Vojvođanska državnost i vojvođanska nacija

Žak Atali, istaknuti francuski intelektualac, iznosi nekoliko stavova koji bi morali da zabrinu mnoge države i narode, posebno Srbe i Srbiju, jer je reč o procesu koji se poodavno ostvaruje na njihovoj teritoriji i u njihovoj državi. „Prošlost nam, uprkos svemu, ukazuje na tragove koje treba da pratimo kako bismo nazreli budućnost“. I: „Do kraja veka bi, u svetu, moglo da nastane i više od sto novih nacija!“ Jedna od njih je vojvođanska? U mnoštvu srpskih zabluda najteža je i po posledicama najkatastrofalnija zabluda o srpskoj državotvornosti. Doskora se verovalo da ne postoji bolja i osmišljenija institucija koja može da okupi jedan narod u organizovanu zajednicu od države. Država je, dakle, najvažnija narodna institucija, a Srbi su se sa svojim državama tako olako poigravali u povesti. Postoji u teoriji o naciji sledeća podela – nacija državljana (po modelu „nacija, jedna i nedeljiva“ – Francuska) i nacija naroda (po nemačkom modelu). Prvi model podrazumeva državu kao stub nacije i on se najjednostavnije predstavlja kao država-nacija, drugi model u osnovi ima narod i to onaj narod koji se tek preobražava u naciju, koji se još nije ujedinio ali je na tom putu. Model državne nacije isključuje mogućnost cepanja nacije ili izdvajanja nekog njenog dela, dok drugi model omogućava nastanak dve ili više nacija od jednog naroda. Primer su Francuska i Francuzi, koji od epohe Napoleona i Rusoove definicije nacije nisu zapadali u ozbiljniju nacionalnu krizu, i Nemci od kojih su nastale tri nacije – Holanđani, Austrijanci i Nemci. I u prvom i u drugom slučaju država je bitan faktor u nastanku i kovanju nacije, kako bi Englezi rekli. Francuzi su imali tu sreću da su proces dovršili u vreme Napoleona i od 1815. za njih je država i nacija jedno te isto, čime su otklonili bezbroj problema koji su tako žestoko mučili mnoge evropske narode, među njima i Nemce i Srbe. Proces ujedinjenja Nemaca započet je sa ogromnim zakašnjenjem, pošto su već imali tri države – Holandiju, Austriju (Habzburšku monarhiju) i Prusku. Srpski slučaj daleko je od francuskog, a sličan je nemačkom – zakasnelo i neostvareno nacionalno ujedinjenje, sa više država i nacija. Pre jugoslovenskog ujedinjenja postojale su dve srpske države, a posle 73-godišnjeg jugoslovenskog zajedništva i dalje dve srpske države – Srbija i Crna Gora i jedna poludržava – Republika Srpska, i dve nacije – srpska i crnogorska. Dakle, državnost kao faktor u oblikovanju nacije uzela je danak i Srbima, kao i Nemcima, samo što su Srbi u odnosu na Nemce znatno kasnili i što se kod nas taj proces još nije završio. Ako je, shodno izloženom, državnost bitan faktor u cepanju jednog naroda i nastanku nacije, lako je zaključiti da će autonomija Vojvodine prerasti u državnost, a Vojvođani u treću srpsku naciju. Slika srpskog naroda i srpske državnosti biće za nekoliko godina ovakva: tri države i tri nacije – Srbija i Srbijanci, Crna Gora i Crnogorci, Vojvodina i Vojvođani! Nezahvalno je prognozirati šta će biti sa Republikom Srpskom i tamošnjim Srbima – možda će oni jedini ostati Srbi (kao četvrta nacija), ili u Srpskoj ili u BiH. Srbi su retko izdašan narod u pogledu razvoja i kovanja država i nacija, te će po tome možda biti prvi u Evropi. Ako je tako bilo kod Nemaca, zašto ne bi moglo i kod Srba. Ali tu, čini mi se, ima bitna razlika – Nemci su velik narod, ekonomski i kulturno moćan, dok su Srbi znatno ispod njihovog nivoa nacionalne svesti, privrednog potencijala i kulture. Nemačka i „nemačke nacije“ neće podleći većim iskušenjima, ali Srbija i „srpske nacije“, kako stvari danas stoje, bez sumnje – hoće! I u tome vidim najveći tragizam srpske povesnice i današnjice. O Statutu Vojvodine već su izrečena oprečna mišljenja, oni kojima je stalo do srpskog državnog jedinstva izjašnjavaju se protiv, oni kojima do toga nije stalo ubeđuju nesrećni narod da to nije baš tako. Ne upuštajući se u posebnu analizu, pored već brojnih publikovanih ocena, naglašavam nespornu činjenicu da Statut mora da bude u saglasnosti sa Ustavom, a nije. Autonomija Vojvodine, po Statutu, zasniva se na istorijskom pravu, prevaziđenom čak i u vreme kada je postojala Habzburška monarhija, kada je borba Srba za autonomiju imala drugačiji smisao. Sledstveno tome danas bi Mađari (ne i Srbi!) mogli da traže autonomiju na prostorima Srbije. Ilija Garašanin se podvrgava kritici većine istoričara što se pozivao na istorijsko pravo, i to u prvoj polovini 19. veka. Današnji zagovornici autonomije, a mi smo na početku 21. veka, pozivaju se na isto, istorijsko pravo! Dakle, mišljenja su podeljena i Srbija će uskoro zapasti u krizu, možda najveću politički krizu od proglašenja nezavisnosti Kosova. Posledice mogu biti poražavajuće po srpski narod i građane Srbije. Bilo kakav da bude Statut Vojvodine (čak i redefinisan po državotvornim preporukama DS i JS), on će od Vojvodine stvoriti zametak buduće nezavisne države, i to načinom već odavno poznatim u istoriji i pravu. I kao što je nekada stvorena i razvijala se Srbija u okviru Turskog carstva: prvo faktička nezavisnost u Prvom ustanku, zatim autonomija za vladavine kneza Miloša, pa nezavisna za vladavine kneza Milana, tako će i Vojvodina – autonomna za „vladavine“ Broza pa i danas, polunezavisna posle usvajanja Statuta sa mogućnošću federativnog uređenja sa Srbijom i potom nezavisna. Zar primer nastanka Kosova kao nezavisne države nije poučan za građane Srbije. Isti scenarij primenjuje se i na Vojvodinu. U državnopravnom pogledu prevazišli smo Titovu ideju cepanja Republike Srbije. Naglašavam da je zaštita prava nacionalnih manjina u bivšoj SFRJ i današnjoj Republici Srbiji bez „premca u svetu“, a da tako nije ni približno kod naših suseda. Stoga problem nije u statusu nacionalnih manjina, jer su one zaštićene Ustavom Srbije. Problem je u Srbima u Vojvodini – Vojvođanima. Zašto bi Vojvodina imala veća prava od Šumadije? Zašto bi Zrenjanin imao veća prava od Vranja? Zašto je samo Srbima u Vojvodini potrebna teritorijalna autonomija, a nije potrebna Srbima u Šumadiji? Srbi moraju trezveno, i po ugledu na Bugare i Hrvate, da potraže odgovor na ova pitanja. Regionalizacija u evropskim državama se razlikuje od autonomizacije Srbije. Ako bismo primenjivali regionalizaciju, onda ne bi bilo potrebe za autonomnom Vojvodinom, već bi ovaj prostor dao tri regiona – Srem, Banat i Bačku i njihovo povezivanje sa regionima evropskih država ne bi izazivalo nikakvu sumnju i bilo bi korisno po srpski narod i nacionalne manjine. Da je teritorijalna autonomizacija država dobra primenile bi je odavno sve evropske države i ona ne bi bila Titov i srpski izum. Da navedem samo neke primere kod evropskih zemalja i kod naših balkanskih suseda. Zašto u Francuskoj Alzas, Loren i Korzika; u Italiji Donji Tirol i Sicilija; u Španiji Baskija i Katalonija; u Rumuniji Erdelj i Vlaška; u Bugarskoj Pirinska Makedonija; u Grčkoj Egejska Makedonija i Peloponez; u Albaniji Miriditi; u Crnoj Gori Boka Kotorska i Hercegovina; u Hrvatskoj Dalmacija i Slavonija itd... nemaju teritorijalnu autonomiju. Zašto? Odgovor je nedvosmislen – teritorijalna autonomija vodi ka secesiji, secesija ka cepanju države. To je svima jasno, osim Srbima, njima čak ni posle Kosova! U ovo vreme bremenito problemima za Srbe i Srbiju i njene građane dva pitanja su bitna, očuvanje jedinstva nacije i državnog jedinstva. Mi ovaj problem moramo da rešavamo kao što to rade Bugari i Bugarska, Hrvati i Hrvatska, Mađari i Mađarska, Rumuni i Rumunija, Grci i Grčka itd. Ni manje ni više! To je, čini mi se, jedino dobro rešenje za nas i ni u čemu nas ne odvaja od susednih zemalja. Naučimo i mi nešto od suseda! Radoš LJušić