Makanje i jukanje

“Davno sam završio realku”, piše mi dugogodišnji čitalac NIN-a V. Zdanski, “ali u vreme mog školovanja u srpskom jeziku nije bilo makanja i jukanja, kao u NIN-u broj 3032, str. 17. Ne znam da li je to hrvatski uticaj, ali znam da nam je stran i nepotreban...” Zbunile su me reči “makanje” i “jukanje”. Rečnici beleže glagol tikati, “oslovljavati nekoga sa ti”, ali on nije mnogo rasprostranjen, možda i zato što bismo onda učtivo oslovljavanje sa “vi” morali da nazovemo – vikanje... Tu je i glagol dakati, za koji Matičin rečnik daje samo značenje “govoriti da, potvrđivati”, ali koji se u raspravama o jeziku upotrebljava i za prečestu upotrebu veznika da, u primerima kao “Hoću DA ti objasnim DA ne moraš DA imaš uput DA bi dobio vakcinu”. U knjizi “Govorimo hrvatski” (Zagreb 1997), u kojoj su sakupljene jezičke pouke sa zagrebačkog radija, naišao sam na ovakvu rečenicu: “Već je klasično ono hrvatsko trojno pravilo: protiv dakanja, kakanja i sakanja.” “Dakanje” se odnosi na srpsko “da” s prezentom (Želim da dođem) naspram hrvatskog infinitiva (Želim doći). “Kakanjem” i “sakanjem” anonimni autor je nazvao upotrebu dužih oblika predloga k(a) odnosno s(a), npr. “Sestra ide ka bratu”, “Ja sam sa tobom”, što je po njemu “srpski”, dok bi pravilno hrvatski bilo samo “Sestra ide k bratu” (izgovoreno gbratu, s obzirom na jednačenje po zvučnosti) i “Ja sam s tobom”. Sad znamo šta je tikanje, dakanje, kakanje i sakanje. Ali šta su makanje i jukanje? Iz daljeg teksta g. Zdanskog vidi se da njemu smetaju padeški oblici brojeva kao “triMA zemljama” ili “dvaJU sistema”. U pitanju je bio jedan prevedeni članak o Marksu, gde se kaže između ostalog: “Intelektualna debata... posebno je živa upravo u trima zemljama u kojima je proveo najviše godina” i “kada je kapitalistički Zapad porazio komunistički Istok u međusobnoj borbi tih dvaju sistema...” Zaista, kao što pokazuju primeri koje je sakupio Maretić a preneo Mihailo Stevanović u svojoj gramatici, već kod Vuka i Daničića brojevi dva, tri i četiri najčešće ostaju nepromenjeni iza predloga. Vuk, recimo piše “kod dva hrasta”, “tražio sam ga u tri kuće”, Daničić “stoji na dvije noge”, “sa četiri sina ode na vojsku” i tome slično. Naročito se broj četiri retko menja, pre svega zbog oblika koji je u starijem jeziku glasio četirma (“sa četirma sinovima”: danas, ipak, možemo reći i četirima). S druge strane, Stevanović napominje da ni danas nisu neobični primeri kao “s obeju drugih strana je izložena vetru”, “podaci o prometu robom u februaru i prvim dvema dekadama februara”, a promena je neizbežna tamo gde imamo dativ bez predloga, npr. “Wima trima je pošlo za rukom da se izvuku”. Naš čitalac, dakle, može da bude miran. U navedenim rečenicama iz NIN-a moglo se reći “debata je živa u tri zemlje”, “u borbi ta dva sistema”, ali oblici u trima zemljama, u borbi tih dvaju sistema jednako su pravilni, a uz to i malo lepše zvuče. Utisak o hrvatskom uticaju, kao i u drugim sličnim slučajevima, proizlazi otuda što konzervativnija hrvatska varijanta daje prednost tradicionalnim oblicima, dok novije izbegava kao “srpske”. Mada se kod nas uobičajilo da se svaka jezička razlika propušta kroz nacionalnu cediljku, “u trima zemljama” nije kroatizam, kao što ni “ide ka bratu”, rečeno u Hrvatskoj, nije srbizam. Iz iste oblasti je i primer o kome mi piše Radmila Šreder, prilažući isečak iz “Politike” od 17. februara – naslov “O Kosovu i Metohiji još će da se razgovara”. Na fakultetu, kaže ona, učila je (pre dosta godina) “da se buduće vreme gradi od skraćenog oblika sadašnjeg vremena glagola hteti i infinitiva glagola koji se menja”, što znači da je naslov trebalo da glasi “O Kosovu i Metohiji još će se razgovarati”. Tačno. (O sličnom jednom naslovu, samo sa sportske strane, bilo je reči u ovoj rubrici septembra prošle godine.) U svakodnevnom govoru, svi mi (i ja, verovatno i gospođa Radmila) upotrebljavamo taj futur sa da: “Tata će da razgovara sa Jocom”, “Ja ću malo da odremam” i slično. U pisanom, književnom jeziku, međutim, trebalo bi poslušati gramatičare: futur se gradi sa infinitivom, bilo da je ovaj odvojen od pomoćnog glagola (Ja ću odremati) ili sastavljen s njim u jednu reč (Odremaću).