Ostavka – trenutno olakšanje

Slučaj i namera su pokazali suštinu – Predrag Ejdus je minulog ponedeljka imao još jednu premijeru, još jednom je briljirao na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u predstavi Prevođenje, da bi sutradan, na sceni Narodnog pozorišta, obrazloženjem svoje ostavke, pokazao svu nemoć na mestu upravnika nacionalne pozorišne kuće. Ministar kulture Nebojša Bradić bio je u pravu kada je to nazvao činom olakšanja za Narodno pozorište, za Ministarstvo kulture i „pretpostavljam i za njega samog”. Treba podsetiti da je slučaj Ejdus dospeo u javnost početkom prošlog meseca kada je objavljeno da je korporativnom dajners karticom platio 50 hiljada dinara u kazinu Aleksandar, što je on objasnio: - Ja sam bio pogrešno instruiran od prethodne uprave da ta kartica nije isključivo poslovna kartica i da je mogu koristiti i kao privatnu, što su radili i drugi koji su je posedovali. I tako sam neoprezno iskoristio tu dajners karticu u kazinu. Ali, ni jedan jedini dinar sa tog mog računa nije plaćen sa računa Narodnog pozorišta. Dakle, neistina je da je Narodno pozorište platilo moje privatne račune. Da li je Ejdusa pogrešno instruisao prethodni upravnik na njegovom mestu, Dejan Savić, koji je danas na mestu direktora Opere Narodnog pozorišta, za dalji tok ove priče je nevažno. Bitno je da je ova neprijatna epizoda pokrenula suštinsko pitanje: da li veliki glumac koji igra u dvadesetak predstava mesečno i redovni je profesor na Akademiji umetnosti, zaista ima vremena da radi svoj osnovni posao – da bude na čelu nacionalnog teatra sastavljenog od tri velika umetnička ansambla i da sprovede bilo koju od promena za koje je toliko puta izjavio da su neminovne? I drugo: da li upravnik Ejdus ima tim kompetentnih ljudi koji će u njegovom odsustvu voditi teatar? Pokazalo se da su problemi prevazišli i upravnika i sve ostale, pa je njegova ostavka, praktično, priznanje da više nije u stanju da vodi kuću u kojoj je proveo skoro četiri decenije i prevario se misleći da je dobro poznaje. Bez ironije, ispada da je bivši ministar kulture Vojislav Brajović kriv što se Predrag Ejdus našao na mestu upravnika Narodnog pozorišta, jer ga je on ubedio da prihvati ulogu koju, očigledno, nije umeo da odigra. Mada mu je svesrdno pomogao. Najpre je Ministarstvo kulture pokrilo dug od 800 hiljada evra koji ga je sačekao, i tako je sezona 2007-8. završena na pozitivnoj nuli. Međutim, svi problemi, godinama unazad nerešavani, ostali su i dalje. Tačnije, povećanjem broja zaposlenih, i oni su bivali sve veći. O tome svedoči i pismo koje je upravnik Narodnog pozorišta Predrag Ejdus uputio ministru kulture Nebojši Bradiću kada je ovaj prošlog leta došao na tu funkciju, a iz kojeg citiramo neke podatke: - Organizaciona šema Narodnog pozorišta je potpuno prevaziđena u Evropi, odnosno u našem užem i širem okruženju... Jedan od ključnih problema u ovom pozorištu je tip radnog odnosa. Relikt prošlosti, takozvane socijalne sigurnosti, radni odnos na neodređeno vreme, potpuno je prevaziđen i anahron i onemogućava kvalitativnu i kompetitivnu delatnost i konkurenciju unutar institucije. Sistem ugovornih obaveza na neodređeno vreme postoji svuda u svetu, a pogotovu u teatrima od kojih se očekuju vrhunski rezultati, gde je utrošak sredstava najveći, a pritisak stručne i svekolike javnosti najžešći. Konkurencija i vrhunski kriterijumi zahtevaju ukidanje nekreativnog, nestimulativnog i neodgovornog sistema tipa niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu malo da radim...Ugovori su šansa da se pozorište oslobodi ogromnog balasta nagomilanog decenijama neodgovornom kulturnom politikom prethodnog sistema koji je omogućio da pozorišta postanu socijalni buvljak neradnika, zalutalog i često nekvalifikovanog radnog sveta. I u nedostatku kriterijuma, nagomilanog broja netalentovanih, polutalentovanih ili potpuno izraubovanih kadrova koji tavore godinama i ne rade decenijama, što su već riplijevske kategorije. Reč je o prebukiranosti pozorišta. Po mojoj slobodnoj proceni, taj broj je oko 350 ljudi... Upravnik Ejdus je svoje obraćanje novinarima prošlog utorka sa scene Raša Plaović zaključio tvrdnjom da se ti problemi ne mogu rešavati unutar Narodnog pozorišta, jer odatle mogu samo da poteknu određene inicijative i predlozi. A sve ostalo je na Ministarstvu kulture i na državi. Uz dodatak: - Došao sam do zaključka da sa ovim Ministarstvom i sa ovim ministrom kulture neću više moći da sarađujem, iz jednostavnog razloga što je to bio razgovor gluvih. Gospodin ministar nije tražio moju ostavku, ja sam je dao jer sam ubeđen da na ovaj način mi više ne možemo da komuniciramo, jer neću biti u stanju da rešavam probleme koji se nagomilavaju. S jedne strane osećam olakšanje, a sa druge strane sam iskreno zabrinut za sudbinu umetničkog čina, umetnosti pre svega, i za sudbinu kreativnog čina u ovoj kući. Slobodnom procenom tvrdim da u ovoj kući jedan čovek koji radi i koji je lojalan, vuče na svojim leđima 6-7 neradnika, izraubovanih ljudi. To je jedno permanentno isisavanje volje i motivacije da se nešto uradi. Onako kako Ejdus konstatuje da postoji više od 350 zaposlenih, tako se i u Ministarstvu kulture postavlja pitanje odakle taj broj. Naša sagovornica, državna sekretarka u Ministarstvu kulture Nadica Momirov, na to uzvraća: - Onog trenutka kada neko konstatuje da postoji višak zaposlenih, a naročito ako saopštava i cifru, tog momenta se taj problem rešava po Zakonu o radu koji važi za sva preduzeća i za sve ustanove, pa tako i za Narodno pozorište. Ako govorimo o socijalnom programu, postoji određena procedura koja glasi: upravnik predlaže za koliko treba smanjiti broj zaposlenih i koja su to radna mesta koja treba ukinuti. Taj predlog upravnik usaglašava sa reprezentativnim sindikatima (njih četiri, prim. R. S.) i kada ga usaglasi, dostavlja ga Upravnom odboru. Upravni odbor, ako prihvati takav predlog, šalje ga Ministarstvu za rad i socijalnu politiku. Nakon prihvatanja u Ministarstvu, taj predlog ide dalje na usvajanje u Vladi Srbije. Kada vlada usvoji program, obezbeđuju se sredstva za rešavanje problema ljudi koji ostaju bez posla. To je procedura koju upravnik mora da sprovede, jer je tako definisano Zakonom o radu. Socijalni programi se svakodnevno sprovode u Srbiji i niko nije izuzet zbog činjenice da radi u budžetskoj ustanovi i da mu to daje veću privilegiju u odnosu na druge. Na pitanje da li je upravnik Narodnog pozorišta znao šta je njegova obaveza, jer je on na oproštajnoj konferenciji za štampu tvrdio da je to posao Ministarstva kulture i države, gospođa Momirov odgovara: - Upravnik Narodnog pozorišta je više puta dolazio u Ministarstvo kulture i više puta dobijao ovu informaciju od nas. Wegova argumentacija je bila da pedesetak ljudi treba da dobije otkaz, da to treba da učini Ministarstvo za kulturu, a za tu proceduru Ministarstvo treba da izdvoji 20 miliona dinara. Jasno vam je da za ovakav način razmišljanja ne postoji ni jedan jedini zakonski osnov i da to, umesto njega, nije mogao da uradi niko drugi, što je upravnik, očigledno, očekivao. Posao Ministarstva kulture je zakonom određen i mi smo svoje obaveze u skladu sa zakonom ispunjavali. I kad je reč o Narodnom pozorištu, i inače. Podaci o zaposlenima u Narodnom pozorištu su sledeći: ukupno zaposlenih je 805, od čega 747 na neodređeno vreme, a 58 na određeno vreme. U toj brojci se krije prvo i najlakše rešenje kojem je upravnik mogao da pribegne. Narodno pozorište podnosi Ministarstvu kulture predlog o visini sredstava za njegovo funkcionisanje i mi određujemo sredstva u odnosu na ukupan budžet koji imamo za kulturu Srbije. Po sistematizaciji koja je zakonom definisana, Narodno pozorište dobija sredstva za plate 736 ljudi. Možete vi sada da postavite pitanje zbog čega 736 i ja ne mogu da vam odgovorim na to pitanje, jer ne postoji analiza o broju potrebnih zaposlenih u ovoj kući. Niti iko u Narodnom pozorištu može da vam odgovori da li je za funkcionisanje ove kuće potrebno 700, 1.000 ili 20 ljudi. Ono što je i golim okom jasno dobija se oduzimanjem brojke 736 od brojke 805. Reč je o 69 zaposlenih, od čega ih je 58 na određeno vreme. U roku od 24 časa vi možete raskinuti ugovor sa svih 58 ljudi razgovorom, ili nepotpisivanjem i neprodužavanjem ugovora koje je upravnik potpisivao – kaže gospođa Momirov. Mnoge je iznenadio podatak koji je Ejdus saopštio u utorak, da je prosek plata zaposlenih u ovoj ustanovi veći od 40 hiljada dinara. Radi lakšeg shvatanja, treba reći da oko jedne trećine ukupnog budžeta za kulturu Republike Srbije odlazi za finansiranje nacionalnog teatra, što iznosi 832 miliona dinara. Međutim, državna sekretarka upozorava: - Od tih 832 miliona, 75 odsto ide na plate. U tih 75 odsto nisu uračunate jubilarne nagrade, božićne nagrade, službena putovanja i sve ostalo što je, takođe, personalno primanje. Na program ide samo 10 odsto. To u prevodu znači da Republika Srbija plaća plate, a ne kulturu, ne plaća program i ne plaća sadržaj, kad je o Narodnom pozorištu reč. S druge strane, Ministarstvo je izlazilo u susret ovom pozorištu kad god je to bilo moguće. Tako smo, na primer, iz stavke 424, što označava novac za programe koje finansira Ministarstvo, prebacili prošle godine na račun Narodnog pozorišta 79 miliona dinara, a kad god su stizali za zahtevima u pet do dvanaest (put u Solun, i drugo), pomagali smo. Teško mi je da razumem gospodina Ejdusa kada kaže da nije mogao da sarađuje sa ovim ministarstvom, jer samo moji susreti sa njim svedoče suprotno. Iz Ministarstva kulture upozoravaju da upravnik NP nikad nije dostavio Ministarstvu plan i program rada za 2008. godinu, što je bila njegova osnovna obaveza prema Ministarstvu. Poslednji program rada dostavljen Ministarstvu je pre nego što je Ejdus došao na mesto upravnika. Kvartalni finansijski izveštaji o utrošku sredstava su uredno stizali na adresu Vlajkovićeva 3. Mutant samoupravljanja, nazvaće predsednica Upravnog odbora Svetlana Bojković postojanje deset sindikata u Narodnom pozorištu, čime je samo ovlaš definisan jedan od permanentnih problema u ovoj kući sa kojima nijedan upravnik proteklih godina nije uspeo da se izbori. Ona je teh deset sindikata na 800 zaposlenih nazvala stanjem svesti, samoupravne i nepromenjene u uslovima koji su promenama dotakli većinu ustanova kulture, osim Narodnog pozorišta. Deo njih je predstavljao i opstrukciju upravniku Ejdusu. S druge strane, zaposleni u Narodnom pozorištu ukazuju na aparat od 60 ljudi koji se zove obezbeđenje i održavanje zgrade i čija je uloga, ponekad, bivala krajnje kompromitujuća. Poznato je, naime, da su nedavno bile presečene sajle koje drže lift u ovom pozorištu i da je do kraja ostalo nejasno ko je to tako stručno i sa kojim alatom uradio. I zbog čega, naravno? Nije to jedina subverzija, kao što se niko ne usuđuje da govori o brojnim krađama u ovoj kući i sličnim malverzacijama pred kojima je rukovodstvo ove kuće uglavnom nemoćno ćutalo. Sada je opet na potezu Ministarstvo kulture. Novog upravnika, pretpostavljenog menadžera, čekaju stari problemi. Oni počinju od podatka, odnosno činjenice da nema nijedne nacionalne kuće na Balkanu slične organizacije sa tolikim brojem ljudi u njoj. Primera radi, Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu svedeno je na 500 zaposlenih.