“Floping” Vlada Divca

Svaku priču oko neregularnosti izbora Vlada Divca na mesto predsednika Olimpijskog komiteta Srbije presekao je Borislav Stanković, počasni predsednik FIBA, član Međunarodnog olimpijskog komiteta, i valjda jedini autoritet u srpskom sportu kome se ne da suprotstaviti: izbor nije bio po pravilima, ali je bio pošten! Problem je izbio oko načina na koji će se glasati između dva kandidata, Divca i dosadašnjeg predsednika Ivana Ćurkovića. Statut kaže da se predsednik bira tajnim glasanjem. Većina delegata je zatražila da glasanje bude javno. Divac je rekao da on nije to tražio, ali da podržava ideju da glasanje bude otvoreno. Posle duže rasprave, ipak je odlučeno da se predsednik bira dizanjem ruke, iako bi prema pravilima ta promena statuta mogla da se primenjuje tek od sledeće sednice. Ivan Ćurković je shvatio da će većina koja je glasala za predlog želeti i da Divac bude predsednik, te je povukao svoju kandidaturu. Ćurković je odluku o javnom glasanju sa ironijom nazvao demokratskom, da je time iznevereno načelo Međunarodnog olimpijskog komiteta o slobodi izbora i rekao da mu „moral ne dozvoljava da učestvuje na silu i pretnjama pripremljenoj izbornoj sednici Skupštine i proceduri koja je izvan svake pravne logike”. Uz to se pohvalio koliko mu je stalo do kuće koju je prethodne tri i po godine vodio; iako je Divčev izbor bio protivpravan, on neće ići pred Međunarodni olimpijski komitet, pošto bi to blokiralo rad našeg Olimpijskog komiteta. A sve je Ćurković lepo pripremio kako bi sebi obezbedio olimpijsku fotelju bar do Londona 2012. Pred izbore je doneo Statut koji jasno kaže da predsednik OKS-a mora imati u svojoj biografiji petnaest godina bavljenja olimpijskim sportom, učešće na Olimpijadi, i „da je u prethodnom periodu bio uključen u rad komiteta”. A uz sve to i najmanje deset godina rada u organima i telima nacionalnih sportskih saveza ili međunarodnih organizacija čiji je član Olimpijski komitet. Drugim rečima, on može biti predsednik, a Divac ne može. Još je samo nedostajalo da predsednik treba da bude rođen u Mostaru, da je bivši golman i da ima francuski pasoš. A za svaki slučaj, moglo se napisati i da predsednik ne sme biti viši od 210 santimetara i da ne sme imati američki pasoš. Međutim, Divac je uspeo da sakupi podršku među delegatima Skupštine, koji su ga proglasili legitimnim kandidatom, što je bilo jasan znak da će biti i predsednik. “Ne želim tvrdoglavim zalaganjem da pružim priliku pojedinim medijima da me pljuju samo zato što se držim Statuta”, dopunio je svoje obrazloženje Ivan Ćurković. Međutim, ako je do Statuta, prava i zakona, Ivan Ćurković nikada nije ni bio predsednik Olimpijskog komiteta. Jer Ćurković se uhvatio za Statut, samo nekoliko nedelja nakon što je Ustavni sud potvrdio odluku Drugog opštinskog suda da je sednica Olimpijskog komiteta iz 2005. na kojoj je smenjen Filip Cepter, a za ve-de predsednika postavljen Ćurković, bila nelegalna. Sednicu je sazvalo Predsedništvo, iako je po tadašnjem Statutu na to imao pravo samo predsednik. Ako bi Ćurković i “prešao” preko svojih principa i obratio se Međunarodnom olimpijskom komitetu, svakako da bi se došlo do toga da je on prethodne tri i po godine bio „okupator” u Olimpijskom komitetu, njegov Statut bio bi nelegalan, te bi van rasprave bilo i to što je Divac u svom imenovanju zaobilazio taj statut. I u tom slučaju Divac bi ispao oslobodilac OKS-a. Inače, na toj sednici Ceptera je smenila većina delegata koja se izjašnjavala javnim glasanjem. Zanimljivo je kako se Ćurkoviću tada nije dojmilo da je javno izjašnjavanje kršenje principa Međunarodnog olimpijskog komiteta o slobodi izbora, a jeste kada je njega trebalo smeniti. Kada je u martu 2006. godine Ćurković od ve-de predsednika i zvanično postao prvi čovek Olimpijskog komiteta tadašnje države Srbije i Crne Gore, predsednik Bokserskog saveza Slobodan Kačar rekao je da je bilo besmisleno kandidovati se protiv njega, zbog jakog lobija koji ga podržava, i da je sve već bilo dogovoreno i pre sednice. Sve, dakle, upućuje na to da je Ćurković 2009. stradao od istog mača kojeg se latio 2005. godine. Vlade Divac ostaće upamćen u NBA ligi po svom “flopingu”. To je ona situacija pod košem kada se odglumi faul, što je Divac vremenom uvežbao do savršenstva. Kao i u NBA, Divcu je trebalo vremena da shvati pravila igre u Srbiji. Ona pravila koja nije znao kada je pokušao da kupi “Novosti” i “Knjaz Miloš”, ili dok je bio predsednik KK “Partizan”. Shvatio je da se ne može uzdati u klimanja glavom vlastodržaca, kao što je bilo kada je tadašnjem premijeru Vojislavu Koštunici pričao o svojim planovima da investira u Srbiju, da bi ga potom “zakinuli” prilikom privatizacija. Video je da mora i otvoreno da potapaše nekog po ramenu. Prvo je izabrao da uđe u kabinet Ivice Dačića, za koga je Divac ranije govorio da je bio najbolji predsednik Košarkaškog kluba „Partizan”, pošto se samo slikao i nije se mešao u košarku. Tako je i Divac Dačiću bio savetnik, slikao se i, svakako, nije se mešao u politiku. Uz to, nije propuštao priliku da pokaže pokoju košarkašku fintu i predsedniku Tadiću, i ostalima iz struktura Demokratske stranke, što je svakako bila odlučujuća podrška za izbor novog predsednika Olimpijskog komiteta. Divac više ne može da se žali kako mu ne daju da radi u Srbiji, iako je jedan od najvećih sportista koje je ova zemlja dala. U Srbiji, međutim, sportska slava traje koliko i jedna utakmica. Možda je zato Dragan Yajić postao Crnogorac?