, pretvorila je ovaj dvojac u glavne žrtve neumornih “liberalnih” nacifikatora Srbije. Laž, koja je ponovljena dovoljno mnogo puta, postaje “istina”. Zato nije malo onih koji, iako ne samo da nisu čitali nijedan tekst na sajtu “Nove srpske fašističke misli”, već najverovatnije na Internetu nisu pročitali ništa duže od Fejsbukovog antičitačkog limita od hiljadu karaktera, “znaju” da su Antonić i Vukadinović “nacoši” čiji opus zaslužuje samo najgore klozetsko mesto. Ali, i ako sasvim zaboravimo toalete i pripadajuće tvari, postoje dobri razlozi zašto pitanje ko su srpski Suzan Zontag, Edvard Said ili Harold Pinter mnogima zvuči glupo. Naši javni intelektualci i (dokazani) megatalenti uglavnom su suštinski irelevantni, čak i onda kada njihov javni angažman deluje sasvim iskreno i ne smrdi na profiterstvo, jer su većinom ostali inhibirani sa dva fatalistička mita. Oba im, makar podsvesno, sugerišu da je ovde svaki javni angažman osuđen na društvenu jalovost. Zato Srbija od njihove intelektualne borbe ima malo koristi. Neki su čak, svesno ili ne, mnogo korisniji u onim delovima našeg okruženja koji su zatrovani tinjajućim šovinističkim mržnjama i velikodržavnim ciljevima. Jedni misle da nema rešenja, da je sve, sem “propovedanja već obraćenim” istomišljenicima, besmisleno. Oni veruju da je zemlja u kojoj žive trula jabuka koja će, pre ili kasnije, uništiti svaku korpu voća u kojoj se nađe – bila to Evropska unija ili otomansko carstvo. Srđa Popović, advokat i kreativni kompas ovakve škole mišljenja, smatra da ne treba davati prostor neistomišljenicima. Jer, rezonuje Popović, od ljudi “koji misle drugačije od vas, što znači – po vašem mišljenju misle pogrešno... ništa istinito, tačno ni pametno ne možete čuti”. Neki njegovi saborci ne kriju da veruju da jedino neki srbijanski “Ataturk”, surovi prozapadni diktator, može da opameti nepametne Srbe, istera ih iz crkve i šajkače, i utera u Evropu i suočavanje. Oni smatraju da bi dijalog sa drugačijim Srbijama – koje oni vide samo kao različito dekorisane manifestacije istog, nacionalističkog zla, bio znak kapitulacije, potčinjavanja neuništivom srpskom nacizmu i “duhu palanke” koji je u Srba, valjda, jači i od sudbine i od cunamija. S druge, “nacionalne” strane previše je onih koji “principijelno” veruju u mit o Srbiji kao večnoj žrtvi neprijateljski orijentisanog Zapada. Srbe, po njima, može spasti samo neki globalni tektonski poremećaj, uspostavljanje istočnijeg svetskog poretka ili drugi Isusov dolazak na usamljenu planetu. Teško je ljudima sa takvim pogledom na svet da svoj intelektualni potencijal i aktivistički žar stave u službu konstruktivne nacionalne ili nacionalističke politike. Jedan bošnjački intelektualac je objavio knjigu “Politika kao sudbina”, a jedan srpski aktivista je ovom naslovu dodao reči “demagogija kao nauka”. Uz rizike koje nosi svako uopštavanje, reči “politika kao sudbina i demagogija kao nauka” prilično dobro sumiraju trnoviti put našeg tipičnog javnog intelektualca. Ovu depresivnu sliku možemo pogledati i sa vedrije strane – bar su u nečemu ujedinjene “dve Srbije”. Šta je javni intelektualac Nekada smo govorili o disidentima i angažovanim intelektualcima. Disidenti su, uglavnom, nestali zajedno sa Berlinskim zidom. U novom, “slobodnom” svetskom poretku mnogi nisu uspeli da podese moralne kompase – neki od najvećih su postali Bušovi i Klintonovi “korisni idioti”, apologete zločina počinjenih u ime širenja ljudskih prava, slobode i demokratije. Pojam angažovanog intelektualca je vremenom dobio ružnjikavi prizvuk tržišne kategorije. Često je poistovećivan sa aktivizmom, nekada plemenitom sferom kojom dominiraju nemoralni profiteri i beskrupulozne “sponzoruše”. Danas govorimo o javnim intelektualcima. To može da postane svaka osoba koja je prvo “postala ime” u svojoj naučnoj disciplini ili veštini, a zatim je počela da se obraća mnogo širem auditorijumu i javno iznosi stavove o važnim društvenim ili političkim pitanjima koja nisu vezana za “originalnu” struku. Preduslov da ambicija bude ostvarena je da javnost želi da čuje kandidata za javnog intelektualca. Oni koji su uspeli predstavljaju heterogenu grupu čije je granice često teško definisati i razdvojiti od analitičarskog, aktivističkog ili političkog miljea. Treba podsetiti i da reč intelektualac nije sinonim reči načitan i inteligentan, kao i da diplome i titule ne “proizvode” intelektualce. Smatra se da je “otac” svih javnih intelektualaca bio Emil Zola. NJegovim stopama išli su, između ostalih, Albert Ajnštajn, Žan Pol Sartr, Hana Arent, Leo Štraus, DŽordž Orvel, Suzan Zontag, Kristofer Hičens, Salman Ruždi, Kamil Palja, Aleksandar Solženjicin, Gabrijel Garsija Markes i Edvard Said, palestinski hrišćanin čije je ime postalo sinonim za savremenog javnog intelektualca. Uticaj javnih intelektualaca najveći je u Francuskoj i državama Latinske Amerike, gde ima i onih koji su stekli status najvećih estradnih zvezda. Intelektualna slava je ponekad postajala fatalna. Egipćanin Sajid Kutb životom je platio svoj “izlazak” iz naučnog kabineta i postao šehid, veliki uzor i inspiracija islamističkih intelektualaca. Rađanje javnog intelektualca Krvavo jasno Čime ambiciozni srpski skribomani pokušavaju da zadobiju pažnju javnosti Posao intelektualca je najčešće samotnjačka aktivnost, rad “van društva”, kako je jednom rekao Edvard Said. Prethodnih decenija mogli smo da pratimo pokušaje mnogobrojnih intelektualaca da se “uključe u društvo” i postanu poznati. Oni koji su u Srbiji želeli da zvučnu titulu prečicom okite slavom i medijskom pažnjom po pravilu su se držali nekoliko “zapaljivih” tema, uglavnom vezanih za zločine i kazne. Mnogi od ovih pokušaja su imali neslavan kraj. Da srpska publika nije nekritična u prihvatanju intelektualaca sa javnim ambicijama svedoči primer Aleksandra Boškovića, uglednog antropologa i aktiviste. Uzroci neuspeha njegovog javnog napora će vam možda postati jasniji ako probudite uspavani mazohizam i pročitate knjigu, u kojoj su sabrani i ranije objavljivani i nepublikovani esejčići i pamfletčići, štampanu pod pretencioznim naslovom “Etnologija savremenog života”. Sa izuzetkom dvojice vrednih urednika i nekoliko saradnika, internet-sajt Nove srpske političke misli predstavlja utočište ambicioznih nacionalističkih skribomana. NJihov opus dovodi u pitanje dve reči iz imena ove internet-centrale sa intelektualističkim ambicijama – malo je tu novog, a još manje promišljenog. Mada, i pored nekritičkog odnosa prema istomišljenicima, NSPM je jedan od retkih internet-portala koji je otvoren za suprotstavljene stavove, gde se mišljenje “druge strane” ne navodi samo kao citat istrgnut iz konteksta radi lansiranja serije uvreda. Prošlog meseca mogli smo da pratimo kako malo poznati filozof, koji se nalazi na čelu ključne nacionalne institucije, postaje ozbiljan kandidat za javnog intelektualca. Čini se da Sreten Ugričić, autor hermetičnog stila začinjenog patetičnim i lirskim pasažima, kuca na vrata kluba heroja “liberalne” Srbije. Čitajući neke intelektualce iz ovog kruga, možete ponekad pomisliti da živimo u zemlji koja je toliko loša da bi se, posle suočavanja sa “prvom” Srbijom, Hitler, Gebels i Gering verovatno osetili inferiorno i možda zapitali – da li je moguće da smo u Aušvicu toliko podbacili? U jednoj pravnijoj državi deo onoga što govore i pišu privuklo bi pažnju institucija koje se bave negiranjem holokausta i legitimisanjem genocidnih postupaka. “Pogledajmo sledeći niz: patriotizam – nacionalizam – šovinizam – nacizam. Pronađimo uljeza”, traži Ugričić, upravnik Narodne biblioteke Srbije, u pretencioznom tekstu objavljenom pod naslovom “Pronađi uljeza i drugi prilozi u korist i čast čitanja Konstantinovićeve Filozofije palanke”. U nastavku Ugričić nam nudi i odgovor: “Devet od deset ispitanika će zaokružiti: patriotizam. Nekako to jedino izgleda sasvim neupitno. Ali. Tačan odgovor glasi: ovo je trik-pitanje, jer u ovom nizu nema uljeza.” Ali, čini se da u Ugričićevom tekstu možda postoji i još neko trik pitanje. Možemo se, na primer, zapitati, o kom patriotizmu stvarno piše upravnik nacionalne biblioteke – o svakom patriotizmu, o nemačkom, o bosanskom, ili, možda, samo o srpskom patriotizmu? Može li, kojim slučajem, neko posle čitanja celog Ugričićevog teksta zaključiti da je autor “uljeze” smestio i tamo gde ne bi smelo da ih bude? “Umesto četiri S, ona ocila na našem grbu, sada su četiri A: alibi, abolicija, amnezija, amnestija. To je sav naš napor, jedini trud koji ispoljavamo, da bismo sebi bilo kako našli alibi, a pošto ga nikako nema, onda da bismo sebi izradili aboliciju, a pošto je nikako ne možemo zaslužiti, onda da bi bilo kako sve zaboravili, a pošto nema ni zaborava našem porazu i posrnuću, sav život nas neprestano na to podseća, onda da bismo bilo kako bili pomilovani. Ali nema amnestije, jer ona sleduje samo onima koji su prihvatili sankciju i trpe je, pa mogu da se nadaju iznenadnoj milosti izbavljenja”, piše Ugričić. “Ova 4 A su istovremeni i potirući, kako je već Konstantinović i dijagnostikovao duh palanke: samoprotivrečan i jalov. Sa 4 A to je očigledno: alibi potire amneziju, abolicija potire alibi, amnestija potire aboliciju, amnezija potire amnestiju. Kako? Prosto. Krvavo prosto.” Ugričić nam detaljno opisuje ovaj krvavi “začarani krug”, kome, ipak, nekako nalazi “početak”: “Kad je jezgro preteško i preopterećeno, a elektroni histerični na nestabilnim orbitama, traje proces smrtonosne radioaktivnosti, sa predvidljivim ishodom po formuli neumitnog perioda poluraspada. Takav je duh palanke, savremene srpske palanke. Duh poricanja. Samoprotivrečnog, histeričnog, samoubilačkog poricanja savesti.” Tu, po Ugričiću, nema spasa – “nema iskupljenja za duh palanke. Nema izbavljenja iz duha palanke”. U Ugričićevom tekstu, objavljenom u dva uticajna “liberalna” medija, saznaćete i da “Srbi ne poštuju istinu”, da “u našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguć je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu”. Zato “u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je i podrazumeva se. U našoj Srbiji aktuelni vladajući poredak ima zadatak da po svaku cenu blokira i sabotira i onesposobi i zatre moć i važenje mogućeg”. “(O)vakav poredak je u tolikoj meri nasilan, traumatičan, nepodnošljiv, da ultimativno potvrđuje poraz mogućeg, čak i u takvom njegovom teorijski najekstremnijem vidu. A gde nema mogućeg, nema slobode, nema dostojanstva, nema plemenitosti, nema budućnosti. Rezultat glasi: naša situacija je beznadna. Naša Srbija nema kud. Zato naša deca razmišljaju o bekstvu odavde čim stasaju. Zato se naša deca opiru rađanju. Naša deca neće našu Srbiju.” Čitajući ove Ugričićeve reči teško je ne podsetiti se da je jedan ugledni, “liberalni” intelektualac iz okruženja napisao da njegov narod želi da nema ništa, ne samo sa Srbijom, već ni sa Srbima. Kad naša deca neće s nama – zašto bi to onda želeli Albanci, Bošnjaci ili Hrvati. Imaju li oni, ako pratimo zastrašujuću logiku citiranog teksta, pravo da razmišljaju o bilo čemu, sem o tome kako da se konačno reše onih s kojima nema ni nade ni budućnosti? Srbija nije jedno od onih mesta u kojima je, kako piše Nenad Daković, nacizam “uvek njihov, a ne naš“. Opasnosti koje ovde nosi rastući autošovinizam ne treba potcenjivati. Za čitaoce koji dovoljno ne poznaju nuklearnu fiziku i “proces smrtonosne radioaktivnosti”, koji je u Ugričićevom tekstu uveden u inventivni i višeslojni diskurs dehumanizacije, ono što je i “neumitno” i neupitno u vezi s “periodom poluraspada” – i zašto u fizici govorimo o poluraspadu umesto o raspadu – jeste to što je potpuni raspad radioaktivnog jezgra proces koji traje beskonačno dugo, što ga u našem, konačnom svetu čini neostvarivim. To je razlog zašto se burad puna “smrtonosne radioaktivnosti” sahranjuju duboko pod zemljom. Nacifikacija je, kao i “nacifikacija”, opasan dvosekli mač – ko god da je sprovodi i kakvim god metaforama da je sugeriše. U Ruandi se prvo čuo poziv da “bude posečeno visoko drveće”. Hutui, niži rastom, malo su kasnije mačetama posekli više od pola miliona “visokih” Tutsija. Nacifikacija može obične građane pretvoriti u dobrovoljne izvršioce masovnih zločina. Ali, “nacifikacija” može obične građane pretvoriti u žrtve budućih masovnih zločina opravdanih radovima nesmotrenih ili frustriranih “nacifikatora”. Nije malo onih koji mogu da zaključe da se protiv “nacifikovanih” valja boriti svim sredstvima, da neko toliko veliko “zlo” i “opasnost” predstavlja dovoljno opravdanje da se masovnim zločinima preduprede potencijalno masovniji zločini, slični onima koje su neki stvarno nacifikovani narodi činili u prošlosti. Žalosno je što skoro četrnaest godina posle Srebrenice, najveće i najkrvavije srpske sramote, neke ljude na Balkanu treba podsećati da se Srebrenica Srebrenicom ne izbija i da je – ako pretpostavimo da su namere možda bile dobre, put do pakla često popločan najboljim namerama. Čovek bi pomislio da bar to intelektualcima treba da bude, kako reče upravnik Narodne biblioteke, “krvavo jasno”.